Marko Cvetković – digital menadžer „Content studija“

Marko  Cvetković je rodom iz Vrnjačke banje i kako sam kaže, dete je turizma. Tokom sticanja visokog obrazovanja iz oblasti ekonomskih nauka pred kraj studija sa drugom je pokrenuo svoju turističku agenciju, a sve iz bunta prema poslodavcima koji su zahtevali minimum 2 godine iskustva. Tako je odlučio da sam stekne potrebno iskustvo i nauči na svojim greškama, ali i načinu rada sa pravnim i fizičkim licima. Usled dobrog poslovanja prešao je u internet kompaniju Infostud gde je naučio osnove internet poslovanja, marketinga, e-pr-a, razvoja sajta i najviše o nastupu brenda na društvenim mrežama. Poslednje dve godine je proveo na poziciji menadzera za marketing i biznis razvoj u agenciji za poslovnu edukaciju i biznis koučing One2Grow gde je, kako sam tvrdi, imao sreće da uči od Mirjane Gomilanović, jednog od tri sertifikovana kouča svetske federacije koučeva u biznisu u Srbiji. Ta poslovna znanja koje je stekao su nešto što po Marku ima neprocenjivu vrednost i koja su došla u pravom trenutku njegovog ličnog i profesionalnog razvoja. Danas se bavi digitalnim marketingom i nastupom brendova na društvenim mrežama, pokretač je i osnivač prvog regionalnog magazina adriadaily.com, bloger i aktivan korisnik društvenih mreža.

Neizbežna priča o blogerima i blogu

Da li blog predstavlja modernu književnost?

Veoma zanimljivo pitanje. Mislim da za sada blog predstavlja moderni vid izražavanja koji se ustalio na internetu, ali da li je blog književnost u pravom smislu reči, rekao bih ne. Jedan vid književnosti jeste, ako pogledamo forme pisanja. Svakako imam osećaj da blogeri polako jenjavaju i da nove generacije više koriste video format – vlogeri.

Kako odvojiti kvalitet pisanja od kiča (šunda) kada danas skoro svako sebe naziva blogerom, a to se prevodi kao pisac današnjice?

Kvalitet sam po sebi vuče i čitanost, viralne tekstove i dosta deljenja na svim mrežama. U zavisnosti od niše u kojoj se bloger najbolje oseća direktno će biti praćen i svojom publikom iz istog miljea. Istina je da svako može imati svoj blog, i ja podržavam sve koji imaju želju da pokrenu isti, jer je to jedna vrsta njihovog on-line CV-a. Upravo iz tog dijapazona blogova, ukoliko ste njihov ljubitelj, lako možete izdvojiti kvalitet od šunda. Zapravo, konkurencija, ona sportska i zdrava, je poželjna jer vas tera da date svoj maksimum i u pisanju, te se iz mnoštva tekstova lako izdvoje dobri, kvalitetni, zanimljivi ili pak oni drugi. Moram da napomenem da je lični ukus po pitanju knjiga sličan i po pitanju blogova, a to je krajnje subjektivan osećaj i senzibilitet po pitanju tematike, načina izažavanja, stručnosti i načina prenošenja znanja kroz blog itd. Dakle, ono što je meni u skladu sa mojim vrednostima dobar tekst ne znači da će biti i vama. Lični izbor i stav.

Da li blog može pisati svako i da li misliš da je potrebno da postoji neko telo sastavljeno od književnika i profesora srpskog jezika koje bi uklanjalo tekstove koji ne zadovoljavaju kriterijume da budu postavljeni  na Internet?

Blog definitivno može pisati svako. Danas imate puno ljudi koji imaju svoj blog pod pseudonimom, logoom ili nekim avatarom koji njima znači. Niko ne zna ko su ti ljudi, a veoma su aktivni i konstantno iznose svoje stavove i poglede na razne teme u svojim blogovima. Ideja da je neko telo to kontroliše prosto ne pije vodu. Razlozi su razni, a po meni oni krucijalni su nedostatak društvene odgovornosti, etike i osnovnih profesionalnih postulata koji svakako ne bi bili praćeni i finansijskom potporom. Zapravo niko nikom ne može da zabrani da se svojevoljno i slobodno izražava kroz sve forme koje internet pruža, jer bi takav način postavljanja pravila bila cenzura drugih, koja bi vremenom prerasla u autocenzuru.

Kako uspostaviti sistem odgovornosti za tekstove koji se postavljaju na Internetu?

