Čekajući LTE

Četvrta generacije mobilnih mreža obasjaće i naše prostore – na nedavno održanoj licitaciji sva tri domaća mobilna operatora uspešno su kupila pravo da koriste frekvencije koje će rezultirati LTE pristupom Internetu. Šta korisnici mogu da očekuju?

Mak­si­mal­na te­orij­ska brzi­na downlo­ad‑a je 300 me­ga­bi­ta u se­kun­di, a u­plo­ad‑a 75 Mbps
Mak­si­mal­na te­orij­ska brzi­na downlo­ad‑a je 300 me­ga­bi­ta u se­kun­di, a u­plo­ad‑a 75 Mbps

LTE (Long Term Evolution) standard je predstavljen 2004. godine, uz očekivanja da će ublažiti uticaj raznih faktora koji su u prethodnim generacijama mobilne telefonije usporavali komunikaciju i, uopšte, nervirali korisnike: malu spektralnu efikasnost, značajno kašnjenje kroz mrežu, skup prenos podataka i veliku potrošnju energije. Ne ulazeći preduboko u pojedinosti, reći ćemo da kod tekuće (3G) mobilne telefonije korisnici unutar jedne ćelije moraju da dele frekvenciju koja im stoji na raspolaganju, što u gusto naseljenim predelima predstavlja problem. Mobilni operatori su taj problem obično rešavali povećavanjem broja ćelija, ali sa rastom broja korisnika i njihovih zahteva to postaje sve teže. Zato LTE funkcioniše na drugim frekvencijama, i to značajno efikasnije.

LTE‑a je zasnovan na paketskom prenosu podataka – umesto komutacije kola (circuit‑switched) koja je primenjena u trećoj generaciji mobilne telefonije kako bi se osigurao kvalitetan prenos glasa, u LTE svetu se smatra da je brzina dovoljno velika a pouzdanost dovoljno visoka. Zato se i govor pakuje u IP pakete i prenosi kroz mrežu ravnopravno sa ostalim informacijama. Postoji i VoLTE (Voice over LTE) koji utrostručuje kapacitete za prenos glasa koji su postojali na 3G UMTS mrežama i čak ušestostručuje kapacitete 2G GSM mreže.

Frekvencije i opsezi

Činjenica da LTE može da koristi više frekvencija (800, 900, 1800 ili 2600 MHz) je mač sa dve oštrice – u raznim državama se koriste razni opsezi, pa uređaji prilagođeni jednom tržištu ne mogu da se koriste na drugom. Osim toga, svaka frekvencija ima svoje prednosti, ali i nedostatke – kod nas je, zbog zakasnele digitalizacije TV programa, spektar oko 800 MHz (nazivaju ga i digitalna dividenda) još uvek zauzet, a upravo taj opseg je najatraktivniji za LTE. Opseg oko 2400 MHz pruža najveće kapacitete, ali mu je radijus pokrivanja najmanji.

Uz od­go­va­ra­ju­ći mo­dem, LTE mo­že­te da ko­ris­ti­te sa sva­kog ra­ču­nara
Uz od­go­va­ra­ju­ći mo­dem, LTE mo­že­te da ko­ris­ti­te sa sva­kog ra­ču­nara

Agencija RATEL je na prvoj aukciji, održanoj u februaru, izdala tri pojedinačne dozvole za korišćenje po dva bloka radio‑frekvencija u opsegu 1710‑1785 i 1805‑1880 MHz i to na 10 godina, što kasnije može da bude produženo. Cena je bila 3.5 miliona evra po bloku, što znači da se u budžet Srbije slio 21 milion evra. Najesen će, posle završenog projekta digitalizacije televizije, biti organizovan novi tender za frekvencije oko 800 megaherca, dok će 2016. godine biti rasprodat i spektar na
700 megaherca.

Pročitajte i:  Telekom Srbija preuzeo Kopernikus!

Mobilni operatori su, dakle, kupili frekvencije, a sada treba da vidimo kako će ih primeniti. Kada ih je connect Srbija prošle godine anketirao, operatori su rekli da su spremni za LTE, a neki od njih čak tvrde da kritične bazne stanice već sadrže LTE opremu i da samo treba „pritisnuti prekidač“ – ubrzo ćemo saznati koliko se taj prekidač teško pritiska. Telenor je, na osnovu privremenih dozvola, obavio testove koristeći opremu kompanija Ericsson, Nera i Huawei. Telekom Srbija je za partnere izabrao kompanije Nokia Siemens Networks, Huawei i Ericsson, dok je Vip mobile u fazi testiranja koristio ZTE opremu.

LTE na probi

Korisnike mnogo ne zanima priča o frekvencijama i blokovima, već pre svega kako servis funkcioniše i koliko košta. Odgovor na drugo pitanje još nemamo, ali smo funkcionisanje LTE‑a imali priliku da isprobamo. U septembru 2012. VIP je testirao LTE mrežu na teritoriji Novog Beograda, pa nas je ljubazno pozvao da u tome učestvujemo. Od njih smo dobili notebook računar i eksterni USB modem proizvođača ZTE, uz uputstvo koje otprilike kaže da nam posebno uputstvo nije potrebno – ubodemo modem u računar i uživamo. I zaista, uređaj je proradio iz prve, pa smo počeli sa testovima.

