Uvodnik: Elektronika u kolima… i posle nje

Svi se sećamo šaljivog komentara da jednog dana kada GPS ne bude funkcionisao, niko neće umeti da se vrati kući. Nismo baš dotle došli, ali smo toliko „navučeni“ na razne gadžete i automatizovane alate da se pitamo kako bismo funkcionisali bez njih. Odgovor na to pitanje najbolje sagledate kad ostanete bez nekih od cyber ljubimaca…

PCPress.rs Image

Mojoj Insigniji su nedavno bile potrebne neke popravke, i taj proces je potrajao neverovatna dva meseca. Otkad je Francuska PSA Grupa kupila Opel, sistem distribucije rezervnih delova se raspao i sada se na svaki deo čeka po tri, četiri i više nedelja. Dok je auto bio u servisu, ljubazno su mi dali (dali… za izvesnu sumu novca) zamenski auto, Astru. Bio sam zadovoljan time što ona ima automatski menjač, ali je ostala oprema bila elementarna. Kada sam 2018. kupovao Insigniju, nisam tražio kilovate i kubne centimetre, ali sam uzeo sve gadžete koji su se u nju mogli ugraditi. A sada sam seo u auto bez ičega… Već prvog dana shvatio sam šta mi je bitno tj. šta mi nedostaje, a šta jedva i primećujem da nemam.

Pročitajte i:  Aktuelni trendovi Lidar tehnologije

Prvi i apsolutno neophodni dodatak su parking senzori; bez njih se toliko teško živi da sam pomišljao da ih ugradim o svom trošku. Zadnja kamera i Birds Eye pogled dobro dođu – prvih dana sam jedva uspevao da uđem u garažu kad na ekranu ne vidim putanju kola. Odmah se setih igre Elite na BBC-ju – najpre sam investirao u docking computer da bih mogao da se „parkiram“ u svemirsku stanicu. Sa druge strane, sistem za automatsko parkiranje mi nije nedostajao – da, efektno je pokazati kako kompjuter sam vrti volan, pritiska pedale i parkira se, ali to u praksi ničemu ne služi. Baš kao ni skupo plaćena navigacija – mape se ne ažuriraju, nema podataka o tekućem stanju u saobraćaju, pa se ionako koristi telefon. Jedina je muka što Astra ne podržava Android Auto, pa nema projekcije na ekran u kolima. Dobro dođu, ali nisu naročito bitne opcije ulaženja u kola bez vađenja ključa, upozorenje na automobil „u mrtvom uglu“, kao i automatsko sklapanje retrovizora i njihovo spuštanje pri vožnji unazad.

PCPress.rs Image
Dejan Ristanović, glavni i odgovorni urednik, PC Press

Adaptivni tempomat je velika pomoć pri vožnji, posebno u gradu. Auto „gleda“ ispred sebe i prilagođava se brzini vozila ispred, do tačke da će stati na semaforu i posle automatski krenuti. Vozač se oseća bezbednije, naročito kada se u taj sistem doda i mogućnost automatskog izbegavanja sudara i uočavanja pešaka, a ne brinete mnogo ni o policijskim kamerama, pošto tempomat vozi prema ograničenjima. „Običan“ tempomat, kakav je Astra imala, je zgodan na putu, dok je u gradu čak i opasan. Bezbrižnoj vožnji pomaže head up display, sistem prepoznavanja saobraćajnih znakova ne služi ničemu, dok bi praćenje trake na putu bilo zgodno kada bi čovek mogao da mu veruje.

Pročitajte i:  Kreiran najbrži čip za samovozeće automobile 

Avantura sa zamenskim automobilom se dešavala u prolećnim mesecima, pa mi nisu nedostajale automatska klima, grejanje i hlađenje sedišta odnosno grejani volan, ali sam se sa tugom sećao super-udobnog vozačkog sedišta sa podešavanjem osam parametara i blagom masažom leđa. Kada sam konačno seo u svoju Insigniju, ustanovio sam da je sve resetovano na fabričke vrednosti i od tada pokušavam da dođem do „savršenih“ podešavanja sedišta kakva sam imao. Razmišljam o tome kako je šteta što ne može da se napravi backup podešavanja na nekom USB-u, a još više razmišljam o danu kada će automobil umeti sam da vozi. Da li tada zaista nećemo umeti da se vratimo kući u automobilu starije generacije? Misliću o tome kada srećan dan automatske vožnje konačno nastupi!

Facebook komentari:

Dejan Ristanović

www.dejanristanovic.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *