7 retkih optičkih formata koji nikada nisu dostigli popularnost DVD-a

Svi znamo za optičke formate poput CD-a i DVD-a, ali kroz istoriju su postojali i mnogi drugi pokušaji da se stvore sjajni okrugli diskovi koji čuvaju neki oblik zapisa — sa veoma pomešanim rezultatima!

Za neke verovatno nikada niste čuli

LaserDisc

LaserDisc (LD) je zanimljiv jer je analogni format. Dakle, iako koristi laser i disk, informacije su snimljene u analognom obliku. To znači nisku gustinu podataka, što rezultira diskom veličine vinila koji mora da se okrene na pola filma. Osim ako niste bili dovoljno bogati da priuštite uređaj koji to radi automatski. Japan je jedino mesto gde su LD-ovi zaista bili uspešni, ali danas su diskovi i plejeri veoma kolekcionarski traženi u SAD, naročito jer neki filmski isečci, poput originalnih bioskopskih verzija „Ratova zvezda“, postoje isključivo u ovom formatu.

Video CD (VCD)

VCD se nikada nije „primio“ u Severnoj Americi, ali je bio izuzetno popularan u Aziji — odatle potiču svi oni piratski snimci koje ste možda viđali. Kvalitet je bio sličan VHS-u, ali sa drugačijim vizuelnim manama (blokovi, pruge). Ipak, za razliku od VHS-a, CD-ovi se nisu habali vremenom, a plejere je bilo lakše napraviti. VCD-ovi možda nisu retki u Aziji, ali većina ljudi u Severnoj Americi za njih nikada nije ni čula — već su sa VHS-a prešli direktno na DVD.

Super VCD (SVCD)

Ako su VCD-ovi bili retki, Super VCD-ovi su super-retki. Ovo je trebalo da bude naslednik VCD-a, ali su direktno konkurisali DVD-ovima — i nikada nisu imali šansu. Diskovi su imali samo 100–150 MB više prostora od običnih CD-ova (ukupno oko 800 MB), što je bilo dovoljno za oko 35 minuta “punog” SVCD kvaliteta (480×480 ili 480×576 piksela). Kvalitet slike je bio bolji nego kod VCD-a, ali je vreme trajanja filma bilo znatno kraće. Teško da biste izdržali da menjate disk na svakih 30 minuta dok gledate „Gospodara prstenova“. Iako su mnogi DVD plejeri mogli da puštaju SVCD naslove, često je bilo problema sa reprodukcijom zbog čudnog video formata.

EVD (Enhanced Versatile Disc)

Sad ulazimo u zaista retke formate! Početkom 2000-ih, kineska vlada i više kineskih firmi su predstavile EVD — format fizički identičan DVD-u, koji je mogao da se čita na običnim DVD uređajima. Ali EVD je koristio alternativne tehnologije kako bi se izbegle skupe licence koje su podizale cenu DVD plejera. Cilj je bio ekonomska nezavisnost, a ne superiorna tehnologija.

Iako je format radio kako treba, jako mali broj filmova je ikada izdat na EVD-u. Wikipedia navodi samo četiri:

• Big Momma’s House (2002)
• Black Mask 2: City of Masks (2002)
• Hero (Director’s Cut) (2002)
• House of Flying Daggers (2004)

Format je brzo napušten krajem 2000-ih — verovatno nikada niste ni čuli za njega. 

UMD (Universal Media Disc)

Sony UMD diskovi su takođe relativno retki, jer su bili vezani isključivo za PlayStation Portable (PSP). Iako se PSP dobro prodavao, broj UMD plejera bio je daleko manji od broja DVD plejera. Diskovi od 1.8GB su tada bili čudo — pogotovo kad se uzme u obzir da tada nisu postojali džepni plejeri veličine telefona. Sony je imao velike planove za UMD, ali format nikada nije zaživeo. Video je izgledao sjajno na malom ekranu PSP-a, ali ne i na TV-u. Kasnije su brži internet i jeftinija fleš memorija učinili optičke diskove za prenosne uređaje zastarelim. PSP-ov naslednik, PlayStation Vita, izbacio je mehanički komplikovan i skup optički pogon — i to je bio kraj priče.

MiniDisc

U Japanu, Sonyjev MiniDisc nije retka stvar, ali u ostatku sveta nikada nije ugrozio CD. Prva generacija MD-a koristila je digitalnu kompresiju i mogla da sačuva do 80 minuta muzike. Cilj mu je bio da zameni kasete, a ne CD-ove. Kvalitet zvuka je bio mnogo bolji od kaseta, ali ne baš kao CD. Međutim, kad su se pojavili prenosivi CD plejeri, postalo je teško opravdati kupovinu istog albuma dvaput — kad ste mogli kupiti jedan CD i slušati ga bilo gde. Kasnija verzija, Hi-MD, je nudila kvalitet zvuka kao CD, ali je došla prekasno. Ipak, MiniDisc još ima verne fanove, iako nije toliko popularan kao vinil — prošla je tek decenija otkako je format ukinut, pa ima vremena.

GD-ROM

GD-ROM je bio vlasnički disk format za Sega Dreamcast — poslednju konzolu koju je Sega ikada napravila, prodatu u svega 9,13 miliona primeraka. Napravljeno je oko 600 igara za ovaj 1.2GB format, što je skoro duplo više prostora od CD-a.

To je značilo manje diskova po igri i gotovo potpunu zaštitu od piraterije — jer niko nije imao uređaje za snimanje GD-ROM diskova. Zašto nisu koristili DVD? Jednostavno — bilo je preskupo, delom i zbog licenci. U to vreme, GD-ROM je imao smisla, ali je zajedno sa Dreamcastom otišao u zaborav.

Izvor: Howtogeek