Jedino što ja kao pojedinac i bloger mogu da uradim je da apelujem na one koji pišu blogove da se pridržavaju sopstvene odgovornosti prema principima društva, da budu društveno odgovorni i ne pozivaju na bilo šta što je društveno neprihvatljivo. Kredibilitet koji uspotavimo kod javnosti je onaj koji će nas pratiti u daljem radu, pa iz svega ovoga smaram da je svako odgovoran za svoj nastup. Najveći problem po meni tu mogu da budu anonimni autori koji već samim postavljanjem stvari na ovaj način stavljaju do znanja da žele da utiču na javnost bez odgovornosti. To je već dijamentralno suprotno mojim principima, stavovima i pogledima na pojavu zvanu blog. Dakle, sistem odgovornosti je na pojedincu.

Da li misliš da blogovi utiču na mlade ljude i da li oni uvažavaju pravila koja su pisana u njima i u blogerima vide svoje idole?

Mladi su danas na Snapchat-u i nemaju vremena da čitaju blogove. Žive brzo, aktivni su i žele sve servirano unapred. Njihov vizija je da što manje istražuju a da što više dobiju na gotovo, odnosno da njihovo bude da samo izaberu šta žele. Generacija Y (rođeni izmeđi 1977-1994) za razliku od nove generazije Z (rođeni između 1995-2012) su generacija koja je aktivna na blogu, koja zna vrednost i prednost bloga kao forme izražavanja. Upravo ova generacija, kojoj i ja pripadam, ima svest o uticaju misli drugih ljudi na njihove stavove a samim tim i usmeravanja. Idoli su mahom prisutni, ali ne pompezno i kao javne ličnosti, iako su u svetu blogeri daleko više cenjeniji od blogera u Srbiji. Ako se nakon ove konstatacije pogleda i na odnos prema naučnicima, glumcima, muzičarima kod nas i u svetu, dolazimo do istog zaključka. Pravila svako konstruiše sam a na drugima je da ih poštuju ili ne.

Kako da blogom usmerimo čitaoce ka pravim vrednostima i ukažemo na one koji su ne samo nepismeni, već apsolutno ništa ne govore, a pri tom su prosti i vulgarni?

Naizgled lako pitanje, ali ako se samo malo zagrebe površina ulazimo u dubiozu analize. Svaki bloger bira svoje teme za tekstove. U zavisnosti od njegovog obrazovanja, elokventnosti, stručnosti ukoliko je blog tematski, pa sve do opšte i emocionalne inteligencije, produkt zvani tekst će tako i izgledati. Međutim, da bi se neki tekst svrstao u dobar je direktno povezano sa čitaocima, jer su oni ti koji daju sud. Opet, parametri potrebi za dobar tekst su i kod čitalaca veoma izraženi i poželjni, jer oni su ti koji prepoznaju dobar tekst, koji ga dele sa svojim prijateljima i na taj način šire dobre stvari i pojave. Neretko se dešava da kvalitet ne može da prepozna neko ko nije u materiji teme ili pak nema dovoljan nivo intelekta i edukacije da prepozna isti. Takav čovek će pre biti zbunjen temom nego što će podeliti tekst.  Intelektualna manjima u Srbiji je ključan faktor suzbijanja drugačijih pojava, pa je baš zato sama srž problema u reči –manjina. Ona zna da bude sujetna, nadmena, nezainteresovana i to je problem. Ovakvim tempom većina, koja prati rijaliti programe, dolazi na scenu i diktira šta se deli, čita, preporučuje itd.

O Internetu kao izvoru zarade

Koliko se kod nas koristi Internet, za šta ga koristimo i možemo li to da koristimo korisnije?

Ako gledamo velike gradove u Srbiji, lako bi došli do zaključka da se internet koristi. Međutim, Srbija nije samo Beograd, Niš i Novi Sad. Srbija je sve ono što je između, a to su mesta koja ni u 21. veku nemaju internet u svojim domovima. Statistika zna da pokaže precizne rezultate, ali neretko ne i istinite. Srbi mahom koriste internet za društvene mreže, a dosta puta sam čuo da kada nekog pitate da li ima internet on kaže: ’’Da. Imam Facebook’’. Dakle, poimanje interneta je mnogima samo jedna internet adresa i to je problem edukacije, informisanosti itd. Nedavno sam čuo još ’’bolju informaciju’’, da je mlad čovek rekao da nema e-mail adresu ali ima Facebook, pritom sa totalnim odsustvom svesti da ne može da ima nalog na Facebook-u bez e-mail adrese. Internet je nepresušan izvor znanja i predlažem svima da istražuju teme koje ih interesuju, iznenadiće se izborom.

Kada i da li će će u Srbiji ikada doći vreme „rada od kuće“, ali za firme u kojima sada moramo fizički da budemo prisutni?

