AI: Kopilot, ali ne pilot
Već druga godina za redom je, što se IT sveta tiče, prošla u znaku fascinacije veštačkom inteligencijom. Nastaju nove generacije računara osnaženih NPU čipovima, operativni sistemi i korisnički programi dobijaju AI funkcije, bezbroj je sajtova i servisa koji nude generisanje slika, filmova, prezentacija… Dobra prilika za efikasnije poslovanje, pod uslovom da stvari postavite na pravi način. Jer, AI je odličan kopilot. Ali još nije pilot!
Služba podrške je za svaku veću firmu ozbiljan trošak i prirodna je želja da se tu što više uštedi, recimo primenom govornih automata ili AI chatbot-ova. Rezultat vidite kod nekih naših telekomunikacionih operatora – umesto da vam se javi čovek, sistem vas šeta kroz menije, traži da otkucate ovo ili ono, da resetujete ruter ili da obavite gomilu stvari za koje vam je potpuno jasno da neće rešiti problem, ali eto, veštačka pamet traži… Posle silnog koprcanja najzad se „dočepate“ živog čoveka, objasnite mu u čemu je stvar i on reši problem. Mnogi odustanu usput, drugi se snalaze pa traže uslugu na engleskom (tada se često javi čovek) ili se prave da žele da uvedu servis iako ga zapravo već imaju… rezultat je nezadovoljni korisnik, što svakako nije u interesu firme.
Kod velikih svetskih servisa stanje je još gore – u ovom broju ćete čitati o mojim iskustvima sa suspendovanim Facebook nalogom, kao i teškoćama (bolje rečeno, nemogućnosti) da se nesporazum reši kroz službu podrške, koja praktično ne postoji. Nije mnogo bolje ni kod drugih. Na pitanje zašto za elektronsku poštu koristi adresu kod lokalnog provajdera a ne Gmail „kao sav ostali svet“, jedan kolega kaže da je to zato što do tog provajdera može da ode i uživo reši problem. Ako mu Google iz nekog besmislenog razloga blokira nalog, može samo da se slika.
Sve ovo me podseća na proročansku SF priču iz 1965, koju je napisao Gordon R. Dickson. Priča se zove Computers don’t Argue, a njen glavni protagonista je čovek koji je kupio roman „Kim“ Radjarda Kiplinga, ali mu je greškom poslata knjiga „Otmica“ Roberta Luisa Stivensona koja je skuplja, pa oni vode da im čovek duguje $4.98. On pokušava da se dopisuje sa tamošnjim kompjuterom kako bi dobio naručenu knjigu, ali kompjuter ne shvata i traži svoje pare, pa najzad slučaj prosleđuje računaru agencije za uterivanje dugova, a on ga prosleđuje sudskom računaru… Čovek se stalno batrga sa tim porukama, i najzad tužba kompjuterskom greškom dođe krivičnom sudu, koji smatra da je čovek optužen za otmicu Roberta Luisa Stivensona. Drugi kompjuter nađe da je R. L. Stivenson mrtav, pa optužbi doda ubistvo, a onda i osudu na smrt. Svaki posmatrač odmah vidi grešku, ali ne može ništa da uradi, jer kompjuteri o svemu odlučuju. Srećom, predviđeno je da guverner može da pomiluje osuđenika, što i služi da bi se greške ispravile. Guverner stvarno potpiše pomilovanje, ali u pogrešnoj rubrici, pa kompjuter to ne prihvati. Čoveka pogube, a guvernera gone zbog neispravno popunjenog formulara.
Da bismo se spasli takve distopijske budućnosti, moramo AI učiniti pametnijim, ali i dalje održavati kontrolne mehanizme koji treba da budu dostupni korisniku, pogotovu kada on plaća za upotrebu servisa. To je neophodan trošak ako želimo zadovoljnog kupca. Razmislite o tome, možda tokom predstojećih praznika – dobro je da malo usporimo i sagledamo realnu upotrebljivost AI alata, kako bismo ih u narednoj godini efikasnije primenjivali, ali i unapređivali. Možda oni zaista mogu da od kopilota prerastu u pilota. Ako uopšte želimo tako nešto.
A u međuvremenu – srećan Božić i Nova godina!
