Kreativni heroji novog doba

Vole slobodu, ne ustaju prerano, ne peglaju svoje košulje odnosno haljine i ne briju se prečesto. Imaju fleksibilno radno vreme, rade iz kafea, automobila, voza. Kasne na sastanke. Sa poslodavcem su na ti. Ako ne ide, tu je upwork ili freelancer.

Ljudi se ne boje promena za novo doba jer su kreativni i prihvataju neizvesnost, vole inovacije ali i stvaraju inovacije. Stalno uče i napreduju a online učionica bolja je od faksa. Smatraju da znaju više od svojih profesora i šefova, i vole svoj posao jer to je najbolji posao na svetu – kreativan, zabavan, izazovan i dobro plaćen. Oni su fit jer pešače, plivaju, planinare, rade jogu, možda i trče polumaraton. Istežu se nakon napornog rada za računarom. Kinoa ili sočivo, avokado kad je dobar, rukola kad je ima, ovsena kaša ujutru. Bicikl je bolji od automobila, homeopatija je bolja od antibiotika. “Fjužn” hrana, world music. Berlin je bolji od Pariza, falafel od šnicle, Bitcoin od dinara. Oni su kosmopolite, ne razumeju i ne poštuju granice, za njih je država nužno zlo. Smatraju da je naša politika smor a poreze plaća samo onaj ko mora.

Misle pozitivno

Heroji novog doba su konektovani. To znači da šeruju lokacije, postuju fotke i za njih je stvarnost proširena. Mere korake, prate kvalitet sna, čitaju QR kodove… ne, to je 5.1. verzija. Misle pozitivno i obaraju svoje rekorde. Dobro organizuju svoje vreme, postavljaju lične ciljeve, prate njihovo ostvarenje i održavaju svoje brojne kontakte. Redovno apdejtuju svoje profile, svoj CV i portfolio. Zbog svega ovoga, oni predstavljaju srećnije, novije, kreativnije heroje i heroine iz 21. veka… barem su keativniji od prethodnika. Supermen je preko dana bio Klark Kent, upeglani novinar, a Betmen je morao da nosi tesnu garderobu.

Novi heroji mogu da budu slobodni kad hoće i da se obuku kako požele. Priča se da je to sve prosto zbog novog doba koje je stiglo – inteligentno, inovativno, digitalno doba. Doba koje ne trpi hijerarhije, nadobudne šefove i totalitarne vladare. Doba 2.0, doba interakcije, komunikacije i inovacije. Doba u kom vlada “ekonomija znanja”, koje  je posledica Četvrte industrijske revolucije, u kom najbrže rastu “kreativne industrije” i “kreativni gradovi”, u kom najbolje živi “kreativna klasa”.

(Ne)prijatne istine

Neugodna istina je da to novo doba nije stiglo samo od sebe, čudnovatim tokovima društvene evolucije i da nije ni izbliza tako kreativno, srećno i slobodno. To doba nastalo je pre svega kao posledica neprekidnog traganja za profitom najvećih svetskih privrednih aktera. Nakon 1989. za njih se otvaraju nova tržišta rada i roba. Pod zastavom slobode i demokratije kupuju i ulažu u proizvodna postrojenja u Istočnoj Evropi, Rusiji, Kini, jugoistočnoj Aziji. Iz tih regija crpe jeftinu radnu snagu, prirodna bogatstva i nude svoje proizvode za masovnu potrošnju. Stvaraju globalne lance i konglomerate; zagovaraju ukidanje carina, privatizaciju i deregulaciju. Na svaki način zaobilaze mogućnost državne regulacije – poreze plaćaju po najnižim stopama u poreskim rajevima, radnu snagu povlače iz čitavog sveta preko online platformi kako bi zaobišli uticaj sindikata i zakona o radu koji propisuju zaštitne mere.

