Miroslav Milatović – Vicko (Riblja Čorba)

Muzičku karijeru započeo je 1976. godine u Beogradu. Prva grupa u kojoj je svirao zvala se BORN, a činili su je: Željko Nikolić – kasnije član grupa ZEBRA i ROZE POZE (gitara i vokal), Vladimir Klipa (bas), Miodrag Živadinović – kasnije član VICKO BENDA (klavijature), i Vicko (bubnjevi). Grupa je u početku vežbala kod Gorana Milekića – Limuna, kultnog beogradskog bluz-gitariste, u Kumodraškoj ulici, a kasnije se prebacila u mesnu zajednicu, diskoteku “Palma” na Voždovcu, gde su i održavali igranke svakog vikenda. Pored Beograda grupa je svirala i po Vojvodini (Padina, Samoš, Starčevo).

Krajem 1976, došlo je do promene članova, tako da je druga postava BORN-a izgledala ovako: Dušan Lazarević (bas), Željko Nikolić (gitara i vokal) i Vicko (bubnjevi). Posle nekoliko meseci, početkom 1977. godine, vratio se klavijaturista Miodrag Živadinović, a novi pevač postao je Goran Milošević, kasnije član grupe GENERACIJA 5. Ta postava je uglavnom svirala rock’n’roll standarde po Vojvodini i okolini Beograda, ali se bavila i autorskim radom. Ubrzo se grupa raspala. Laki, Željko i Goran odlaze u grupu Raše Đelmaša ZEBRA, a Vicko se – zajedno sa Rajkom Kojićem – pridružio grupi S.O.S. U leto 1977. godine, Miroslav Aleksić – Miša (bas i vokal), Radislav Kojić – Rajko (gitara) i Miroslav Milatović – Vicko (bubnjevi) počeli su da sviraju koncerte po manjim mestima u okolini Beograda. Tada već postepeno pristupaju autorskom radu, tako da u tom periodu nastaju kosturi nekih kasnijih pesama Riblje čorbe. Posle nekih šest meseci rada, grupa S.O.S. promenila je koncepciju. Miša je odlučio da pojača program sa dva ženska vokala. Sredinom 1977. godine, grupa je krenula u zajednički rad sa Snežanom Kepa (sestrom bubnjara grupe SMAK) i Oliverom Krpan, pod nazivom S.O.S. i SNOLI. U tom sastavu grupa je imala veliki broj nastupa. Posle četiri meseca rada, SNOLI odlaze. Zbog večitog nedostatka frontmena, grupa je stalno tragala za muškim ili ženskim vokalom. Jedno vreme Miša je pregovarao sa Anom Merlini (ex-ZEBRA), ali pregovori nisu dali rezultata. U ovakvom sastavu grupa S.O.S. je svirala sve do 15. avgusta 1978. godine, kada je oformljena RIBLJA ČORBA, u sastavu: Borisav Đorđević – Bora (vokal), Miroslav Aleksić – Miša (bas), Miroslav Milatović – Vicko (bubnjevi) i Radislav Kojić – Rajko (gitara). Od tog dana Vicko postaje stalni član i osnivač Riblje čorbe.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

