Srbija pokazala gole grudi i do jutra se opijala na splavovima

Ako malo razgrnemo sve vesti o tome ko je slikao svoju guzu, čije noge su smežurane, koja „poznata ličnost” je uganula levu trepavicu, možda i dođemo do neke korisne vesti. Sigurno sad mislite: „Pa naravno, kada nam mediji to plasiraju”.

Jasno je da mediji forsiraju priče o poznatima i traže čak i one najnebitnije sitnice o njima jer znaju da će im to doneti mnogo više novca nego bilo koja vest od životnog značaja. S kim god da se upustite u polemiku o tome da li ga interesuju takve stvari, većina će reći: „Ne, šta ti pada na pamet, za koga me smatraš”, ali će sigurno kada dođu kući kliknuti na „Pogledajte Stanijinog novog dečka”. Prema nekim statistikama, u Srbiji tračeve o poznatima prate i muškarci i žene, i to skoro u jednakom broju, a svaka peta osoba ima fakultetsku diplomu.

Kao i svuda u svetu, i u Srbiji dominiraju i bolje se prodaju tabloidi i trač emisije koje nas svakodnevno obaveštavaju o tome šta rade poznati, gde se kreću, s kim spavaju, koje boje su im gaćice i slično. Ovde sad dolazimo do pojma „poznatih” koji pojavom Interneta postaje preširok. Više ne mogu ni da pohvatam ko je čiji bivši dečko, koje pevačice u usponu prijatelj, ko YouTube zvezda, ko se žešće izblamirao na Internetu pa ga svi znaju…. Neke stare legendarne poznate ličnosti su to postale jer su stvarno morale da proliju mogo znoja i okopaju puno korova, kako bi dostigle status cenjenosti širokog auditorijuma jer mediji nisu prostor davali svakome.

Svi ti „nepoznati poznati” i njihovo forsiranje u medijima, pa čak i u državnim poslovima (setimo se Modelsice u Skupštini) teraju  da se zapitate zašto vi učite tolike škole, idete na prakse, radite po 10 sati dok su oni samo malo pokazali golo dupence i imaju mnogo više od vas u životu. Ako bi Srbija bila čovek, verovatno bi bila neka obdarena riba sa jeftinim silikonima koja obilazi splavove u nadi da će naći nekog da joj bar plati piće, dok u slobodno vreme radi za platu od 300 evra i politika je ne interesuje.

Trač tekstovi, emisije, blogovi, statusi i tvitovi mogu da vas ne interesuju, ali će vas oni sigurno pronaći i sigurno ćete nešto od toga videti želeli to ili ne. Sem ako ne živite, na primer, na vrhu Kavkaza bez modernih komunikacijskih uređaja. To što vas to ne interesuje neće  promeniti ništa jer će uvek biti onih koje to interesuje. Mi volimo tračeve. I volimo da vidimo šta to neki tamo imaju  što mi nemamo. To je, valjda,  u ljudskoj prirodi. U kojoj meri ćete se baviti time, to  je već  do vas.

Tabloidno novinarstvo nije nastalo samo od sebe, to je jednostavno posledica komercijalizacije medija i prilagođavanja tržištu i novim tehnologijama. Ciljevi „zaraditi novac” i „voleti posao i ostati profesionalan” ulaze u večnu borbu dobra i zla. Tu su novinari koji se školuju za to godinama, polažu velike nade u novinarstvo kao kreativnu, interesantnu i dinamičnu profesiju, a onda dođu u redakciju i shvate da moraju da gvirkaju u tuđe tanjire i postelje kako bi im to obezbedilo hranu za sopstvene tanjire. Naravno, ima i onih koji to stvarno vole.

Zašto ljudi vole tračeve o poznatima? Zašto nekog zanima šta je Nole jeo za doručak? Zašto je najčitanija vest to kako je sin poznate pevačice postavio neki klinački status na Facebook? Zašto su ti, „poznata“ manekenko, nokti ofarbani pola u crno a pola u belo? Kako ne bih upala u razne generalizacije, pustiću da to ostane misteriozno kao iskustvo poznate ličnosti.

Autor: @jovanavu

Objavljeno u časopisu PC Press broj 210.