Budućnost informisanja: VR žurnalizam
Majka VR novinarstva Nonny de la Pena kaže da naši mozgovi imaju sposobnost dvojne prisutnosti, kako smo istovremeno svesni da smo u sobi, dok nam vizuelni doživljaj govori da smo na mestu događaja gde nas je gurnuo VR prilog. Na primer u izbegličkom logoru, u ratnoj zoni ili na dnu okeana… Kako će sve to funkcionisati u bliskoj budućnosti?
Legenda kaže da je početni scenario za avanturistički film „Otimači izgubljenog kovčega“, koji je 1981. godine režirao Stiven Spilberg prema priči Džordža Lukasa i Filipa Kaufmana, glasio: „Otvorili su kovčeg i provalio se pakao“. Međutim, iako su se virtuozi iz Lucas‑ove kompanije Industrial Light & Magic već istakli vizuelnim efektima u filmovima kao što je Star Wars iz 1977, za pojedine scene na setu ipak je bilo potrebno 7.000 živih zmija koje su gmizale oko Harisona Forda dok je glumio Indijanu Džonsa. Ford kaže da su zmije bile toliko odvratne „da je hteo da povrati“. Ništa bolje nije prošao ni glumac Alfred Molina, koji je igrao Džonsovog vodiča Satipa koji ga izdaje. Molina, kome su po telu trčkarale žive tarantule, izjavio je posle snimanja ove scene da je iskustvo „bilo više nego jezivo“.
Ulazak u glavu
Kakvo će iskustvo imati masovni konzumenti VR novinarstva, da li će ono biti „divno“ ili „jezivo“, verovatno će zavisiti od scenarija u koji će biti „zaronjeni“. Za sada se smatra da će nadmašiti sva očekivanja, počev od onoga u SF filmovima, do svega što su doživeli kao gejmeri. Naravno, pod uslovom da pripadaju svetu igrača i znaju da virtuelna realnost ima moć da ti da sve što želiš i učini te onim koji hoćeš da budeš, na šta je u kameno doba pokretnih slika upozorio Edgar Morin u svojoj antropološkoj studiji o filmu, ukazavši na otkriće slavne braće Lumiere da publika oseća „zadovoljstvo poistovećivanja“ kao i da ima stalnu „potrebu za prepoznavanjem“.
Ali, kako će se osećati oni koji nikada nisu bili u VR okruženju, dakle u trodimenzionalnoj, kompjuterski kreiranoj okolini, koja atakuje na sva čula, pa čak i na osećaj opasnosti, ravnoteže, vremena… A vreme, ta bitna odrednica stvarnosti, u filmu je višeslojno, dvosmerno i može da se vrati. Godine 1895. Louis Lumiere je napravio prvi retroaktivni film pod nazivom „Mehanička prodavnica suhomesnate robe“ u kojem prase izlazi iz mašine što guta kobasice. Okretanje toka vremena – dovođenje kobasice u stanje praseta – više je od trika; to je psihološko vreme, subjektivno, u kome se brišu razlike između prošlosti i sadašnjosti.
Kako će mozak prosečnog „gutača vesti“ da procesira i reaguje na tako upakovane informacije, preplavljen iskustvom nove stvarnosti kombinovane sa intenzivnom senzacijom čula? Koliko će prosečnom gledaocu biti visok ili nizak prag tolerancije da percipira da je u realnosti koja to nije, ako VR novinari igraju na kartu da oseća da je u realnosti koja to jeste?
Da se razumemo, sve su to vrlo stara pitanja. Gledaočevom percepcijom filma i atakom filmskih sredstava na ljudski duh bavio se još Hugo Münsterberg (1863‑1916), nemačko‑američki pionir eksperimentalne psihologije u doba nemog filma. Njegova teorija vizuelne percepcije naglašava da je film „mentalni proces“ i da je gledalac taj koji aktuelizuje film, koji postoji za njega i zahvaljujući njemu. Slično je mislio i drugi slavni geštalt psiholog Rudolf Arnheim (1904‑2007), rekavši da mi vidimo mnogo više nego što nam oči pokazuju, jer je viđenje mentalna pojava. Da „film oblikuje gledaoca“ shvatio je i Lenjin, proglasivši ga za „najvažniju od svih umetnosti“ baš zbog njegove nesumnjive propagandne funkcije. Ili, kako je to lepo objasnio Dziga Vertov 1925. godine: „Izbor zbivanja zabeleženih na filmskoj traci sugeriše radniku ili seljaku stranu za koju treba da se opredeli“.