Pred njima se našao još jedan veliki izazov: ljudi generalno ne smatraju da je provesti veći deo svog života na dosadnom radnom mestu i doprinositi tuđem bogaćenju naročito zabavno. To retko ko zaista želi da radi. Otuda, krupni poslodavci morali su da tragaju za rešenjem problema nezainteresovanih, nevoljnih i depresivnih radnika. U knjizi “Industrija sreće“, Vilijem Dejvis pokazuju da samo 13% radnika daje adekvatan doprinos na svom poslu, kao i da čak 20% aktivno ne doprinosi, što uključuje razne forme zabušavanja i odustva. U slučaju SAD, studije pokazuju da to stvara kompanijama i poslodavcima štetu koja se procenjuje na 550 milijardi dolara.

Poslodavcima je potrebna visoko kvalifikovana, zainteresovana i motivisana radna snaga. Idealan model i uzor za takvu radnu snagu su naši heroji, kreativna radnica i kreativni radnik. Njihovim marljivim radom stvorene su industrije koje nisu slobodnije, ravnopravnije ili odgovornije od drugih. Naprotiv. U poređenju sa automobilskim kompanijama koje su bile ključni nosioci industrijskog buma sredinom veka, IT korporacije u stanju su da ostvare mnogo više profita po glavi zaposlenog (Schwab, K. (2017), The fourth industrial revolution, Crown Business).

Velike IT korporacije su, uprkos svojoj privlačnosti, otvorenosti i već mitskoj brizi o zaposlenima, zapravo vešte u stvaranju ogromnih profita na račun svojih radnika. Kreativne industrije ne samo da reprodukuju društvenu nejednakost, nego su neretko mnogo neravnopravnije i ekskluzivnije nego industrijske grane koje se smatraju sivim, dosadnim i eksploatišućim. Zapravo, za većinu stanovništva, pristojan posao u kreativnim industrijama je nedostižan.

U njima najbolje prolaze belci, pripadnici srednje klase, edukovani radnici muškog pola (pogledajte recimo Dave O’Brien, Daniel Laurison, Andrew Miles & Sam Friedman (2016), Are the creative industries meritocratic? An analysis of the 2014 British Labour Force Survey, Cultural Trends, 25:2, 116-131).

Početni uslovi

Objašnjenje koje se sve češće pruža i prihvata je da su oni prosto najbolji i svesni su svoje vrednosti. Ko je kriv devojkama što ne traže veću platu? To je varijanta vulgarnog voluntarizma koji sugeriše da je naša društvena pozicija određena dominantno našim radom, trudom i talentima. Ovakav stav zanemaruje strukturne, sistemske nejednakosti u našim društvima i njihov uticaj na pojedince. Zanemaruje se da dete rođeno u porodici neobrazovanih migranata ima neuporedivo manje šanse za uspeh od dece iz dobrostojećih, visoko obrazovanih porodica. U knjizi “Zašto zebre nemaju čireve”, R. M. Sapolsky šaljivo komentariše društvene nejednakosti: “Najvažniji izbor koji treba da napravite u životu jeste da dobro odaberete (bogate) roditelje”. Umesto ovih početnih uslova koje je gotovo nemoguće promeniti, nudi se objašnjenje da je neko lider a neko nije, neko je talentovan a neko ne, neko hoće da se trudi, a neko je lenj…

Kreativne industrije, sa informacionim i telekomunikacionim tehnologijama na čelu, igraju ključnu ulogu u automatizaciji proizvodnje koja je još jedan preduslov neograničenog bogaćenja. Robotizovana proizvodnja vlasnicima kapitala donosi neuporedivo više profita i neuporedivo manje briga – roboti se ređe kvare, nikada ne štrajkuju i ne traže povišicu ili slobodan dan. To je ključni razlog rasta IT sektora, kako u svetu, tako i kod nas. S druge strane, to je ujedno i ključni uzrok rasta nezaposlenosti i smanjenja cene rada. Svi oni koji ne kontrolišu robote ili ne rade poslove za koje roboti još uvek nisu kadri, biće zamenjeni robotima i postaće višak na tržištu rada.

