Ljudi hoće da ih GOOGLE zaboravi!

Iako je Evropski sud pravde pre tačno godinu dana presudio da Google i drugi pretraživači moraju da uklone „informacije koje više nisu relevantne“ ili su neadekvatne i kompromitujuće za neku osobu, odnosno „krše privatnost i zaštitu ličnih podataka“, Google i dalje odbija čak 60 posto zahteva ljudi koji se pozivaju na „pravo na zaborav“.

Reakcije na odluku suda da se blokiraju 16 godina stari i zastareli privatni podaci o jednom španskom građaninu bile su podeljene već u startu. Nemački poverenik za zaštitu podataka pozdravio je presudu, istakavši „da je na veoma impresivan način osnažila zaštitu podataka u Evropi“, Google je saopštio da je odlukom „iznenađen i razočaran“, a britanska organizacija Index on Censorship, koja se zalaže za slobodu govora, procenila je da se „krše fundamentalni principi slobode izražavanja i da presuda suda znači da će ubuduće na zahtev pojedinaca morati da se uklone i informacije koje su istinite, što otvara vrata svima koji žele da ‘operu’ vlastitu biografiju“.

Međutim, pravdanje nepoštovanja odluke suda o zaštiti privatnih podataka građana odbranom da će tako biti uklonjene i kompromitujuće biografije negativaca u društvu, pije vodu taman koliko i sistematsko špijuniranje svih građana u ime borbe protiv terorizma. Uostalom, i Federalni apelacioni sud u Njujorku presudio je prošlog meseca da je sistematsko, masovno prikupljanje podataka američke Nacionalne bezbednosne agencije nezakonito, s obzirom na zakon o privatnosti, a sudija Gerard Lynch, koji je predsedavao sudskim većem, tom prilikom izjavio je: „Tako ekspanzivan razvoj vladinih baza nekada privatnih podataka bio bi nezapamćeno sužavanje privatnosti“.

No, to što su sudovi u svojim odlukama na strani građana i njihovog prava na privatnost, ne znači i da će se Google lako i bez borbe odreći dragocenih podataka. Kompanijski izveštaj o transparentnosti pokazuje da je od 250.000 pristiglih zahteva „za brisanje“ odobreno samo 40 posto.

Zanimljivo je da je predsednik Google-a Eric Schmidt u svojoj knjizi The New Digital Age pokazao ne samo da sada veruje u privatnost nego da smatra kako je vredno boriti se za nju, iako je pre samo par godina izjavio u intervjuu za CNBC: „Ako ne želite da iko sazna za nešto što radite, kao prvo, možda to ne bi trebalo da radite“. Mada Schmidt danas smatra da bi trebalo omogućiti jednostavno brisanje podataka sa interneta, kompanija čiji je predsednik ne pretrže se od korišćenja „digitalne gumice za brisanje“ u ime „virtuelnog zaborava“.

S druge strane, korisnici su bespomoćni, jer internet pamti kao slon i ništa ne zaboravlja, pa čak i kada su ubeđeni da su izbrisali neku fotografiju ili tvit, još mnogo godina postoji šansa da ih neko negde pronađe. Dramu povećava i podatak da Google uklanja samo linkove iz pretraživanja za rezultate koji su povezani sa imenom podnosioca zahteva, ali isti rezultati pretraživanja opet iskaču ako se koriste druge ključne reči.

Druga loša vest jeste da najveći pretraživač „briše“ podatke samo iz domena zemalja članica EU, ali ne i sa domena google.com. A da se ljudska prava koja krše privatnost i zaštitu ličnih podataka jedne osobe teško probijaju na internetu, svedoči i kritika nemačkog borca za zaštitu ličnih podataka iz Hamburga, da Google od podnosioca zahteva za brisanje traži kopije lične karte ili pasoša, što podrazumeva automatsko arhiviranje a to nije dozvoljeno privatnim institucijama. Google je brže‑bolje izmenio formular i sada traži „neki identifikacioni dokument“.

Ono što retko biva u realnom svetu, da kompanija u svojoj režiji istražuje nešto što je u njenom dvorištu i to bez roka obrade zahteva i poštovanja sudske presude, u virtuelnom je standard. Kome se ne sviđa, ili je nezadovoljan, može da se žali lokalnom poverniku za zaštitu podataka ili da uvaži opravdanje kompanije da „implementacija presude Evropskog suda o pravu na zaborav nije jednostavna“, te da je korporacija morala da „ispita milion linkova“ i odluči ko ima, a ko nema pravo na zaborav: „U ocenjivanju zahteva odmerićemo da li je u javnom interesu da informacije ostanu u našim rezultatima pretrage, na primer, ako se odnose na finansijske prevare, zloupotrebe profesije, presude za krivična dela ili javno ponašanje (izabranih ili neizabranih) državnih službenika“.

Presuda Evropskog suda pravde

Evropski sud pravde doneo je 14. maja 2014. odluku prema kojoj će Google i drugi pretraživači ubuduće morati da uklanjaju rezultate pretraživanja na zahtev onih na koje se sporne informacije odnose. Presuda je doneta u postupku pokrenutom na zahtev Googlea, koji se žalio na odluku španske Agencije za zaštitu podataka iz 2010. godine, u slučaju Marija Gonzalesa. Gonzales je tražio da Google ukloni rezultate pretraživanja koji su vodili do novinskog teksta iz 1998, kada je bio prinuđen da rasproda imovinu da bi vratio dugove, a sporni članak sadržao je najavu aukcije na kojoj je prodao sve što ima. Gonzales se obratio Agenciji za zaštitu podataka svoje zemlje i zatražio da Google ukloni rezultate pretraživanja koji povezuju njegovo ime sa tekstom starim 16 godina.

Kada je Agencija za zaštitu podataka naložila Googleu da ukloni podatke, ova kompanija zatražila je mišljenje španskog Vrhovnog suda, koji ju je uputio na Evropski sud pravde. Taj sud odlučio je da pretraživači moraju da uklanjaju linkove za nevažne i zastarele informacije na zahtev ljudi na koje se odnose, prethodno ispitavši da li su informacije još uvek važeće, pa ako se ustanovi da nisu, one moraju da budu uklonjene iz pretraživanja. Izuzetak mogu da budu samo informacije o javnim ličnostima, koje su od značaja za zajednicu. Sud je u obrazloženju odluke istakao „da se informacije u rezultatima pretraživanja potencijalno odnose na različite aspekte privatnog života pojedinca“ i da ga ne zanima što pretraživači automatski sakupljaju podatke i indeksiraju ih, ne razlikujući privatne podatke od drugih.

(Objavljeno u časopisu connect 53)