Dragoljub Draža Petrović: Zašto nisam postao haker

Onaj ko se ro­dio še­zde­se­tih ili se­dam­de­se­tih go­di­na imao je pri­li­ku da pos­ta­ne ne­što sa­svim no­vo i ve­ličan­stve­no – ha­ker. Osim ako tu pri­li­ku pro­pus­ti. Zbog ne­kih rođaka…

Prvi tekst u no­vi­na­ma o­bja­vio sam u slo­ve­načkom časo­pi­su „Moj mi­kro“. Ni­je to bi­la pu­bli­ka­ci­ja za mu­škar­ce sa sek­su­al­nim frus­tra­ci­ja­ma, ka­ko se iz ime­na mo­že za­ključiti, već spe­ci­ja­li­zo­va­ni ma­ga­zin o mi­kro­računa­ri­ma. Na­pi­sao sam im po­lo­vi­nom osam­de­se­tih pi­smo na pi­saćoj ma­ši­ni, ču­dnoj ne­olit­skoj spra­vi ko­ja je to­li­ko tan­drka­la da ni­ko na na­šoj stam­be­noj ver­ti­ka­li ni­je mo­gao da spa­va. I svi su zna­li da ona bu­da­la, to jest ja, ne­što pi­še.

Pi­smo ko­je pu­tuje

Ne­ko­li­ko re­da­ka ot­ku­ca­nog tek­sta na pa­pi­ru spa­ko­vao sam u ko­ve­rat i uba­cio u po­štan­sko san­duče. Pi­smo je sti­glo u Lju­blja­nu za re­kor­dna tri da­na.

– Tri da­na! Za­što po zav­rše­tku pi­sa­nja pi­sma ni­si kli­knuo na SEND, sti­glo bi im za tri se­kun­de, – pi­ta­la me sta­ri­ja ćer­ka, ko­joj čes­to pričam o tom mom prvom tek­stu u no­vi­na­ma.
– Za­to što u mo­je vre­me ni­je bi­lo SEND! – ka­zao sam ćer­ki.
– Pa­kao! Vi ste ži­ve­li u ka­me­no do­ba, a mi u zla­tno! – re­kla je ta­ti­na me­zi­mi­ca.

Vre­me ka­da ni­je pos­to­jao SEND i ni­je bi­lo ta­ko lo­še. Ni­je se mo­glo de­si­ti da vam pi­smo ode u spam. De­ša­va­lo se je­di­no da se po­štar za­pi­je pa pi­smo ode u ka­fa­nu. Iz ko­je po­sle, za­je­dno s po­šta­rom, ode u dru­gu ka­fa­nu, po­tom u treću, ta­ko da pi­smo ni­ka­da ne sti­gne ta­mo gde ste ga po­sla­li, za­to što po­štar u međuv­re­me­nu i­zgu­bi tor­bu s va­šim pi­smom. U ne­koj ka­fa­ni. I ni­ko ne mo­že da ga nađe, jer su pi­sma iz i­zgu­blje­nih po­štar­skih tor­bi u­glav­nom zav­rša­va­la na sme­tli­štu, ni­kad u spa­mu.

Ha­ker ne­kada

„Moj mi­kro“ mi je o­bja­vio taj tekst i bio sam ubeđen da ću je­dnog da­na si­gur­no pos­ta­ti ha­ker – pros­to sam gu­tao kom­pju­ter­ske časo­pi­se jer sam po­se­do­vao ZX Spectrum, ma­li kućni računar s gu­me­nim tas­te­ri­ma. Imao je me­mo­ri­ju od 48 ki­lo­baj­ta, a sti­gao mi je ta­ko što ga je moj ujak pro­šver­co­vao pre­ko gra­ni­ce (sa sve ka­blo­vi­ma) is­pod tek­sas ja­kne.

Na­bav­ka računa­ra po­dra­zu­me­va­la je u to vre­me so­ci­ja­li­zma da vam ujak mo­že otići u za­tvor kao šver­cer te­hničke ro­be, sa­mo za­to što je svog ses­trića hteo da o­bra­du­je. Da bi pos­tao ha­ker, mo­rao si, da­kle, da imaš šver­ce­ra‑do­bro­volj­ca u vi­du uja­ka.

I­gri­ce su se u taj računar učita­va­le pre­ko ka­se­to­fo­na, ta­kođe je­dne ču­dne spra­ve, u ko­ju si uba­ci­vao ka­se­te s tra­ka­ma ko­je su ume­le po­ne­kad da se um­rse do ner­vnog slo­ma, a na ka­se­ta­ma su bi­li snim­lje­ni pro­gra­mi. Sni­mak pro­gra­ma zvučao je kao ne­ko uža­sno pi­šta­nje, krčanje i krklja­nje, ta­ko da su svi po­ten­ci­jal­ni ha­ke­ri po­put me­ne počinja­li da slu­ša­ju he­vi­me­tal, za­to što je to bio mu­zički žanr naj­pri­bli­žni­ji pro­gra­mi­ma za Spectrum.

Biti potencijalni haker značilo je u moje vreme da potencijalno mogu da ti uhapse ujaka, da potencijalno može da ti se umrsi kaseta sa omiljenom igricom i da svi ukućani totalno odlepe slušajući svakodnevno pištanje programa za malog crnog ljubimca

Da­kle, bi­ti po­ten­ci­jal­ni ha­ker značilo je u mo­je vre­me da po­ten­ci­jal­no mo­gu da ti uhap­se uja­ka, da po­ten­ci­jal­no mo­že da ti se um­rsi ka­se­ta sa omi­lje­nom i­gri­com i da svi ukućani na kra­ju to­tal­no o­dle­pe slu­ša­jući sva­ko­dnev­no pi­šta­nje pro­gra­ma i igara za va­šeg ma­log crnog lju­bim­ca.

Al­ter­na­tiv­na ka­ri­jera

Kad ti se po­kva­ri računar, ni­si imao Google da uku­caš pi­ta­nje – šta da ra­dim kad mi se na e­kra­nu po­ja­vi crna štra­fta s na­ran­džas­tim tu­fna­ma – ne­go si ne­što šte­lo­vao šra­fci­ge­rom dok tvoj računar na kra­ju ni­je oti­šao u večna lo­vi­šta za računa­re.
Ujak je re­kao: „Ne do­la­zi u ob­zir da se opet ba­vim šver­com!“

I po­što je Spectrum crk’o po­sle mog stručnog šte­lo­va­nja šra­fci­ge­rom, a ni­sam mo­gao da nađem ni­je­dnog po­ten­ci­jal­nog šver­ce­ra u fa­mi­li­ji, pos­tao sam no­vi­nar. Šta ćete, mo­ra i to ne­ko da ra­di!

Autor: Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik lista Danas