U principu, nažalost jeste! Ali to uglavnom zavisi od muzičara koliko je kreativan. Neki znaju dobro i sa ukusom da upakuju lupove, semplove I ostalo, a neki to rade nakaradno i muzika im ispadne minimalistička i prizemna. Sve to treba prvenstveno raditi u funkciji pesme, sa određenom dozom, a pritom ne narušiti muzički stil pevača ili benda. Ali, bilo kako bilo, da bi koristio mogućnosti kompjutera ipak moraš da imaš određeno muzičko obrazovanje i po mogućstvu da sviraš neki harmonski instrument. Hoću da kažem, ako nisi muzičar teško da ćeš na kompjuteru moći nešto da uradiš.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Po meni kompjuter je jedna vrsta pomagala muzičaru da što kraćim i bezbolnijim putem dođe do pesme koju je zamislio, bila ona vokalna ili instrumentalna. Kad se kompjutera dočepaju oni koji nisu muzičari ili su nabeđeni muzičari tada dolazi do pojave zvane ” šund ”.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Da, naravno da mogu jer se sa muzikom družim više od  četrdeset godina, a i dan danas slušam vinile i trake.  Snimao sam muziku i u analognim i u digitalnim studijima. Ali mlađa populacija slušalaca teško može da napravi razliku. Prvo zato što su retko koji imali priliku da čuju neku ploču ili traku a drugo oni uglavnom danas slušaju muziku preko malih kompjuterskih zvučnika ili eventualno preko telefona sa sluškama ili malih TV – zvučnika. Kvalitet muzike ih uglavnom baš nešto i ne zanima.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Naravno da je digitalni zvuk mnogo čistiji od analognog,l ali kada se sabije u MP3 ili MP4 gubi u kvalitetu. Pojavom digitalije nestali su šumovi i krckanje ploča, a i brže se prebacuješ sa pesme na pesmu tako da časkom proletiš ceo album. Mislim da to današnjoj generaciji slušalaca savršeno odgovara. Što brže to bolje, pa makar i nauštrb zvuka.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Dobri muzičari će uvek biti na ceni ! Kada tačan i dobar muzičar odsvira svoj instrument uz klik sa vrlo malo edita ili čak bez edita to će znatno ubrzati proces snimanja i uvek će biti na ceni. Naravno da danas svako može da bude studijski muzičar uz pomoć dobrog programa za snimanje. Greške se popravljaju i radi se šta god kome padne napamet, ali to oduzima strašno mnogo vremena i nezahvalno je, jer na živim svirkama treba posle to isto odsvirati, a mnogi nisu u mogućnosti to da urade i tu onda nastaje problem. Pevači falširaju, a muzičari greše.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Kući na računaru se mogu praviti odlični demo snimci ako imaš odgovarajuću opremu. Ali pravi studio je nešto sasvim drugo. Tu je gluva soba, prostorije za snimanje, prava pojačala, pravi mikrofoni, prave sprave i sve ostalo. U moje vreme kada sam snimao svoje prve pionirske snimke, u čuvenoj 6-ici, studiju radio Beograda, bend je morao zajedno da odsvira pesmu bez greške. Kada bi neko od nas pogrešio svi bi svirali ponovo. Jednostavno, tako se snimalo, nije bilo nikakvih nasnimavanja.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Elektronska muzika se nažalost svrstava u vrstu muzike. Neki i to vole. Ja sam ljubitelj živih instrumenata zato što se u njima nalazi duša muzičara. Elektronski vokal i pravi vokal sa dušom su dve različite stvari, kao što su plastična lutka i prava žena dve različite stvari. Sve zavisi ko šta voli !!!

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Kada to uradi pravi muzičar sa ukusom koji dobro poznaje svoj instrument običan slušalac neće primetiti razliku, ali isti takav muzičar će primetiti. Kada se prave aranžmani neke pesme ja se radije družim sa živim muzičarima nego sa kompjuterom jer iz muzičara mogu da izvučem nešto, a iz kompjutera ne mogu da izvučem ništa nego moram sve sam da smišljam. Kreativno, kompjuter ne može da zameni emociju čoveka nikad, ali ga tehnički može zameniti.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Današnji izvođači ili grupe nemaju gde drugo da pokažu svoja dela, mediji su totalno nezainteresovani za njih, više ih zanima kojoj pevačici se video donji veš nego kakav je album ili pesmu snimila. Tako da oni kače svoje snimke na youtube ne bi li neko čuo za njih. A što se tiče autorskih prava šteta je velika a ja lično ne nazirem rešenje da se to vrati na staro kao što je nekada bilo, jer se danas CD-i, DVD-i i vinili jako slabo prodaju, a košuljice na radiju svako popunjava kako hoće.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

To ne može da se poredi. Živa svirka je živa svirka, to je razmena energija između benda i publike, a to na YOUTUBE-u ne može da se doživi.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Može, ali to se odražava na posetu. Kompletna kampanja podrazumeva: štampane medije, elektronske medije, plakate, bilborde, nastupe (gostovanja) na radio i TV emisijama itd. To je najbolje i za bend i za organizatore.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Mislim da ne. Najbolji način je da pozoveš menadžera i da mu kažeš da zove blagajnu i pita koliko karata je prodato. To je najsigurniji način da saznaš pravo stanje prodaje.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Riblja čorba je jedini pravi aktivni bend koji već 38 godina bez prekida svira, stvara i postoji na ovim prostorima. Trenutno spremamo dvadeseti studijski album koji bi trebalo ove godine da završimo.

Predrag Jovanović

Računajte na računare