BIZIT seminar: Dum spiro spero

Postoji verovanje kod mnogih naslednika da većina osnivača izreku „Dum spiro spero” ne prevode samo kao „Dok dišem, nadam se”, već da ova latinska sentenca ima i nastavak.

PCPress.rs Image

Po tom verovanju, nastalom na osnovu iskustva sledeće generacije, za začetnike kompanija kompletna rečenica glasi: „Dok dišem, nadam se da neću nikad umreti i samim tim neću morati da prenosim vlasništvo nad mojom kompanijom i tako donosim bilo kakve odluke po tom pitanju”. Ne postoje pouzdani izvori kada je pomenuta latinska izrekla stigla u naše krajeve, ne znam u koje je sve lokalne podvarijante mutirala, ali verujem da je ona izvorište i poslovice „Dok dišem, ne pišem”. Sigurno je da se ona u promišljanjima osnivača kompanija na brdovitom Balkanu pojavljuje sve više kako odmiče 21. vek, a njihova biološka deca ulaze u treću deceniju života. Kada govorimo o porodičnim kompanijama, postavlja se retoričko pitanje tumačenja ove izreke, da li je mudrost ili glupost. Kao što je i red, odmah ću odgovoriti – može biti i mudrost i glupost. Tačnije, može biti legitimna mudrost i sebična glupost.

Legitimna mudrost

Legitimna mudrost je kada se tumači kao odluka osnivača da ne želi da menja strukturu vlasništva nad kompanijom za svoga života. Pojednostavljeno, a jasno, napišimo je kao „Dok sam živ, neću ništa novo da pišem u dokumentima koji govore o vlasništvu nad kompanijom, niti ću koga da dopišem niti ću sebe da obrišem”. Postoje mnogi razlozi za ovu odluku i pod uslovom da je jasno izrečena i obrazložena, treba je pozdraviti. Napominjem da je isto tako mudrost, isto legitimna, postupiti i drugačije i uključiti u vlasničku stukturu kompanije, s manjinskim ili većinskim udelom, naslednike pa čak i one koji to nisu. Kada i kako menjati vlasničku strukturu za života osnivača posebna je tema i o tome ovom prilikom ne bih pisao. Pošto govorimo o mudrosti, sigurno je da su oni osnivači koji su neku od ovih odluka doneli dobro promislili pre nego što su to učinili. Ajde da se iz prakse malo ogradim, u većini slučajeva su promislili, tačnije u velikoj većini. Ogradio sam se jer mi se, dok pišem, brk smeši pri sećanju na priču jednog naslednika – „Ne znam ko je bio luđi, da li on koji nas je jedan dan odveo i upisao nam po 0,3% vlasništva ili mi koji smo ozbiljni s njim otišli i to potpisali”. Vlasništvo nad kompanijom može se i ne mora menjati za života osnivača, ali se mora nakon prestanka ovozemaljskog života. Iz filmova znamo da je moguća i odluka da svu svoju imovinu ostavim samom sebi, ali iz života znamo da su takve stvari realne samo u filmu. Za sve one verujuće i bogougodne imam proverenu informaciju da na onom svetu vlasnički list ne važi, te ako im je do stvaranja u drugom životu, moraće ispočetka.

Sebična glupost

Izreka „Dok dišem, ne pišem” pretvara se u sebičnu glupost odlukom osnivača da neće da donese odluku o tome kako će izgledati vlasnička struktura nakon njegovog nevoljnog povlačenja iz života. I neće o odluci otvoreno da razgovaraju s naslednicima. Ili neće bar da im je saopšte. I neće sve to u adekvatna pravna akta da uvede i kroz ista sprovedu. I neće…

Jasno je zašto nisam imao priliku da od starih Latina čujem „Ma, baš me briga, kad me ne bude, nek se sami dogovore”, što ne znači da tako nešto oni nisu izgovarali. Nažalost, čuo sam je nekoliko puta od osnivača. Od neodgovornih osnivača i istovremeno neodgovornih roditelja. Neodgovornih prema svojim kompanijama i sopstvenoj deci. Nažalost, neodogovorno je ponašanje i onih koji ovako nešto nikad ne bi izgovorili, a koji se godinama noću vrte u krevetu. U strahu. U strahu šta će biti kad njih ne bude. Neće im san na oči jer dobro znaju i svoje kompanije i svoju decu, a dobro su upoznali i još poneke zainteresovane strane. Ne mogu da zaspe ne nalazeći rešenje koje će biti najbolje za kompaniju, a istovremeno će biti takvo da budu pravedni prema svojoj deci.

Neću da plašim statistikom iz razvijenog sveta, u kojem se nasleđivanje kompanija dešava vekovima, ali hoću da podsetim na lokalne primere i slike zapuštenih i oronulih kuća oko kojih se prepiru zavađeni naslednici. Zar da nakon svega posle osnivača ostanu zapuštene kompanije kojima su posvetili život i posvađana deca kojima su život dali? Ne jednom sam rekao i napisao da su osnivači ti koji imaju jedinstvenu priliku da za života sazidaju spomenik koji posle njihove smrti može da raste i okuplja njihovu decu.

Namera ovog teksta nije nikoga da uvredi ni povredi, već da one koje treba podstakne na promišljanje i ozbiljne odluke. Odluke koje mogu da proizvedu ozbiljne posledice na njihova životna dela. Pisan je da isprovocira nekoliko vrednih i dragih prijatelja, a posvećen hiljadama sličnih. Nebrojeno puta sam rekao i napisao, a i ovaj ću tekst kraju privoditi s porukom da znam da rešenje nije daleko, ali je potrebno krenuti jer put ne mora biti lak. Mnogo je bolje krenuti razgovarajući sa, voljno ili nevoljno, zainteresovanim stranama. Znam da ima onih koji mogu samo sa samim sobom da razgovaraju. Iz tih razgovora, ma u kom obliku bili, proizaći će rešenje. To rešenje u porodične protokole treba zapisati. I sve ono što mora iz protokola u pravnu formu odenuti.

Res non verba, dragi moji osnivači.

PCPress.rs Image

Biografija predavača

Na Adizes Institute USA Boris je krajem 1995. sertifikovan za vođenje organizacionih promena. Autor je knjige „Osnivači, naslednici, menadžeri“ koja je nastala kao rezultat desetogodišnjeg rada sa kompanijama koje prelaze put promene vođenja i upravljanja sa prve na drugu generaciju. Pokretač Kluba 2040 koji čini više od 120 članova sa prostora bivše Jugoslavije. Autor jedinstvene metodologije bazirane na konceptu četiri pripreme: naslednika, osnivača, kompanija i porodica na kojoj se bazira savetodavni rad.

Boris Vukić će na BIZIT seminaru koji organizujemo u saradnji sa Adižes institutom, govoriti na temu “Normalni i akutni problemi u porodičnim kompanijama u ex Yu”.  Prijavite se već danas i ostvarite značajne popuste na cenu kotizacije.

Facebook komentari:

Tagovi: , ,