Poslovni video‑nadzor
Razvoj tehnologije doneo je visok nivo kvaliteta video‑nadzora i kontrole, automatsku inteligentnu analizu snimaka u realnom vremenu, kao i mogućnost dugotrajnog čuvanja ogromnih količina video‑materijala. Granice primene ovakvih sistema ne diktira više tehnologija, već etika, građanske slobode i prateća legislatura. Ipak, tehnologija je i dalje veoma važna, ali i zahtevna
Uz globalnu nestabilnost, lokalne sukobe koji se otimaju kontroli, terorističke napade koji se sve češće događaju i u delovima sveta koje smo do sada smatrali bezbednim, lako je razumeti razloge za uvođenje novih bezbednosnih sistema u naš svakodnevni život. Uz sve loše vesti kojima nas zatrpavaju mediji, čak i oni najbezbrižniji među nama osete makar malu dozu nelagode i zapitaju se šta će se sledeće desiti. U takvoj atmosferi vlasti podižu nivo bezbednosti uglavnom uz jednoglasno odobravanje javnosti, a proizvođači sistema za nadzor dobijaju sve više mušterija.
Svevideće oči
Sistemi video‑nadzora danas su među najzastupljenijim bezbednosnim rešenjima u javnoj upotrebi, a obim njihove primene konstantno se povećava. Nadzire se sve i svašta: od državnih ustanova, preko banaka i drugih institucija koje zbog prirode posla predstavljaju potencijalnu metu za kriminalce, do aerodroma i železničkih stanica koji su bezbednosno ugroženi zbog pretnji terorističkim napadima. Nadzor se širi sve do ulica, trgova i drugih javnih površina, što zbog njihove opšte bezbednosti, što zbog nadzora saobraćaja.
Kamere i druga tehnička sredstva potpuno su dostupna pa se video‑nadzor odavno preselio i u privatnu sferu – prošlo je vreme kada su kamere pokrivale samo proizvodne hale i kancelarijski prostor velikih kompanija – danas ih imaju čak i kiosci za prodaju dnevne štampe, a ljudi se sve češće odlučuju da instaliraju neku kamericu u kuću, stan, garažu ili vikendicu. U prodavnicama IT opreme mogu se kupiti i male IP kamere koje obično stižu u paketu s nekim cloud servisom za upravljanje video‑nadzorom i ne zahtevaju ništa viši nivo tehničkog znanja od onog koje poseduje prosečan korisnik kućnog računara, pa tako danas praktično svako može da postavi mali sistem video‑nadzora.
S prelaskom na digitalne IP kamere koje su opremljene malim ali sve moćnijim integrisanim računarima otvorena je mogućnost za obradu i analizu slike na licu mesta, a sve veći broadband prodor Internet servisa vodi ka svetu u kome je povezano „sve sa svime“, pa se tako i pojedinačne kamere vrlo lako integrišu u globalnu mrežu i globalne servise. Ogromna je razlika između vremena kada je kamera u vikendici eventualno mogla da posluži da danima nakon provale pokušate da identifikujete provalnika analizirajući sate i sate snimljenog materijala (uz uslov da provalnik nije uništio kameru i snimak) – danas kamera reaguje na pokret i zvuk, šalje vam SMS poruku i prebacuje snimak čitavog incidenta negde u cloud dok vi sve to uživo pratite na ekranu smart telefona.
U profi segmentu
I u profesionalnom segmentu tehnologija je napredovala džinovskim koracima. Današnje kamere imaju fantastične optičke mogućnusti – jednima moćna zum sočiva omogućavaju da razaznaju sitne detalje na ogromnim udaljenostima a druge, opremljene sočivima širokog ugla, zahvataju sliku svuda oko sebe, pa se u neposrednoj okolini oko njih ništa ne može sakriti. Odavno su na raspolaganju i modeli kamera za noćno snimanje, infracrveni iluminatori koji obasjavaju scenu nevidljivim svetlom, pa čak i termovizijske kamere koje „vide“ u potpunom mraku, prodiru kroz dim, maglu, prašinu i vegetaciju, što je tehnologija koja je doskora bila rezervisana za vojne primene.