Mislim da takva praksa već postoji, naročito ukoliko se bavite digitalom u kompaniji koja ima svest o važnosti digitalnog prisustva. Upravo ova sfera delovanja vam omogućava da radite sa bilo koje tačke sveta gde imate pristup internetu, i to je lepota posla. Kada kompanije shvate da je važno da se posao odradi, ali ne i odakle da se odradi, to će postati sve veća praksa i kod nas. Danas, smo i dalje u starom sistemu: ’’Ja te plaćam i moraš da dolaziš na posao’’, gde niko ne garantuje da će kvalitet urađenog, poštovanje rokova itd., biti bolji ako ste fizički prisutni. Naravno, sve zavisi i od branše posla kojim se bavite, pa je ovo primer samo za digital. Fizičko prisustvo je potrebno za planiranje koraka, strategija, upoznavanja sa klijentima, kolegama itd. Takođe, popularni honorarci (freelance) su uveliko aktivni i rade iz Srbije za kompanije iz sveta, i veoma su uspešni u tome.

Kako se zarađuje preko interneta i da li to može svako? Mene strašno nerviraju oni koji kažu da je to lako i da bez muke profitiraju kada znam da je to laž.

Preko interneta možete zarađivati na nekoliko načina: kroz vaš blog i sponzorisane tekstove, kroz aktivacije vas kao čoveka od kredibiliteta za određene teme, ukoliko ste pokrenuli sopstvenu online prodavnicu, ukoliko nudite usluge prevođenja, pisanja tekstova za domaće i inostrane portale, ukoliko ste programer, dizajner, developer. U poslednje vreme je ekspanzija jutjubera koji kroz video format privlače veliku pažnju pa zarađuju od uređenog sistema naplate pregleda, klikova, ili kroz sponzorisane video materijale za klijente itd. Ja sam naveo samo nekoliko primera. Da li ih može raditi svako? Nisam siguran, ali svakako podržavam svaki pokušaj da to saznaju, jer ako vi ne pokušate ko će? Svakako, ništa ne može preko noći, potrebno je vreme i dosta truda, rada i usavršavanja na polju u kom želite da sebi obezbedite izvor prihoda. Onaj ko kaže da je lako, svakako ne govori istinu.

Koja su ograničenja, kako ih prevazići i kako uputiti ljude da pokušaju da rade i zarade preko interneta? 

Lepota rada preko interneta je da nemate ograničenja, osim onog osnovnog da imate samo 24h na raspolaganju za rad i odmor. Treba voditi računa o obimu posla koji prihvatate jer možete zapasti u agoniju nerešivosti i pritiska vremena. Taj stres ima cenu po vaše zdravlje. Veoma je važno da prvo sami skontate u čemu ste dobri i šta vi zapravo želite da radite. Kada to otkrijete, krećete dalje ka koracima koji su vam potrebni da postanete profitabilan pojedinac i da živite od svog rada i znanja. Umrežite se da ljudima koji rade sličan ili isti posao, pitajte iskusnije, ’’kradite znanje’’ od boljih, usavršavajte se, minglujte se na seminarima, edukacijama, panelima vezanim za vašu nišu interesovanja. Pišite blog i predstavite svoje studije slučaja koje ste pokrenuli, uradili ili osmislili, jer je to najbolji način da neko razume da vi znate šta radite. Skrenite pažnju na sebe nekim dobrim projektom, potezom. Trudite se da ne hejtujete druge, jer od toga nemate ništa, ali uvek možete da naučite iz tuđih grešaka. Jednostavno pokrenite se!

Nezgodna pitanja

Da li je potrebno napisati novi IT i PR rečnik nepoznatih reči koje menadžeri, oprosti PiaRovi, među sobom upotrebljavaju nastojeći da što više zbune obične ljude kojima žele da manipulišu?

Ovakva lista već postoji i svakodnevno se priširuje. Razlozi su veoma prosti, nove skraćenice, poslovne pozicije, radna mesta se svakodnevno osmišljavaju, otvaraju i prezentuju kao sastavni deo nekog biznisa. Deo ovakve liste uradila je moja drugarica Jasmina Krstić-Latinović i ona je lepo rekla: ’’Strane reči i izrazi počeli su nemilice da se „uvlače“ u srpki jezik, posebno kada je u pitanju jezik kojim se služe PR i marketinški stručnjaci, a ja bih dodao i IT. Ovo su reči koje se najčešće mogu čuti u govoru PR i marketinških stručnjaka, a pored su navedena njihova značenja:
• Public relations – odnosi sa javnošću
• Press Release – saopštenje za medije
• Event – događaj
• Brief – početne informacije, zadatak klijenta
• Social media – društveni mediji (neki čak pogrešno prevode: socijalni mediji)
• Awareness – pažnja
• ROI (return of investment) – uporedna vrednost na osnovu uloženog novca
• Press – mediji, novinari
• Market share – udeo na tržištu
• Pitch – konkurs, tender
• Influence (influenser) – uticaj, uticajna osoba
• CSR – društveno odgovorno ponašanje
• Print – štampani mediji
• Online – internet
• ENG ekipa – TV ekipa na terenu (van studija)
• Full service agency – agencija koja nudi kompletne usluge iz oblasti marketinških komunikacija
• Press cliping – servis koji svakodnevno prati različite medije i pritom izdvaja članke koji su interesantni ili od važnosti za njegove korisnike.’’