VR informativni program
Kada je reč o VR žurnalizmu, otvaraju se bezbrojna pitanja i to ne samo iz etičke nego i iz zdravstvene perspektive. Da li je VR novinarstvo zapravo horor iskustvo najsličnije košmarnom snu ili psihodeličnom stanju koje je inicirano konzumiranjem halucinogenih narkotika? Da li ljudi koji su osetljiviji ili naprosto imaju zdravstvene probleme, poput visokog krvnog pritiska, dijabetesa ili depresije, mogu to da izdrže? Ako mogu, koja količina dnevnog VR novinarstva ih neće psihofizički destabilisati? Da li će u budućnosti umesto oznake „samo za starije od 18 godina“ pisati, recimo, da je VR prilog kontraindikovan s bolestima kardiovaskularnog sistema i da se pre konzumiranja treba konsultovati s lekarom ili farmaceutom? I ko će određivati dnevnu dozvoljenu dozu, ali i terapiju ako se prekardaši?
Statistike kažu da je radiju trebalo gotovo pola veka da postane deo čovekove svakodnevice, televiziji trideset godina, računarima petnaest, Internetu deset, a smart telefonima oko pet godina. VR tehnologija je već ušla u ljudske živote, dok VR novinarstvo, kao perspektivni podžanr, tek izviruje, ali je odbrojavanje otpočelo.
Američka televizijska mreža ABC News je u septembru 2015. u informativnom programu Nightline emitovala VR video‑sadržaj o Siriji u 360 stepeni, prikazavši gledalištu od Istočne do Zapadne obale novu, intenzivnu dimenziju žurnalizma. U TV prilogu publika je učestvovala u virtuelnoj šetnji kroz Damask i putem eksperimentalnog VR iskustva saznala o borbi konzervatora da sačuvaju antikvitete u ratom zahvaćenoj zoni. Egzaltirani komentari o ovom eksperimentu televizije ABC News mahom su bili fokusirani na potencijal VR novinarstva i SF viziju njegovog razvoja, pominjući buduće projekte, kao na primer dolazak pape. S razlogom, naravno, jer film je „mašina za projekciju‑identifikaciju“, kako je govorio Morin, a gledalac i u najgorem ostvarenju „oseća hipnozu“.
U januaru ove godine britanski Guardian, koji postoji od 1821, nastavlja u istom egzaltiranom tonu da objašnjava čudesne prednosti spajanja novih tehnologija i novinarstva, pa kaže: „Bilo da živite u samici, borite se kao tražitelj azila ili gledate kroz detetove oči, sada možete da doživite sve ove priče s drugačije tačke gledišta“. Zato što „Guardian VR spaja rigorozno novinarstvo s inovativnom pričom“. Ili, kako je to ubitačno formulisao Sergei Eisenstein još 1925, rekavši da je film „traktor koji obrađuje psihu gledaoca“.
Da je budućnost VR novinarstva već oko nas, samo je treba zgrabiti, odlično su razumeli i ostali giganti globalne medijske industrije, pa su tako VR aplikacije za pametne telefone napravili New York Times, Wall Street Journal, PBS Frontline i drugi.
I dok konzumenti vesti i informacija imaju osećaj da su već preplavljeni neverovatnom količinom podataka koja curi sa Interneta i televizijskog ekrana, industrija žurnalizma, odnosno vlasnici, gospodari i kreatori vesti i istinitih, poluistinitih i neistinitih priča, slažu se samo u jednom, a to je da je publika prezasićena i da izuzetno brzo zaboravlja. VR prilozi to treba da promene, tako što će se utisnuti snažno u mozak.
To je shvatila i dokumentaristkinja Barbara E. Allen, koja je 2012. godine smislila da simulira posledice uragana Katrina. Autorka je gledaoce bacila pravo u zastrašujuće iskustvo, u čemu su joj pomogli inženjeri iz Laboratorije za virtuelnu interakciju Univerziteta Stenford. Oni koji su iskusili simulirani udar uragana, kažu da je doživljaj bio više nego stvaran i da ga neće lako zaboraviti. Morin bi rekao da je ptičica koju je fotograf nagoveštavao napokon uzletela.
Pretnja za novinare
Američki Institut Future Today, osnovan 2016. sa zadatkom da odgovori na pitanja kakva nam je budućnost i namenjen, kako kažu, „liderima i organizacijama širom sveta“, svoja istraživanja objašnjava ovako: „Zajedno s našim klijentima koristimo istraživanja i podatke kako bismo modelirali prototip budućnosti“.