 

Nove političke elite, od Margaret Tačer i Ronalda Regana, preko Tonija Blera i Emanuela Makrona, do Ane Brnabić rado prodaju javnu imovinu, daju pogodnosti i subvencije najmoćnijim kompanijama, guše radnička prava i podrivaju radničko udruživanje. Istovremeno podstičući nacionalni ponos, oni su slika i prilika novog opresivnog liberalizma ili liberalnog konzervativizma koji najmoćnijima daje slobodu, a najmarginalizovanijima oduzima glas.

Naše doba, naši uzori

Posmatrano iz daljine, naše doba je zapravo doba nezapamćenog bogaćenja, nejednakosti i eksploatacije. Doba u kojem privatnost nestaje, u kojem dobrovoljno predajemo sve informacije o sebi korporacijama i vladama. Doba koje se samo na površini izborilo sa najstrašnijim tekovinama, a ispod površine neofašizam, neokolonijalizam i patrijarhat uništavaju živote žena, manjinskih grupa i čitavih društava koja se nalaze na margini globalnog kapitalizma.

Upravo takva nova ekonomija i politika proizvode nove heroje koji treba da predstavljaju uzore i modele. Zato što ti heroji, za razliku od njihovih roditelja, znaju da upravljaju robotima i razumeju blockchain. Istovremeno, lože se na nove proizvode, pokazuju inicijativu, pokreću startape i imaju preduzetnički duh. Oni su poput malih kompanija i za adekvatan iznos, postaće deo veće. Ne propituju poreklo kapitala, ne gade se bogatstva, ne učestvuju u štrajkovima i ne učlanjuju se u sindikate.

Nerado plaćaju poreze i doprinose – veruju u svoj doživotni talenat i privatne fondove, škole i bolnice. Retko kad su bolesni, a i kad jesu, ne priznaju i nastavljaju da rade. Njima nisu potrebni menadžeri, jer su sami sebi menadžeri. Svoj teško i obilno zarađen novac, rado troše na nove modele bicikala, pametne satove i hranu s drugog kraja sveta. Dobri su za biznis. Od države ne traže ništa – svako treba da se snađe za sebe i svoje bližnje. Oni su politički bezopasni. Politika ih ne zanima, ne glasaju i ne prate lokalne vesti – politika je loša energija.

Ključna meta ovog teksta nisu pojedinci i njihove prakse. Nije samo po sebi sporno voleti avokado, ići kod homeopate, biti hipster ili dizajner. Sporno je slaviti bilo koji životni stil bez svesti o tome zbog čega se slavi i šta su njegove posledice. Jer iako ne odlučujemo direktno o sudbinama drugih, svojim (ne)činjenjem omogućavamo da se stvari dešavaju. Za početak, važno je da razumemo čemu doprinosimo svakim izborom koji pravimo – da svoje izbore kritički propitujemo. Šta će se desiti ako jednog dana ne budem mogao da radim ovaj posao?

Da li su proizvodi i usluge koje stvaram zaista potrebni? Ko sve ima dobrobit od mog rada? Ko od njega profitira najviše? Gde bih danas bio da nisam imao šanse koje sam imao? Da li doprinosim tome da oni drugačiji od mene imaju slične šanse? Da li plaćam doprinose i nastojim da izgradim pošteno društvo? Konačno, ko su moji heroji, i zašto baš oni? Doba 2.0 je doba interakcije, komunikacije i inovacije. Doba u kom vlada ekonomija znanja, u kom najbrže rastu kreativne industrije, u kom najbolje živi kreativna klasa. No, pripazite dobro! Ponovićemo: velike IT korporacije su, uprkos privlačnosti, otvorenosti i već mitskoj brizi o zaposlenima, zapravo vešte u stvaranju ogromnih profita na račun svojih radnika. Svi oni koji ne kontrolišu robote ili ne rade poslove za koje roboti još uvek nisu kadri, biće zamenjeni robotima i postaće višak na tržištu rada.

Autor: Goran Tomka

(Objavljeno u PC#256)

 

 

 

Facebook komentari:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.