Tamo i nazad

Statistike o broju mladih stručnih ljudi koji odlaze iz naše zemlje vrlo su zabrinjavajuće. Ipak, ima i onih koji odu pa se vrate da nastave karijeru u Srbiji. Eto, na primer – ja!

Dubai_Sunset_from_Burj_Khalifa

Situacija u našoj zemlji svakako nije sjajna, ali ne služi na čast ni to što se forsiranjem loših vesti emigracija potencira kao jedino moguće rešenje. Zbog toga i ne čudi što se mnogim ljudima, posebno mladim i obrazovanim, u glavu useli misao kako odavde treba samo bežati. Generalizacije nisu dobre, a odluka o odlasku morala bi da ima mnogo „ako“, da bude debelo obrazložena, pre svega samom sebi, uz jasan plan gde se ide, zašto se ide i šta čovek time želi da postigne. U suprotnom se lako može desiti da jedne probleme zamenimo drugima. Neki se tada i pokaju, mada većina neće to da prizna. A neki se i vrate.

Lični ugao

U mom slučaju bilo je ovako: kada mi je diploma konačno bila u šakama a dugovi otadžbini oduženi, potražio sam posao i dobio priliku da radim u svojoj struci i to u velikoj državnoj firmi. Bilo je to pre desetak godina, posao nisam dobio preko „veze“, ali je preporuka sa fakulteta znatno olakšala stvari i dala mi početnu prednost. Tražili su se mladi kandidati vrlo određenog profila i interesovanja kako bi učestvovali u nekim novim projektima koji su se spremali. Baš onako kako bi i trebalo da bude. Bilo je tamo svakodnevno materijala dostojnog „Državnog posla“, susretao sam se i s neverovatnim situacijama i ljudima o čemu bih napisao knjigu, kada bih mislio da bi mi iko verovao. Uprkos svemu tome, bio sam u centru zbivanja, bio sam u timu s mladim kolegama, svakodnevno učio nove stvari, osećao da nešto korisno radim i rastem u profesionalnom smislu. Bio sam srećan i zadovoljan.

Prvi veći šok došao je s prvim izborima: smena vlasti povlači i smenu top‑menadžmenta u državnoj firmi, ali taj potres širi se i nadole ka slojevima na kojima politika jednostavno ne bi smela da postoji. Svaki sledeći izbori kao da su samo još više pogoršavali stvar, jer se kolač smanjivao a glad rasla. Pogrešni ljudi, s pogrešnim stavovima, s malo znanja a velikim egom, zaustavili su mnoge dobre stvari i poništili trud onih drugih. Entuzijazam je počinjao da jenjava, ali začudo, dok sam ja razmišljao kuda dalje, većina mojih prijatelja bila je ubeđena da mi je život med i mleko jer radim „u dobroj državnoj firmi“ dok su pitanja kakva veza treba da se tamo upadne bila redovna pojava.

Nezasluženo loš tretman i par grubo prekršenih obećanja na poslu se sticajem okolnosti poklopio s trenutkom velikih turbulencija u privatnom životu, da bi ubrzo usledio neočekivani poziv regrutera koji me je otkrio na LinkedIn‑u: „Da li ste zainteresovani za posao u Dubaiu?“ I tada je nastupio „onaj“ momenat – dosta mi je svih i svega, odoh ja odavde. I tako sam otišao.

Abu-Dhabi-Towers

Diznilend za odrasle

Kada pogledate sve one only in Dubai fore na širokom Internetu, lako ćete zaključiti da je najveći grad u Emiratima vrlo posebno mesto. I bićete u pravu. Velegrad iznikao preko noći u pustinji, začet prihodima od nafte, ali razvijen turizmom, trgovinom, uslugama, investicijama i ko zna čime što je oku skriveno, raskrsnica Zapada i Istoka, neverovatna mešavina kultura i nacionalnosti koje komuniciraju na nekom manje ili više razumljivom engleskom jeziku, svojevrstan luksuzni Njujork Bliskog istoka sa ekonomijom oslobođenom poreza u kojoj se zarađuje puno a troši još više, jednom rečju – pravi Diznilend za odrasle! Ko ne bi poželeo tamo da živi?

Dobro, tu je i pitanje klime – tri meseca u godini je prijatno, a ostalih meseci je vruće, prevruće i neverovatno vruće. I vlažno. Leti se temperatura u Ujedinjenim Arapskim Emiratima danima drži na 45 stepeni, često prebaci 50, a vlaga je na 80‑90 odsto. Čak je i more toliko toplo da je (leti) neprijatno za kupanje. S druge strane, sve je klimatizovano, pa niko normalan i ne pomišlja da, recimo, ide nekuda peške kilometar ili dva, ali meni je ipak uvek smetalo da šetam samo po tržnim centrima. Razmaženi stanovnici Dubaija imaju na raspolaganju skoro sve materijalno što im srce zaželi, a zahvaljujući liberalnom shvatanju nekada krutih šerijatskih zakona, mnoge stvari koje su u drugim arapskim zemljama strogo zabranjene ovde su dozvoljene ili se barem žmuri na jedno oko zarad razvoja turizma.

