Da li ste “pregoreli”?
Osećate se nedorasli životnim izazovima? Čini vam se da su rezultati vašeg rada beznačajni ili nedovoljno cenjeni? Da li vam je svaki dan „loš dan“?Osećate hroničnu iscrpljenost? Možda patite od „burnouta“, sindroma pregorelosti.
Burnout, ili sindrom izgorelosti, pregorelosti je kompleksno psihološko-medicinsko stanje, koje, nažalost, u savremenim kompetetivnim društvima dobija razmere epidemije. Karakterišu ga fizička,emocionalna i mentalna iscrpljenost, osećaj beznađa, strah, depersonalizacija, nesposobnost obavljanja ličnih i profesionalnih aktivnosti. Pogođeni ovim sindromom često nisu više u stanju da obavljaju ni najjednostavnije svakodnevne radnje. Čak i obično penjanje uz stepenice može da dovede do potpune iscrpljenosti. Ovaj doživljaj nedostatka energije, koncentracije i smisla života je emocionalno vrlo intenzivan, šokantan, a okolini često nerazumljiv. Tim pre što su pogođeni do skoro ostavljali utisak energičnih, vrednih i ambicioznih ljudi.
Iako se ne smatra bolešću nego stanjem nastalom kao reakcija na dugotrajnu izloženost visokom nivou stresa, smanjena otpornost i nizak nivo vitalnih resursa čine osobu izuzetno ranjivom na izazove okoline i doprinose pogoršavanju već postojećih i razvoju novih oboljenja i poremećaja. Klinička praksa pokazuje da se pogođeni ovim sindromom često razvijaju somatske komplikacije kao sto su podložnost infektivnim bolestima, povredama, sporo zaceljivanje rana, glavobolja, bolovi u leđima ili mišićima.
Takođe, zbog promena u ponašanju primećeno je otežano funkcionisanje u međuljudskim odnosima, privatnim i profesionalnim. Te promene su najčešće, zaboravnost, eksplozivnost, grubost, preterana osetljivost na spoljašnje uticaje, npr. buku, svetlo mirise, negativni stav prema poslu, bezosećajnost, rigidnost, stalna okupiranost profesionalnim obavezama. Poremećeni lični odnosi dodatno pojačavaju osećanja neadekvatnosti, nemoći i beznađa. Na dnu ove negativne spirale neretko nalaze se porodični konflikti, raspad prijateljstva, razlaz sa partnerom, razvod, ozbiljno narušeno zdravlje, srčani udari su česti, pa čak i samoubistvo.
Zbog raznovrsnosti simptoma koji mogu da liče na neka druga psihotična i neurotična oboljenja i poremećaje, ili teško razumljivih telesnih tegoba kojima nije mogao da se pronađe uzrok, u praksi su oboleli često dobijali pogrešne dijagnoze ili čak smatrani hipohondrima i simulantima. Srećom, poslednjih godina među stručnjacima, ali i opštom populacijom, raste svest o ozbiljnosti i mogućnost prepoznavanja ovog poremećaja.
Skora istraživanja rađena u Belgiji, Holandiji i Nemačkoj pokazala su da je u tim zemljama 10-15 procenata radno sposobnog stanovništva u jednom trenutku patilo ili još uvek pati od nekih simptoma burnouta različitog intenziteta. Zanimljivo je da su pod najvećim rizikom pripadnici profesija pružanja usluga koje su emocionalno zahtevne što može da dovede do emocionalne „istrošenosti“, kao lekari, medicinsko osoblje, socijalni radnici, advokati, policajci.
Sam termin skovao je američki psiholog Herbert Freudenberger (Herbert Frudenberger) i prvi put upotrebio 1974. u svojoj knjizi „Pregorelost, visoka cena visokih dostignuća” (”Burnout: The High Cost of High Achievement”). Definisao ga je kao „odumiranje motivacije ili podsticaja, naročito kada posvećenost cilju ili odnosu ne donose željene rezultate“.
Uprkos nekim razmimoilaženjima značajnih autora, stručna literatura se slaže da burnout nastaje usled izlaganja dugotrajnom stresu i nedovoljnom vremenu odmora i oporavka. Određene crte ličnosti, kao perfekcionizam, prenaglašen osećaj odgovornosti i ambicioznost predstavljaju faktor povišenog rizika. Poslednjih godina sve češće se kao potencijalni uticaji u procesu nastajanja burnouta sumnja i na određene biohemijski faktore. Naime, poremećaji neurotransmitera koji dovode do niskog nivoa serotonina u mozgu mogli bi doprinesu razvijanju i pogoršavanju simptoma.