Godine 2017. FTI je objavio da je veštačka inteligencija već ušla u novinarstvo, a da je vrlo moguće da će u daljem razvoju postati „egzistencijalna pretnja za novinare“. Institut Future Today to potkrepljuje člancima koje nisu pisali novinari, već ih je izbljunuo neki pametan softver. Ako se vratimo na VR video‑prilog iz Sirije, činjenica je da bez saradnje s kalifornijskim studiom Jaunt VR tog iskustva ne bi bilo, pa iz tog ugla uopšte nije nemoguće zamisliti minornu ulogu novinara, koga može da zameni i neki softver, dok kompletan doživljaj, od ambijenta do boravka u njemu, kreiraju inženjeri.
Ako se pitate šta je cilj VR novinarstva, odgovor je jednostavan i star koliko i žurnalizam: dovođenje publike što bliže stvarnom događaju i podizanje čitanosti/gledanosti. Ako je to „dovođenje“ do juče zavisilo od veštine i obaveštenosti novinara i foto‑reportera, pojavom VR novinarstva konzument se baca pravo u ralje događaja, a virtuelna stvarnost postaje novi medij, s jakim atributima da deluje na naše emocije, duh i čula, kao i moć racionalnog rasuđivanja.
Užas bez distance
Zamislite da ste, dok sedite u svojoj omiljenoj fotelji, bili izloženi VR prikazu nekog teškog zlodela i da su vam um i čula bili napadnuti užasom bez distance. Zamislite strah, bes i nemoć koji su normalna reakcija na takvu traumu i trovanje i upitajte se koliko takvog terora možete da izdržite a da ostanete normalni. „Pasivnost gledaoca i njegova nemoć stavljaju ga u regresivni položaj. Predstava objašnjava jedan od opštih antropoloških zakona: svi mi postajemo osećajni, osetljivi, plačljivi kada nam se oduzme mogućnost dejstvovanja“, rekao bi Morin.
Usamljeni glasovi razuma kažu i da tako „opipljivi“ doživljaji takođe mogu da budu digitalna manipulacija, naprosto izvrstan alat za širenje neke političke propagande, ideologije, netrpeljivosti. Ako je gledalac izložen „realnom“ doživljaju koji to zapravo nije, ko će ga ubediti da je bio izmanipulisan ako je sve „video svojim očima“ u foto‑realističnom trodimenzionalnom prostoru?
„U filmu se umetnost sastoji u tome da se izazove uzbuđenje, a ne da se pripovedaju činjenice“, napisao je jedan od prvih teoretičara filma Ricciotto Canudo u svojoj knjizi eseja „Fabrika slika“. Ili kako je to lepo rekao francuski kulturolog Edgar Morin u svojoj knjizi „Film ili čovek iz mašte“: „Homo cinematographicusa i homo sapiensa odvaja tanka opna, slična onoj koja odvaja život od svesti“.
Kuma virtuelne stvarnosti
Novinarka Nonny de la Pena, koju na Twitter‑u nazivaju „kumom virtuelne stvarnosti“, svoju publicističku misiju filmskog dokumentariste vidi u pričanju istinitih priča kroz VR naočare, koje kod gledalaca „stvaraju dubok osećaj saosećanja“. Ona stavlja gledaoce u Alepo za vreme eksplozije raketa, u izbeglički logor „rame uz rame“ sa Sirijcima, sa ciljem da tragediju „dožive iznutra“. De la Pena kaže da po njoj nije najvažnije da li „stvari izgledaju previše realne ili nisu dovoljno realne“, već da je reč o intenzivnom osećanju onoga što se dešava, o iskustvu, o povezivanju s pričom: „Postoji mnogo načina izrade VR dela. Možete snimiti video‑zapis, s kamerom od 360 stepeni, a zatim zalepiti snimljeno. To je dobro za hvatanje živih situacija, ali nije sasvim uverljivo; gledalac će biti usidren u središtu komada, gde je kamera bila, i ne može da se kreće i vidi stvari iz različitih uglova. Većina naših radova napravljena je pomoću softvera za video‑igre, gde stvaramo 3D okruženje koje gledaocu omogućava kretanje po volji“, objašnjava ona.
Rečju, još uvek smo na početku, sve dok se ne ostvare reči velikog ruskog reditelja Aleksandra Dovženka iz 1931, koji proriče dolazak bioskopa bez ekrana, „da bi gledaoci prisustvovali predstavi kao da se nalaze u središtu radnje“. Rene Barjavel opisuje to u svojoj knjizi „Potpuni film“ i kaže da će telefilm budućnosti izgledati ovako: „Talasi će nositi slike po čitavom prostoru. Prijemnici će ih konkretizovati po volji“.
Vesna Knežević