Dodajmo na ovo još i male bespilotne letelice, popularne dronove, koje kao platforma za video‑nadzor omogućuju i pogled odozgo na otvorenim prostorima i slika je kompletna – može se nadzirati skoro sve. Moderne kamere opremljene su da se odupru spoljnim uticajima, što atmosferskim, što zlonamernim, otporne su na razne vrste elektronskog i fizičkog ometanja, pa tako ima i onih koje mogu da izdrže lasere uperene u sočivo ili direktan pogodak iz vatrenog oružja.
Za razliku od starih CCTV sistema koji su zaista bili tek malo više od onoga što im ime kaže (Closed Circuit TV) u današnjim modernim sistemima video‑nadzora veštačka inteligencija igra veoma značajnu ulogu. Odavno je poznato da su video‑zidovi na kojima se prati slika s kamera dosadni i da imaju neku vrstu hipnotičkog efekta, pa su tako testovi otkrili da već nakon 20 minuta gledanja, pažnja većine operatera pada daleko ispod prihvatljivog nivoa. Tu na scenu stupa inteligentna analiza slike koja omogućava automatsku detekciju događaja kao što su pokret u slici, prelazak neke osobe preko ograde, ostavljanje sumnjivog prtljaga iza sebe, pa čak i tehnologija za prepoznavanje lica.
Gde su granice?
Ovako pobrojano, stiče se utisak da je tehnologija video‑nadzora danas svemoguća – znači li to kako treba da joj širom otvorimo vrata i dopustimo da video‑nadzor pokrije sve aspekte našeg svakodnevnog života, od ulice do spavaće sobe? Svakako da ne. Jedan od najčešćih, veoma pogrešnih argumenata onih koji se olako odriču sopstvene privatnosti jeste: „Pa, ja sam pošten, nemam šta da krijem“. Većina nas je manje ili više poštena, ali svi mi imamo nešto što ne želimo da bude izloženo tuđim očima… i to je sasvim normalno. Poslovica kaže da svaki čovek ima tri lica: jedno koje prikazuje svetu, jedno koje je rezervisano za njegove najbliže, i jedno koje je poznato samo njemu samom. Ma kolika da je poštenjačina, niko ne želi da svoje tajno lice otvoreno prikaže svetu i zbog toga primena video‑nadzora u praksi mora da bude čvrsto kontrolisana zakonom.
Praktičnu primenu video‑nadzora prate i manjkavosti koje uopšte nisu tehničke prirode. Ti sistemi su podložni raznim vrstama zloupotreba. U Vašingtonu je svojevremeno zabeležen slučaj kriminalne zloupotrebe u kojoj je visoki oficir policije koristio gradski video‑nadzor da bi pratio oženjene ljude koji su posećivali jedan gej klub, kako bi ih kasnije ucenjivao. Službenici koji imaju pristup video‑nadzoru često zloupotrebljavaju kamere za privatne potrebe kako bi, recimo, špijunirali svoje supružnike, pa i za puko voajerisanje – setite se samo izvesnog snimka načinjenog policijskim kamerama na parkingu novobeogradske „Arene“ koji je 2011. godine uzburkao javnost. Nisu retki ni slučajevi institucionalne zloupotrebe u kojima se tehnička sredstva koriste kako bi se maltretirali aktivisti i politički neistomišljenici, a jedno istraživanje u Velikoj Britaniji nedvosmisleno je pokazalo da su operateri sistema vođeni podsvesnim predrasudama jer se više fokusiraju na obojene nego na bele ljude.
Primena sveobuhvatnog video‑nadzora ima snažan uticaj na svakodnevni život – ljudi se ne ponašaju isto kad znaju da ih neko gleda ili kad makar sumnjaju da ih neko gleda. U Orvelovom remek delu „1984“ građani ne znaju u kom trenutku se policija uključuje da ih preko „telekrana“ posmatra, ali su zbog toga u konstantnoj psihozi. Stvar se ne razlikuje mnogo čak ni ako vlasti imaju dobre namere, jer se pokazalo da se ljudi pod nadzorom drugačije ponašaju kako ne bi privlačili pažnju ‑ vode računa da ne čitaju knjige ili novine provokativnih naslova u javnosti, trude se da se oblače na specifičan način kako ne bi ličili na teroriste, kriminalce, narkomane i druge „prirodne“ ciljeve video‑nadzora.