Iako ga izaziva dugotrajna izloženost stresnim situacijama, burnout ne treba mešati sa situacijama ili stanjima kada se osoba nalazi pod stresom. Tipično za stresne situacije je da svega ima previše, previše stresa je previše pritiska, previše zahteva za naše psiho-fizičke kapacitete i rezerve. Ipak, osobe pod stresom su još uvek u stanju da funkcionalno deluju, planiraju i kada se ponovo uspostavi kontrola nad uzročnicima stresa, osećaju se bolje.
Nasuprot tome, burnout stvara osećaj praznine, nedostatak motivacije i beznađe. Ljudi u tom stanju ne vide izlaz i nemaju nadu u pozitivnu promenu njihove situacije. Ako stresno stanje stvara osećaj davljenja u bujici obaveza i odgovornosti, burnout se doživljava kao potpuna unutrašnja isušenost. Ako su hiperaktivnost, preosetljivost, razdraženost, tipični za nekoga pod stresom, povlačenje, emocionalna otupljenost i beznađe karakteristične su za „pregorelog“.
Poznavanje i prepoznavanje ranih simptoma veoma su važni kao prevencija nastanku i punom razvoju poremećaja. Burnout ne nastaje preko noći nego se razvija polako i postepeno u jednom dužem vremenskom periodu ako ne obraćamo pažnju na upozoravajuće signale. Ti signali su suptilni u početku ali kako vreme odmiče prerastaju u simptome stanja koje se otrglo kontroli.
Saveti za prevenciju:
Započnite dan ritualom opuštanja
Umesto da skočite iz kreveta čim se probudite, provedite petnaestak minuta meditirajući, radeći lagane vežbe istezanja ili čitajte nešto vas inspiriše.
Razvijte navike redovnog vežbanja, zdrave ishrane i dobrog sna
Ako se zdravo hranite, redovno fizički vežbate i imate dovoljno odmora imaćete dovoljno energije za životne teškoće i zahteve.
Postavite granice
Ne iscrpljujte se. Naučite da kažete NE. Ako vam je to teško, podsetite se da reći NE znači reći DA stvarima koje zaista želite da radite.
Povremeno se isključite na jedan dan
Odaberite dan kada nećete proveravati elektronsku poštu. Isključite kompjuter i telefon.
Razvijajte kreativnu stranu svoje ličnosti
Kreativnost je moćan protivotrov burnoutu. Organizujte neku zabavnu aktivnost, vratite se svom hobiju, izaberite neku aktivnost koja nema dodirnih tačaka sa vašim poslom.
Zahvaljujući boljem razumevanju ovog poremećaja i unapređenim terapeutskim strategijama i tehnikama, danas se burnout uspešno leči. Obično se tretman sastoji od 12-15 susreta sa terapeutom, najčešće jednom nedeljno u kojima se analizira koji faktori su doveli do takvog stanja. Jedan od fokusa terapije je promena „disfunkcionalnog mišljenja“, npr. „Moram mnogo da radim inače će me smatrati nekompetentnim, nesposobnim, neću dobiti unapređenje, bolju platu“, itd. Razmatraju se i faktori rizika na radnom mestu kao i porodični odnosi. Vrlo je važno da se oboleli što pre vrati svojim redovnim aktivnostima i obavezama, ako je moguće, već u vreme trajanja terapije. Raniji pristup po kome je pacijent mesecima bio neaktivan i odsustvovao s posla „ da bi došao sebi“ pokazao se krajnje neefikasnim.
Pored toga, za prevazilaženje ovog teškog, ali reverzibilnog psiho-fizičkog stanja potrebne su i promene nekih navika. Insistira se na što više fizičke aktivnosti, u početku svakako umerene; unošenju nisko kalorične ali nutritivno bogate hrane kao što su voće, povrće, riba; uzimanju dovoljno tečnosti i umerenoj upotrebi alkohola.
U egzistencijalističkom pogledu na psihoterapiju, kriza se vidi kao šansa za izrastanje i sazrevanje ličnosti. Tako i „pregorelost“, koja poručuje obolelom da je upao u životni ćorsokak, može da ukaže na određene životne greške i pogrešne izbore i posluži mu da u procesu izlečenja doživi dublju transformaciju ličnosti.
Autor: Aleksandar Vučković