Emirati, a posebno Dubai, veliki su poslovni centar, pa mnoge svetske firme imaju predstavništva u ovom gradu. Radio sam za jednu nemačku kompaniju i, mada posao nije bio naročito težak, priznajem da nisam do kraja shvatao poslovnu logiku, a brzo sam uvideo da je način rada na Bliskom istoku vrlo specifičan. Neozbiljno ponašanje klijenata i neozbiljno ponašanje prema klijentima su uobičajene pojave. Stvari su mi postale malo jasnije kada sam shvatio da je Dubai neka vrsta železničke stanice ili „protočnog bojlera“: premda ima izuzetaka, većina ljudi tu dolazi na neko kraće vreme, da zaradi novac i upiše nove reference u CV, a zatim produži dalje. Zato se malo ko uzbuđuje oko dugoročnih stvari.

Za razliku od tipično emigrantskih zemalja, poput Amerike i Kanade gde su i „domoroci“ zapravo poreklom emigranti, ili popularnih emigrantskih destinacija u Evropi kao što su Švedska i Nemačka gde stranac može uz manje ili više truda da se integriše u društvo, u Emiratima je to namerno onemogućeno. Sa gotovo 90 odsto stranaca rođeni Emiraćani predstavljaju manjinu u sopstvenoj zemlji i ljubomorno čuvaju tu privilegiju, tako da je za stranca praktično nemoguće da ikada dobije državljanstvo. Čak i brak sa državljaninom Emirata podleže nekoj nejasnoj proceduri u kojoj se tek nakon desetak godina bračnom partneru razmatra (i često odbije) molba za državljanstvo.

U Emiratima je radna dozvola ekvivalent boravišne vize, a dobija se tako što firma sponzoriše svog zaposlenog. U slučaju prestanka radnog odnosa iz bilo kog razloga, viza se odmah poništava i teče rok od 30 dana da se nađe drugi posao i dobije nova viza (što je malo vremena čak i na razvijenom tržištu radne snage) ili da se napusti zemlja. Jasno je da ovi uslovi izgledaju različito ako ih gledate iz ugla samca (ili para zaposlenih profesionalaca) i iz ugla porodičnog čoveka kome nad glavom visi Damoklov mač, jer u slučaju nečeg nepredviđenog mora da u vrlo kratkom roku prekine život koji je do tada vodio i nekuda seli porodicu.sand-storm-in-dubai-17-7-9

Zamke bogate ekonomije

Plate u Emiratima su za srpske pojmove – bezobrazno velike. Nije teško shvatiti primarni motiv koji naše ljude natera da sreću potraže pod vrelim pustinjskim suncem. Mnogi zaborave da postave pitanje – a koliko se para tamo troši? Po prirodi ziheraš, to sam podrobno ispitao i, uprkos oprezu, dosta toga pogrešno procenio. Stanarine ne samo što su izuzetno visoke već se plaćaju unapred za celu godinu, pa tako renta za porodičan dvosoban stan u Dubaiju košta od dvadesetak hiljada dolara za lošije lokacije, pa naviše. Računi za komunalije takođe su značajna stavka (voda je u pustinji skupa), a dva konkurentska telekomunikaciona operatora u vlasništvu su države koja im uzima ozbiljne namete na poslovanje, tako da je cena telekomunikacionih usluga znatno veća nego kod nas, dok je kvalitet usluge, verovali ili ne, lošiji nego u Srbiji.

Porodični ljudi brzo se sudare i sa visokim školarinama jer deca kreću u školu već s tri godine. Cene po evropskim i američkim školama kreću se od desetak hiljada dolara za tri tromesečja, a preko leta se posebno plaćaju takozvani letnji kampovi, mada većina expat zajednice preferira da tokom letnjih meseci pošalje decu kući. Sve to dodatno košta, pa tako značajan deo kućnog budžeta ode i na avionske karte, vize i slično. Medicinsko osiguranje veoma je poželjno za sve članove porodice, budući da lekarovo „dobar dan“ košta oko 150 dolara.