Veoma je važno da se za svaki sistem video‑nadzora postave jasne granice njegove upotrebe, kao i da se periodično rade revizije. Tehnologija napreduje velikom brzinom, pa tako jedan sistem koji je instaliran pod određenim prihvatljivim okolnostima vrlo lako može biti nadograđen kamerama koje vide dalje i više, kao i veštačkom inteligencijom za prepoznavanje lica ili možda nečim trećim, što drastično menja mogućnost njegove (zlo)upotrebe.
Iskustva drugih
London je grad najšire pokriven video‑nadzorom. Prestonica Ujedinjenog Kraljevstva započela je projekte video‑nadzora iz nužde – učestale terorističke akcije irskih separatista svojevremeno su pravile haos po ovoj svetskoj metropoli. IRA je, međutim, nakon mirovnih pregovora obustavila aktivnosti, ali su engleske vlasti nastavile s praksom video‑nadzora. Kada su ovaj grad 2005. pogodili teroristički napadi u metrou i javnom prevozu, istraga se u velikoj meri oslanjala na snimke sistema video‑nadzora, pa je uskoro otkriveno ko stoji iza napada. Iako se sistem dokazao na delu, treba reći da se procenjuje da je 2004. u Velikoj Britaniji bilo više od četiri miliona CCTV kamera, od čega značajan deo otpada upravo na London, kao i da je cena za održavanje i rad tako ogromnog sistema takođe ogromna – oko 20 odsto nacionalnog budžeta kriminalnog pravosuđa odlazi na to. Shodno tome, može se zaključiti da je ovako ogroman sistem opravdan samo u slučaju incidenata kapitalnih razmera kakav je bio pomenuti bombaški napad.
Da vlasti i u ovoj zemlji ipak imaju mere svedoči i odluka Vrhovnog suda Velike Britanije kojom su tzv. name & shame kampanje, kojima su snimci s kamera korišćeni da se javno posrame počinioci raznih nemoralnih ili nečasnih dela, stavljene van zakona.
Nedavni teroristički napadi u Parizu mogu da posluže kao odličan izgovor za instalaciju kamera na svakom uglu francuske prestonice, ali mada bezbednost svakako treba popraviti i video‑nadzor u tome može mnogo da pomogne, neke stvari ipak treba razgraničiti. Video‑nadzor nije svemoguć i u mnogim situacijama nije uopšte efikasan. Da li iko ozbiljno veruje da će kamera odvratiti bombaša‑samoubicu od njegove smrtonosne namere? Teroristi koji su krenuli u napad odlučni da polože sopstvene živote ne samo da na ovaj način neće biti sprečeni već će video‑nadzor verovatno pomoći u ostvarenju njihovih ciljeva – dramatični snimci uvek nađu put do medija, čime se postiže efekat zastrašivanja daleko šireg kruga ljudi od onih koji su bili direktni svedoci napada. S druge strane, video‑nadzor je efikasan u sprečavanju sitnijih kriminalnih aktivnosti, kao što su krađe, džeparenja, ulične prevare itd. Konkretno, francuski propisi nalažu da se o planovima za instalaciju video‑nadzora mora izvestiti prefekt (upravnik administrativnog regiona) koji se konsultuje sa lokalnim komitetom u čijem sastavu su i sudije, predstavnici lokalnih vlasti kao i jedno tehničko lice koje ne sme biti službenik policije. Tek nakon njihove odluke odobrava se uvođenje video‑nadzora.
Dubai je jedan od najbezbednijih gradova na svetu iako se nalazi u regionu Bliskog istoka koji je tradicionalno područje gde bezbednost nije na zavidnom nivou. Čitavi Ujedinjeni Arapski Emirati veoma su dobro pokriveni kamerama za video‑nadzor – nadziru se ulice, parkovi, javni prevoz, bezbrojni šoping molovi… Iako se o ovim sistemima ne govori puno u medijima, policija Abu Dabija nedavno je objavila promotivni video kojim je demonstrirala mogućnosti sistema za nadzor ulica prestonice, kao i policijskim kamerama postavljenim na vozila koje detektuju ne samo registarske tablice, već i prepoznaju lica. Nedavno je objavljeno i da kamere na policijskim radarima u Dubaiju ne otkrivaju samo prekršioce koji prekorače brzinu, već i vozače koji ne vezuju pojas ili koji razgovaraju mobilnim telefonom. Rezultati oličeni u izuzetno visokom nivou bezbednosti ovih gradova ipak se ne mogu nekritički prekopirati na neku evropsku državu, jer u Emiratima važe malo drugačiji zakoni nego u Evropi.