Iskreno, mislim da ljudima koji rade u ovim branšama nije ideja da nekoga zbune, već da na najprecizniji i najlakši način komuniciraju međusobno, jer krajnji korisnici čitaju/prate sadržaj koji je prilagođen njima. Ukoliko niste iz ovog sveta nema potrebe da uopšte znate ove termine, kao što ja npr. ne znam ništa iz jezika programera. To ne znači da se osećam ugroženo ili izmanipulisano, već svesno to mene ne interesuje.

Da li PR uopšte vide svetlo na kraju tunela ili ostaju u mraku svojih negativnih osećanja, izveštačenosti i lažnih moralnih vrednosti?

Veoma ozbiljno pitanje. PR ili Odnosi sa javnošću, imaju svoju ulogu. Nekada je ona prenaglašena, nekada loša, nekada može da spasi stvar i reši krizu, nekada obmanjuje, nekada osvešćuje i pokreće. Svakako je potrebna, jer ne mogu svi da rade sve. Razlika ovakvog pitanja verujem da leži u sve većoj najezdi samoproklamovanih PR-ova, koji em nisu edukovani za to, em nemaju iskustva, em se predstavljaju na ovaj način ponosno, pa šira javnost stvori negativnu sliku o struci. Ja lično nisam PR, iako prirodno imam osećaj za tu materiju, pa svesno se trudim da učim od ljudi koji su profesionalci svog posla, a koje sam na moju sreću upoznao. Svaki posao se može naučiti, ali principi, odgovornost u nastupu, potezi koje pravite su samo lični. Ukoliko pak radite po poslovnim postulatima korporacije, trebate delovati u interesu svoje korporacije jer je to u vašem opisu posla. Dobar PR je zlata vredan. Loš PR je poguban.

Da li neko ko je ušao u PR svet može iz njega da izađe neoštećen fizički i mentalno?

Razlika je da li radite u zdravoj ili nezdravoj sredini. Šta se od vas očekuje a šta možete da isporučite. Ukoliko ste u nezdravoj sredini to će svakako imati posledice na vas, pod važnom činjenicom da ste zdravog razuma i svesti. Ukoliko to jeste, brzo ćete pobeći iz takve sredine. Ukoliko niste pri čistoj svesti i zdravom razumu, nećete se ni brecnuti oko loših stvari i poteza. Sve je lična odgovornost i shvatanje moralnih i životnih postulata.

Postoji li trenutno firma koja ispunjava Markovu znatiželju, omogućava mu istraživanje i konačno zadovoljava njegov poslovni duh?

Naravno da postoji. Trenutno sam deo Content studija kompanije Represent Communications. Moj posao je briga o kvalitetnom nastupu naših klijenata na društvenim mrežama, osmišljavanje kvalitentog sadržaja koji će na najbolji način da predstavi kompaniju, brend ili pojedinca, kao i sve propratne aktivacije koje doprinose podizanju svesti u javnosti o postojanju brenda, akcije, ideje, kampanje itd. Krajnje kreativan i izazovan posao u kom uživam. Na svojim predavanjima na temu nastupa brendova na društvenim mrežama, uvek sam potencirao i govorio da je od ne prisustva na društvenim mrežama gore prisustvo na mrežama a da niste aktivni ili da ne predstavljate sebe na kvalitetan i smislen način. To je kontraefekat koji veoma lako može da vam proizvede krizni PR. Takođe, ova vrsta posla i pozicije mi omogućava da radim ono što najviše volim, a to je da spajam online i offline aktivnosti brenda, jer je veoma važno da krajnji korisnik upozna čoveka a ne instituciju, koja je sama po sebi neopipljiv sistem funkcionisanja. Takav vid spajanja je do sada uvek davao najbolje rezultate. Pratite nas, spremamo vam nešto lepo.

Predrag Jovanović

Računajte na računare