3. čas – konačno vozim (14.09.2009.)

W3Pre dnašnjih utisaka, kratka napomena. Ovo je prvi čas na kome sam sve vreme vozio. Mislim da su moji potezi i reagovanja sa ovog časa otkrili gde se na početku obično greši, pa ću ih zato malo detaljnije opisati. Naravno, takav pristup neće postati praksa.

Pocelo je neočekivano brzo. Nakon onog već odvežbanog nameštanja sedišta i retrovizora, vezivanja pojasa i upisivanja časa u instruktorovu beležnicu, usledila je komanda – startuj motor i krećemo (auto se na sreću mogao isparkirati unapred, bez potrebe za rikvercom, koji još nismo radili)!
Iako sam ovo odsanjao puno puta, opet neka napetost. Šta prvo. Dosta nesigurno krećem u proceduru iako sam zapamtio pravilan raspored radnji ali … pružih ruku ka ključu kroz volan – tu mi je bilo bliže. Usledila je packa olovkom i vraćanje ruke. Dakle, ima i dodirivanja i kažnjavanja polaznika. Dobro! Trudiću se da to više ne zaboravim. Instruktor kaže kako to polaznici ne zapamte ni do 40. časa.
Procedura startovanja motora je sledeća:
1. gazim oštro kvačilo do kraja
2. ubacujem menjač (tj. ručicu menjača) u ler
3. spuštam ručnu kočnicu do kraja, uz pritisak na dugme na njenom vrhu (gledam indikator na tabli, jer mi je saopšteno da na ispitu prate da li se ručna spušta do kraja!?!)
4. sa strane volana (ne kroz volan) okrećem ključ u kontakt bravi udesno (u pravcu kazaljke na satu) u prvi položaj; Komandna tabla je dobila struju i čekam da mala žuta lampica prestane da svetli – to je kod ovih kola indikator da grejač greje kanale goriva; Kada je napolju hladnije i vreme za koje se lampica gasi je duže; Žuta lampica se ugasila veoma brzo
5. okrećem ključ još malo u desno (u pravcu kazaljke na satu); …i ako sam znao šta će se desiti, opet me je štrecnulo brundanje startovanog motora

Ubacujem menjač u prvu i polako otpuštam kvačilo. Kada sam osetio malu promenu u brundanju motora zaustavljam levu nogu u tom položaju i polako počinjem da dodajem gas desnom. Krećemo do kraja ulice kada dobijam naredbu da skrenem desno. SKIDAM NOGU SA KVAČILA. Otpuštam polako gas i usporavam. Čak sam malo i dodirnuo kočnicu jer se radilo o blagoj strmini – potpuno samoinicijativno!!! Usledila je upravo ta naredba – da malo prikočim i počnem da motam udesno. Znao sam da neki zmajček čuči u meni. Dajem žmigavac za desno i to stvarno nikada ne zaboravljam. Sledi napomena da pogledam da li s leva neko nailazi. DA, UPRAVO NAILAZI!!! Panika! Naglo stiskam kvačilo i (nažalost) naglo i kočnicu. A lepo mi “je rekao da nju samo mazim – la, la, la“. Ali, ne mari. Osećam kako mi ispod stopala propadaju papučice jer instruktor pokušava da “ispegla“ situaciju duplim komandama. Onaj dokoni auto što je nailazio s leva već je prošao, pa sam domotao volan i uz mali gas ušao u ulicu. “Daj gas i kod promene zvuka motora prebaci u drugu“, sledi nova komanda! Usput mi objašnjava (još jednom) da se kvačilo pritiska naglo, a istovremeno, desno stopalo “ukotvljeno” na peti diže se sa papučice gasa. Gledam ispred sebe ne bih li procenio da li će za ovu radnju doletna pista biti dovoljno duga. Na sreću, ulica je prava i jednosmerna. Menjam u drugu brzinu lako, sa onim blagim “šamarom” ručice menjača ulevo i nazad. Setih se u momentu da polako otpuštam kvačilo i odmah krenem opet gasom. Ispalo je dobro. Sledi ono – “bili ste dobri”. Ne dam se prevariti, vozim pravo i dalje napeto iščekujući sledeću komandu. Nailazimo na (jedino) skretanje udesno. Dajem desni žmigavac, ali instruktor mi saopštava da to nije potrebno ukoliko ulica skreće samo u jednu stranu bez klasičnog križanja. Dobro, pa šta!

Kružio sam tako oko šireg kvarta i često na zapovest stajao sa strane. Tada sam davao desni žmigavac (“stajavac“), a onda opet kretao iz prve brzine. Ispunjena mi je želja da u jednom od prolaza probam da bez pritisnutog kvačila i uz blago kočenje osetim po zvuku motora kada bi se on mogao ugasiti. Zapamtio sam to zvečanje i mislim da mi je to posle pomagalo da ne gazim panično kvačilo kod svakog usporenja. Setih se i toga da mi je kod upisa saopšteno da se motor kod ovog Golfa ne gasi tako lako.

Da vas više ne davim detaljima, rezimiram – sve ovo je u suštini jednostavno i rad mozga, noga i ruka može se uskladiti!

Dok sve to ne “legne“, uočeni problemi su sledeći:
1. “vaga“ između kvačila i gasa nije uvek dobra
2. nagla stajanja praćena su oštrijim startovima na kočnicu što proizvede neprijatan trzaj
3. nesvesno dodajem gas kada skrećem na raskrsnici
4. ne smotam uvek u krivini tako da ostanem u svojoj traci

Šta dobro radim:
Jedino migavce dajem i kad treba i kada ne treba.

Na kraju časa utvrdili smo i ispravnu proceduru gašenja motora:
1. nakon zaustavljanja, točkove okrećem trotoaru
2. gasim motor okretanjem ključa ulevo; instruktor kaže da se i to sporo uči jer ovu bravu većina meša sa bravom na vratima stana; Na sreću, mislim da ni ovde neću grešiti
3. pritiskam kvačilo i menjač ubacujem u prvu brzinu
4. podižem ručnu kočnicu odsečno (bez pritiskanja onog dugmeta na vrhu koje me takooo mami…)

Opet mi je novi čas zakazan tek za tri dana. Odradiću ovih prvih 10 časova bez roptanja, a onda ćemo moj instruktor i ja malo ozbiljnije porazgovarati.

Uzori:
Sale_Babin-zub
Danas je u redakciju svratio naš saradnik Aleksandar Veljković, iskusni predvodnik čopora muških vozača, koji piše o automobilima i vožnji za časopis Autobild. Iz kola izlazi samo da bi prespavao i ponešto prezalogajio. Pokazuje mi sliku mesta na kome je parkirao svoj džip – vrh Babinog zuba. Ostali mi zlobno dobacuju – zamisli da ti je to poligon. Uživam u dobrim fotografijama na njegovom sajtu i zamišljam kako ću i ja jednog dana sa svojim kolima biti na nekom tamo zubu prirode, ali, nadam se, ne kao plomba.

Šta sam sinoć (otprilike) sanjao:
San3

Srodne vesti

    Nisu nađene srodne vesti

Za ovaj tekst komentari su zakljuċeni.


DevOps Testing
Bizit

Twitter