Elektronsko zdravstvo: tehnologije u službi građana
Savremeni medicinski uređaji i primenjena naučna saznanja leče oboljenja i produžavaju život. Kada se radi o naoko jednostavnijoj temi, organizaciji zdravstva, stvari i dalje ne stoje sjajno.
Serija pronalazaka s kraja 19. i početka 20. veka, gde se posebno ističe metoda radiološkog snimanja tkiva pomoću Rendgen zraka, spasla je do današnjeg dana milione života. Iako su u pitanju uspešni počeci korišćenja elektronike u zdravstvu, začetak onoga što danas znamo pod pojmom elektronsko zdravstvo donela nam je Treća industrijska (informatička) revolucija. Ako se zna da se najviše javnih (fiskalnih) i privatnih sredstava u svakom savremenom društvu troši upravo na zdravstvenu zaštitu i osiguranje, ne čudi činjenica da se tehnološke inovacije po pravilu prvo javljaju upravo u medicini.
Telemedicina – lečenje na daljinu
Telemedicina se definiše kao širok skup raznorodnih metoda obavljanja medicinskih procedura na daljinu pomoću komunikacionih tehnologija. Kada je koncepcijski nastajala pre oko 40 godina, telemedicina je zamišljena kao praktično rešenje situacije gde imamo pacijenta, ali ne i lekara pored njega.
Pre nego što je Internet postao širokopojasan i geografski gotovo univerzalno dostupan, „medicina na daljinu“ se oslanjala na ono što je u datom momentu bilo dostupno – prenos informacija putem klasične telefonske veze, TV ili satelitskih signala. Prva faza primene poznata je kao store and forward telemedicina. Za nju je specifično da se medicinski materijali, pre svega dijagnostički (radiološki i patohistološki) rezultati, prevode s medicinske aparature u elektronsku formu i potom skladište u odgovarajuću bazu podataka kojoj kasnije pristupaju korisnici sa adekvatnim dozvolama.
E-dosije nije samo fajl ili direktorijum o statusu osiguranika/pacijenta, već čitav koncept digitalnog upravljanja informacijama, bez obzira na to da li se one skladište lokalno ili u cloud-u
Store and forward telemedicina odlično je sredstvo za efikasno lečenje bolesnika s obzirom na lakoću konsultovanja većeg broja eksperata u relativno kratkom vremenu. Međutim, njen domet se mahom iscrpljuje procedurama telekonsultacija i teledijagnostike koje se ne dešavaju u realnom vremenu. Brz Internet je omogućio sledeću fazu razvoja – telemedicinu u realnom vremenu koja podrazumeva primenu real time telemedicinskih procedura i zahvata poput telehirurgije.
Digitalni zdravstveni dosije pacijenta
Talas neobuzdanog entuzijazma „silaskom tehnike u narod“ i prvobitne opšte elektronizacije života i poslovanja s početka osamdesetih godina prošlog stoleća doveo je do futurističke vizije skorog i neminovnog ukidanja papira u kancelarijama (paperless office). Iako znamo da se 40 godina nakon toga papir tek sada polako seli u prošlost, instalacija personalnih računara u zdravstvenim ustanovama razvijenih zemalja donela je značajne koristi.
Dosijei pacijenata, kod nas poznati kao zdravstveni kartoni, počeli su da se vode u elektronskom obliku, zamenjujući ručni ili unos pisaćom mašinom. Osim višeg stepena komfora pri radu, elektronska verzija kartona omogućava relativno trajno i pouzdano čuvanje relevantnih alfanumeričkih podataka na lokalnom disku ustanove, brži uvid i lakšu pretragu istorije pacijenata, manji rizik od gubljenja, dupliranja ili obaveze ponovnog uzimanja informacija (anamneze). Čak i tako rudimentaran, sistem e-kartona vrlo brzo je pokazao zbog čega mu se mora dati prioritet u implementaciji: osim direktnog podizanja produktivnosti osoblja, pokazalo se da je viši stepen integriteta medicinskih informacija doveo do smanjenja učestalosti lekarske greške, omaški pri poštovanju protokola lečenja i drugih problema koji su se javljali kao posledica ručnog unosa.
U kasnijim fazama, informatički svet počeo je da insistira na univerzalnim formatima zapisa podataka, ne samo tekstualnih već i slikovnih i drugih, što je obezbedilo opciju da se podaci iz kartona pacijenta razmenjuju između ovlašćenih korisnika sistema. U eri pre Interneta, podaci su se razmenjivali putem prenošenja fizičkih medijuma (disketa), a uvođenjem modema, informacije su saobraćale potpuno elektronski pomoću posebnih EDI (Electronic Data Interchange) protokola.
Za prelaz sa elektronskog kartona pacijenta na digitalni dosije nisu bile dovoljne tehničke inovacije. Dok je e-karton bio (ipak) samo tehničko unapređenje papirnog okruženja, digitalni dosije predstavlja koncepcijski iskorak koji treba da obezbedi komparativne prednosti koje opravdavaju njegovu implementaciju.
E-zdravstvo je složen sistem koji stoji iza celokupnog pružanja medicinskih usluga na nivou države, ali koji bi trebalo da bude lak i intuitivan za korišćenje
E-dosije ne sme da bude izolovan entitet u domenu (elektronskog) zdravstva – pravilno koncipiran i vođen, e-dosije je polazna gradivna jedinica nacionalnog zdravstvenog informacionog sistema iz kojeg se crpe i u koga se ulivaju podaci iz svih tačaka sistema zdravstvenog osiguranja i zaštite. E-dosije, dakle, nije fajl ili direktorijum o statusu osiguranika/pacijenta, već čitav koncept digitalnog upravljanja informacijama, bez obzira na to gde se one skladište, lokalno ili u cloud-u.