Nemačka ima interesantan pristup problemu koji počiva na definiciji tri sfere privatnosti: intimne sfere koja se ne sme nikada narušiti, zatim osnovne privatne sfere i individualne sfere koje se mogu ugroziti, ali isključivo pod uslovom da se poštuje princip proporcionalnosti – opšti javni interes mora da nadjačava lično pravo na privatnost i samo u tom slučaju odobrava se video‑nadzor. Propisano je da metod rešavanja bezbednosnih problema mora biti najblaži mogući kako bi se izbegle dalje zloupotrebe. Budući da je Nemačka uređena kao federalna država, situacija je kompleksna jer svaka savezna država ima sopstvene propise na ovu temu, ali policija i druge bezbednosne službe svugde moraju da opravdaju uvođenje svakog sistema video‑nadzora pre instalacije. Kamere se postavljaju štedljivo, uz revizije, pa se tako beleže i slučajevi da se kamera demontira i ukloni nakon što analiza pokaže da ona više nije neophodna. Nemci su oprezni u pogledu balansa između građanskih sloboda i bezbednosti, o čemu svedoči i slučaj iz 2002. kada su vlasti u Lajpcigu odbile da povezuju privatne kamere u sistem policijskog nadzora navodeći da „ne žele da imaju situaciju kao u Engleskoj“.
Sličnu dobru regulativu ima i Švedska, u kojoj se očekuje da sistem video‑nadzora služi interesima koji moraju biti značajniji od privatnosti pojedinca, kao i da sme da se koristi samo zarad detekcije i prevenciju kriminalnih aktivnosti. Prijava se podnosi okružnom administrativnom odboru i mora da sadrži detaljne informacije o planiranom sistemu i oblasti koja će se nadzirati, kao i saglasnost zaposlenih koji će raditi u nadziranom prostoru. Jedna, sada već anahrona odrednica zakona svojevremeno je propisivala i da kamere ne smeju biti pokretne i da ne smeju imati zum, što je dobra ilustracija mere u kojoj su se švedski zakonodavci trudili da ograniče moć ovih sistema. Nažalost, teorija je jedno a praksa drugo, pa su tako pojedine studije nasumično odabranih sistema video‑nadzora u ovoj zemlji pokazale da se slovo zakona često ne poštuje.
U Holandiji zakon nalaže da video‑nadzor nikako ne sme biti tajan, osim ako je to neophodno da bi se otkrila specifična vrsta kriminalnih aktivnosti, kao i da se moraju primeniti manje invazivne mere od video‑nadzora kada god je to moguće. Građani mogu da podnesu formalnu žalbu ako smatraju da je video‑nadzor negde neopravdan, a lokalne vlasti imaju pravo na inspekciju i praćenje korišćenja tog sistema. Vlada ove zemlje donela je 2001. godine propis kojim se izričito zabranjuje tajno korišćenje video‑nadzora na javnim mestima.Zakoni u Francuskoj, Švedskoj i Holandiji nalažu da se građani moraju obavestiti o video‑nadzoru jasno vidljivim znacima koji ukazuju da se ulazi u snimani prostor kako bi se ispoštovale građanske slobode i pravo izbora. Ipak, određene kontroverze opstaju. Ako su, recimo, sve prodavnice pokrivene video‑nadzorom, kao i železnička i autobuska stanica i aerodrom, pojedinac koji mora da kupi hranu ili da nekuda otputuje neće moći da istraje u želji da ne bude snimljen.
Video‑nadzor je, dakle, sveprisutan i obim primene ovakvih sistema sigurno će se povećavati, ali na društvu je da ne poklekne pred globalnom paranojom i pritiscima proizvođača bezbednosnih rešenja, već da izgradi čvrst zakonski okvir u kome će video‑nadzor služiti podizanju opšte bezbednosti, bez pretvaranja društva u distopijsku sliku Orvelovih romana. Ili, da citiramo Bendžamina Frenklina: „Oni koji se odreknu svojih osnovnih sloboda zarad malo privremene bezbednosti, ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost!“
Mladen Mijatović