Najbitnije od svega jeste to što postoji ogroman jaz u platama i opštem tretmanu različitih slojeva društva. Visokokvalifikovana radna snaga, menadžeri i inženjeri, zarađuju znatno više od konobara, hostesa, fitnes trenera i sličnih profesija. Takođe, javna tajna je različit tretman etničkih i rasnih grupa. Beli Evropljanin će u proseku biti uvek znatno bolje plaćen od tamnoputog Indijca ili Filipinca. Najniži slojevi građevinskih i pomoćnih radnika, obično poreklom iz Bangladeša, Indije, Pakistana i drugih zemalja Azije, plaćeni su bedno i žive u krajnje nehumanom, nehigijenskom smeštaju, rade napolju po najvećoj vrućini i prevoze se autobusima bez klime. Uprkos tome, oni su tu uglavnom sopstvenom voljom, jer potiču iz toliko siromašnih društava da je to za njih pomak nabolje i često izdržavaju mnogobrojne porodice kod kuće od svojih skromnih primanja. Mada je sva prilika da će Englez tamo imati višu platu od Srbina, za nas Balkance je nekako nadrealno da nas tretiraju kao povlašćenu kastu. Nikad nisam uspeo da se naviknem da mi se stalno obraćaju sa „gospodine“ niti na upadljivo ponizan stav ljudi iz tih „nižih slojeva“; osećao sam se kao krivac što ja „imam“ a oni „nemaju“.

Život u Dubaiju mi je doneo novu perspektivu, jer su tu izmešani ljudi iz svih krajeva sveta. Jedna moja bivša koleginica imala je običaj da u šali zavapi što je rođena u Srbiji, kad je mogla da se rodi na toliko boljih mesta. Nedavno sam joj ozbiljno preporučio da poseti Dubai i vidi gde je sve mogla da se rodi, pa da bude zahvalna.

Belgrade fortress and Victor monument at night Belgrade Serbia ** Note: Soft Focus at 100%, best at smaller sizes

Da li mi je stvarno dobro?

U Dubaiju svi uvek traže posao i stan, pa sam vođen tom mudrošću i pritisnut neočekivano visokim troškovima i ja potražio i pronašao drugi posao. Veća plata, zvučnija titula i poznatije ime kompanije delovali su kao pun pogodak, mada je radno mesto bilo u Abu Dabiju, što je donelo dilemu preseliti se ili putovati. Budući da u Abu Dabiju nema toliko naših ljudi kao u Dubaiju, grad je manji, sredina za nijansu konzervativnija, a troškovi stanovanja (gle čuda!) znatno veći, pa sam rešio da se pridružim reci automobila koja svakog jutra i večeri teče između ova dva grada.

Gorivo je u Emiratima jeftino, putevi izuzetno dobri a kvalitetni automobili vrlo dostupni, ali je za moje shvatanje ipak bilo previše da svakog radnog dana vozim gotovo 300 kilometara. Moj boravak kod kuće radnim danom svodio se na to da prespavam u svom krevetu, što je počelo svima ozbiljno da smeta. Budući da i visoke zarade nisu baš toliko visoke kad se uporede s troškovima života, počeo sam da se pitam zbog čega ja zapravo živim u pustinji. U početku sam se plašio da to kažem naglas, jer nisam znao nikoga ko bi se požalio, međutim, nakon nekoliko opreznih razgovora s malim krugom prijatelja, pre svega zemljaka a zatim i ljudi najrazličitijih nacionalnosti, doživeo sam otkrovenje – ljudi uglavnom lažu da im je dobro! To je, valjda, ona svesna ili podsvesna želja da sebe predstave uspešnim u očima drugih i pokušaj da se opravdaju što su iz svoje rodne zemlje došli tu gde jesu. Ispostavilo se da ljudi u poverenju pričaju sasvim druge priče – mnoge muči nostalgija, ne vide svrhu svega toga i rado bi se vratili da mogu. Neki su zarobljeni dugovima i kreditima, drugi u komplikovanim međuetničkim brakovima koji bi stvorili neugodnosti bračnom partneru, trećima su deca već uklopljena u školski sistem… Pošto sam se uspešno odupro iskušenju da odmah kupim nov Audi, nisam spadao u ove druge, a od sudbine trećih delilo me je još oko pola godine, pa mi se javila jeretička misao da se vratim u Srbiju.

Posebno mi nije dalo mira to što sam malo po dolasku u Dubai iz Srbije dobio nekoliko ozbiljnih ponuda za posao koje bih vrlo rado prihvatio da nisu stigle sa zakašnjenjem. Palo mi je na pamet da se jednostavno raspitam kako stvari stoje sada. Ispostavilo se da još ima zainteresovanih i da su dve godine iskustva u inostranstvu i reference iz stranih kompanija bile vrlo korisna stvar. Dobio sam ponudu za posao na dobroj poziciji u renomiranoj kompaniji u Beogradu i… vratio se. Za sada se nisam pokajao. Tačno je da kod nas mnogo toga nije kako treba, ali ne zaboravimo jednu stvar – Srbiji kao zemlji, u smislu geografije, ništa ne fali, naprotiv. Sve ono što je problem, potiče od ljudi koji u toj zemlji žive, a ti ljudi smo mi i biće nam onako kako odaberemo. Ako budemo samo dizali ruke i odlazili, život u našoj zemlji sigurno neće postati bolji!

Mladen Mijatović

Objavljeno u časopisu PC#234

Tagovi: , , ,