Zdravstveni informacioni sistem
Zdravstveni informacioni sistem (ZIS) predstavlja skup korisnika, tehnoloških rešenja, metoda i procedura koji za cilj imaju optimalno funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja. Usložnjavanje sistema zdravstvene zaštite, ali i samih medicinskih procedura, nametnulo je novu metodologiju za prikupljanje, upravljanje, obradu i korišćenje podataka koji se svakodnevno u velikim količinama gomilaju u obimnoj dokumentaciji zdravstvenih organizacija, ustanova osiguranja i Ministarstva zdravlja.
U ZIS-u cirkulišu (pojednostavljeno rečeno) dva osnovna tipa informacija: medicinski podaci o pacijentima i raznovrsni nemedicinski podaci vezani za lečenje (finansijske, logističke, statističke i druge informacije). Zbog svoje razuđene i dobrim delom decentralizovane arhitekture, ZIS može da apsorbuje gotovo neograničene količine podataka i da ih potom analizira na bilo koji zamisliv način, od toka bolesti individualnog pacijenta do potpunog uvida u efikasnost i performanse čitavog sistema zdravstvene zaštite ili bilo kog njenog elementa. U tom pogledu, ZIS bi trebalo da nemilosrdno razotkrije sva „uska grla“, koruptivne prakse, neefikasnost u pružanju usluga i/ili trošenju resursa.
Ako se zna da se samo u Srbiji na zdravstvo troši godišnje oko 4,2 milijarde evra, što iznosi skoro 9 procenata bruto nacionalnog proizvoda i da je od toga nepunih 60 odsto direktno vezano za izdatke državnih fondova obaveznog osiguranja (RFZO i SOVO), jasno je da bi uštedom od svega par procenata od navedenog iznosa ZIS u roku od jedne godine isplatio sva ulaganja u njega.
Telemedicina ima dvodecenijsku tradiciju u Srbiji: prve teleradiološke konsultacije obavljene su još 2001. na relaciji Vojnomedicinska akademija Beograd – Vojna bolnica Niš
U razvijenim društvima, situacija je još izraženija. Građani Nemačke, na primer, godišnje na zdravlje troše između 400 i 500 milijardi evra te ne čudi što je ta zemlja (uz Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo) vodeća u inovacijama na polju digitalizacije zdravstvenog sistema. Jednostavno, uštede koje se tamo mere promilima u apsolutnom iznosu vrede stotine miliona evra.
E-zdravstvo
Jedna od najvažnijih osobina uspešnog sistema e-zdravstva jeste lakoća u korišćenju i nepostojanje potrebe za visokim stepenom informatičke pismenosti.
Funkcionalno e-zdravstvo može se ilustrovati praktičnim primerom: osoba s prebivalištem u Novom Sadu krenula je na ski-vikend na Kopaonik. Na nesreću, tokom skijanja povredi nogu i bude prebačena u lokalnu zdravstvenu ustanovu. U ustanovi joj medicinski tehničar snimi nogu Rendgen aparatom, ali u ustanovi nema lekara specijaliste – radiologa koji bi snimak pročitao i uputio pacijenta ortopedu. Tehničar pomoću ZIS-a upload-uje snimak u digitalni dosije pacijenta i u roku od par minuta ga analizira izabrani radiolog koji sedi u Beogradu. Radiolog daje nalaz i mišljenje za ortopeda, gde najbliži ordinira u ustanovi sekundarnog nivoa zaštite (opšta bolnica), na 30 km udaljenosti od pacijenta.
Sanitet prebacuje povređenog do bolnice, vozač unosi putni nalog u ZIS, pacijent ulazi u ordinaciju gde je ortoped već pročitao nalaz radiologa, usput se iz dosijea informišući da je pacijentu ovo već treća povreda iste vrste, zbog čega mu izdaje uput za pregled kod neurologa zbog sumnje da iza pada stoje problemi neurološke prirode. E-zdravstvo je, dakle, složen sistem koji stoji iza celokupnog pružanja medicinskih usluga na nivou države, ali koji je za korisnike lak i intuitivan za korišćenje.
Tendencija je da e-zdravstvo sve više postane i m-zdravstvo, što je logičan sled događaja u društvu kojim dominiraju mobilni uređaji. Polje primene je gotovo neograničeno – od toga da se obični mobilni telefon koristi za ostvarivanje prava iz domena standardne zdravstvene zaštite (zakazivanje pregleda, izdavanje e-uputa i e-recepata, dobijanje medicinskih izveštaja, komunikacija sa fondom osiguranja…), pa sve do upotrebe mobilnih aparata sa stalnim Internet pristupom kojim bi se vršile medicinske analize i merenja u realnom vremenu, pa čak i telemedicinska primena terapije (m-kardiologija, m-onkologija, m-endokrinologija…).
Sve ovo u većoj ili manjoj meri uveliko funkcioniše širom sveta. Srbija polako nadoknađuje zaostatak za razvijenim društvima, ali ogroman rad tek predstoji, čime ćemo se baviti u našim narednim tekstovima.
Autor: Dušan Katilović