Uži­va­nje u brzi­ni: LTE na testu
Uži­va­nje u brzi­ni: LTE na testu

Već smo mnogo puta pisali da brzina prenosa podataka, kada krenete u zone većih brzina, nije nešto što se može iskazati sa dve cifre koje bi predstavljale download i upload CPS. Mnoga (domaća i inostrana) odredišta ograničavaju brzinu kojom jednom korisniku šalju podatke, kako bi zaštitili sopstvene linkove od preopterećenja. Ta ograničenja variraju i zavisno od doba dana ili nedelje, pa za preciznu procenu brzine prenosa treba kombinovati download sa više lokacija, a pošto je LTE ponudio i zbilja brz upload, problemi se dupliraju pošto se većina sistema štiti i od masivnog popunjavanja svojih diskova podacima. Zato ćemo se u ovom tekstu ograničiti na utiske, što je i jedino moguće kada se radi o servisu u test fazi.

Pročitajte i:  Programeri, javite se: mts app konkurs za srednjoškolce

Počnimo od speedtest.net, (ne)oficijelnog skora za svaku broadband komunikaciju – u zavisnosti od domaćeg servera na koji smo se povezali, brzina download‑a je bila od 40 do 50 Mbps a brzina upload‑a između 20 i 40 Mbps. Slične brzine postigli smo i sa evropskim odredištima speedtest.net‑a, dok je kod američkih brzina pala na oko 30 Mbps a upload se držao oko 20. Ping prema Americi je bio odličnih 32 ms.

Prešli smo zatim na realne aplikacije. Google Docs je dopuštao upload dokumenata brzinom od svega oko 2 Mbps (postizali smo oko 170‑220 kilobajta u sekundi, što zvuči sporo u odnosu na očekivanih 50 Mbps, ali je i dalje sjajno prema većini broadband priključaka ponuđenih kućnim korisnicima), dok se fajl „podizao“ na Dropbox brzinom od 745‑760 kilobajta u sekundi, dakle oko 6 Mbps. Upload na (domaću) akademsku mrežu bio je približno 400 kilobajta u sekundi.

Onda smo probali da kombinujemo odredišta. Prebacili smo modem u jači notebook, malo se pomučili da ga konfigurišemo (trebalo je podesiti da je APN zte.com i staviti da je ta konfiguracija default) a onda smo taj računar koristili kao access point da bi sa nekoliko klijenata pristupali raznim odredištima. Naučili smo razne stvari, recimo da kod share‑ovanja konekcije preko WiFi‑ja usko grlo nije komunikacija sa Internetom (LTE) nego WiFi, zbog čega smo prešli na povezivanje Ethernet kablovima. Sve u svemu, kombinovane brzine su bile blizu onome što daje speedtest – ako nećete da pamtite mnogo cifara, računajte sa tim da je LTE u trenutku testa davao između 40 i 50 Mbps simetrično, s tim što je bilo situacija kada je upload brži od download‑a, što je svakako nov utisak. Maksimalna teorijska brzina download‑a je 300 megabita u sekundi, a upload‑a 75 Mbps.

Pročitajte i:  Telekom Srbija i SES omogućili paket novih satelitskih DTH (Direct-to-home) TV kanala

Kad krenemo dalje…

Notebook sa LTE USB modemom svakako nije jedini način na koji ćemo koristiti ovaj servis. Mnogi moderni gedžeti su orijentisani prema LTE komunikaciji, pa u njih samo treba umetnuti odgovarajuću SIM karticu… pod uslovom da ste izabrali uređaj kompatibilan s „našim“ LTE frekvencijama. Velike brzine prenosa bi mogle da privuku i kućne korisnike, ali bi tu sve zavisilo od ponuđenih tarifnih planova mobilnih operatora – ovakvim uređajima se može u kratkom vremenu preneti zaista mnogo podataka, ali je pitanje koliko će to koštati i kako će se cena porediti sa žičanim vezama na koje smo navikli.

Jedan od ključnih aduta LTE‑a je MIMO (Multiple‑Input Multiple‑Output) tehnologija, koja podrazumeva da i predajnik i prijemnik koriste više antena istovremeno, pa stoga i većina korisničkih uređaja u LTE‑u ima više integrisanih antena. Standard je predvideo pet kategorija LTE uređaja: oni najjeftiniji (kategorija 1) podržavaju prenos brzinom do 10 Mbps i imaju u sebi „samo“ jednu antenu. Najskuplji (uređaji kategorije 5) podržavaju maksimalno do 300 Mbps u downlink‑u i imaju četiri antene. Zanimljivo je i ko će prvo ponuditi Cat-0 konekciju koja, doduše uz malu brzinu, omogućava ozbiljnu uštedu energije i važna je za module koji će biti ugrađivani u kućne uređaje – Internet of Things je važan segment priče o LTE‑u.

Izgradnja četvrte generacije mobilne mreže nije jednostavna i zahtevaće dosta prilagođavanja, kako operatora, tako i proizvođača opreme, pa i krajnjih korisnika. Ključno je pitanje koliko će servis koštati, gde će biti dostupan (u prvi mah ga očekujemo u Beogradu, Nišu i Novom Sadu) i, naravno, koliko će dobro funkcionisati. Tokom testiranja bili smo verovatno jedini korisnik na baznoj stanici pa smo imali pun opseg samo za sebe – pitanje je šta će biti kad broj korisnika poraste.

U svakom slučaju, ljubitelje brzih komunikacija tokom prolećnih meseci očekuju razna slatka uzbuđenja…

Dejan Ristanović

(Objavljeno u časopisu PC#219)

Facebook komentari: