Računar koji je čuvao porodicu

Pre nego što je društvo postalo svesno zavisnosti od pametnih telefona, i pre nego što je skovan pojam „digitalni detoks,“ jedan uređaj brinuo je o dobrobiti porodice, te sprečavao stvaranje zavisnosti. Mesto mu je obično bilo u nekoj zajedničkoj prostoriji, ili u kuhinji, a u svitanje tehnološke ere bio je poznat kao „porodični računar.“

Neki članovi porodice koristili su ga za Solitaire, igru koja se danas zadržala samo na starim poslovnim računarima koji pripadaju preduzećima u kojima je vreme stalo, drugi za crtanje u Microsoft Paint-u, a funkcije su vremenom evoluirale, te se njihov broj uvećavao. Pravila za korišćenje ovog uređaja, koji bi vremenom počeo da se ubraja u članove porodice, bila su prilično jednostavna, te su domaći zadaci morali da se urade pre nego se pređe na video igre, a glava porodice, koja se obično manifestovala u obliku oca, imala je prednost u odnosu na sve druge. Kao što je to bio slučaj i sa drugim uređajima u domaćinstvu, korišćenje porodičnog računara moralo je da bude fokusirano i praktično, budući da je predstavljao zajednički portal ka svetu u koji su svi želeli da uđu.

Pročitajte i:  Apple-ov patent može da zaštiti iPhone i iPad uređaje prilikom pada

Prvi susreti sa porodičnim računarom uvek su uključivali i određenu dozu straha, te panike, kao uostalom i susreti sa svim drugim novotarijama, pa je računar prevalio dug i težak put dok nije ušao u porodične domove. Naime, osamdesetih godina prošlog veka termin „kompjuterofobija“ našao je svoje mesto u medijima, te je to stanje izazivalo brojna neprijateljska osećanja prema računarima. Pored straha od kompjutera tu je bio i strah da se ne zaostaje u odnosu na druge, pa u jednoj reklami za Commodore VIC-20 iz 1982. godine stoji da je prihvatanje kompjutera jednako prihvatanju tekovina 20. veka, te da sve drugo predstavlja zaostalost, i preti da onoga koji se boji tehnologije ostavi na smetlištu istorije.

Taj strah se vremenom izgubio, pa je trideset godina kasnije nezamislivo da neko domaćinstvo ima samo jedan uređaj koji je povezan na internet. Tako oni čija svesnost ide do vremena deljenja jednog računara dobro pamte izazove, te potpuno odsustvo privatnosti. Neoprezni su rizikovali da se suoče sa roditeljskim besom u slučaju da neki virus dospe na računar, pa su kompromisi i dobra saradnja bili neophodni kako za funkcionisanje samog uređaja, tako i za funkcionisanje porodice.

Pročitajte i:  Virtuelna realnost bi mogla da reši problem koji su započele društvene mreže

Doba „porodičnog računara“ se sa prvom krizom susrelo krajem devedesetih godina, prvo sa usponom laptop uređaja koji su mogli da se nabave po povoljnim cenama, da bi pojava iPhone-a 2007. taj proces privela kraju, te zapečatila sudbinu uređaja koji se delio. Porodice danas imaju i više uređaja nego što im je neophodno, što je sa jedne strane dobro, budući da je doprinelo evoluciji ličnog prostora, ali je i komplikovano, budući da tehnologija utiče i na druge promene, te neki brinu da buduće generacije neće umeti da izgovaraju cele rečenice kada budu kretale u školu, budući da se prvo upoznaju sa online skraćenicama.

Neki eksperti tvrde da bi mnogi digitalni problemi današnjice mogli da se reše ako bi se porodice vratile na jedan računar koji se deli, budući da je ovaj sprečavao stvaranje zavisnosti, a zbog ograničene količine vremena koja je mogla da se provede ispred njegovog ekrana, jer su ostali članovi porodice čekali svoj red za ulazak u obećani svet online čudesa.

Pročitajte i:  iOS 12 ranjivost omogućava pristup zaključanom iPhone uređaju

Izvor: The Verge

Facebook komentari: