Tibor Nađ (Blues Halter) o muzici i računarima

Tibor Nađ rođen je 1960. godine u Novom Sadu. Još kao tinejdžer je slušajući raznu muziku uz starijeg brata, osećao da je bluz drugačiji od ostalih muzičkih žanrova : njegova posebna atmosfera plenila je Tiborovu pažnju. U srednjoj školi je kao samouk počeo da svira gitaru, a prvi put je nastupio sa 17 godina. Blues Halter je nastao početkom osamdesetih godina. Tokom godina je puno ljudi prošlo kroz postavu, da bi na kraju ostala moja malenkost, kao originalni član. Blues Halter se uvek nanovo reinkarnisao i uvek drugačije zvučao. Podjednako je gajio i akustično ali i električno bluz izražavanje. Prvenstveno klubski bend koji ima iskustva i na velikim festivalskim binama.

Takođe zanima se za literaturu o bluzu na engleskom jeziku, pa je prevodeći dolazio do fantastičnih saznanja o ovom muzičkom izrazu i polako oblikovao sliku o važnosti poezije koja je, u stvari, krila pravu težinu bluza. Radijske stanice, posebno Radio 202 i Studio B su redovno emitovale bluz. Kasnije se i sam našao u etru kao urednik muzičkih emisija na Radio Novom Sadu i 021, gde je svoju strast prenosio i na ostale slušaoce. Povremeno se bavio i organizacijom multimedijalnih večeri posvećenih velikanima bluza a konstantno i živim nastupima sa svojim bendom. Na ideju o pisanju knjige došao je spontano, sklapajući dugogodišnju životnu slagalicu o bluzu. Vođen željom da svoje znanje i ljubav podeli i sa ostalima, objavio je ovu knjigu, prvo na mađarskom jeziku 2008. godine, a sada i na srpskom. Ali kako mnoge stvari u muzici, ipak, ne mogu da se dočaraju samo rečima, Tibor i danas svoj bluz oglašava pre svega gitarom, slajdom i glasom.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Loših muzičara je bilo i ranije ali se sada pojavom matrica i semplova prosto uništila živa scena. Klavijaturisti sa programiranim karticama su istisnuli žive bendove, jer je gazdama lokala uvek bio cilj da plate što manje ljudi, a da su mu “klavijaturisti” ovakve vrste bili idelani (one man band). Uvek sam bio poklonik žive svirke, sa živim ljudima.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Ima istine u tome da je kompjuter ubio kreativnost i da se mnogi muzičari služe raznoraznim pomagalima, tako i kompjuterima na nastupima (pored silnih raznoraznih efekata). Šund je ipak zahvaljujući medijima preplavio tržište.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Pošto spadam u generaciju koja je odrasla slušajući gramofonske ploče za mene je analogni zvuk onaj pravi. Sećam se početka devedesetih godina kada sam imao veoma podrugljivo mišljenje o CD-ovima, da bih jednog dana i sam kupio jedan originalni disk Memphis Minnie, bluz pevačice iz tridesetih godina. Bio sam frapiran zvukom!?! Kao da je Minnie tu svirala pored mene, zvuk je bio kristalno čist.. šta se to događalo? Nije mi bilo jasno. Ali to je bilo to što su nazivali digitalnim zvukom. Bilo mi je prosto nemoguće čuti snimke iz tridesetih godina a da su kristalne čiste, bez krckanja, bez šumova. Definitivno smatram da današnja omladina ne može da razazna razliku između analogne i digitalne produkcije, pošto im je analogna nepoznanica.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Možda sam staromodan, ali meni je analogni zvuk mnogo bliži realnom zvuku nego digitalan (koji je sterilan i bez duše). Mislim da nije doneo nikakav boljitak.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Dobar muzičar ostaje uvek dobar i njemu nisu potrebni nikakvi trikovi iz studija. Uvek su mi posebnu draž imali albumi koji su snimani uživo bez ikakvih nasnimavanja i peglanja, jer je muzika naime stvar ternutka. Pošto perfekcija ne postoji, a muzika ne poznaje granice glupo mi je da se neki album mesecima snima. Ako imaš ideju, upoznaš je sa članovima benda i uvežbavajući dolazite do konačne verzije. Zaključak je da se živi čovek ne može zameniti nikakvim mašinama, semplovima i matricama. A oni koji ne umeju da pevaju neka to ne rade jer će kat tad i uživo morati da se dokazuju, a bez tih studijskih trikova. Bolje da prećutim šta bi se desilo. Nažalost u studiju je sve moguće ispeglati, čak i falš tonove, ritmove, tonalitete.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Da bi se kući napravio kvalitetan snimak na računaru, iziskuje dobru mašinu (comp) sa jakom zvučnom karticom, velikom ram memorijom, ali i sa producentskim znanjem, a ne samo poznavanjem korišćenja instrumenata. Ja bih računar koristio da snimim svoje ideje kao što smo to nekada radili na kasetofonima, da ih sačuvam od zaborava.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Elektronska muzika po meni je muzika bez duše. Uvek su mi autentični oni instrumenti koji su napravljeni od prirodnih materijala (drvo, lim). Talenat je svakako jedna druga priča, ali ko ga nema pribegava mehaničkom učenju (skidanju pesama napamet) i posle se čudi što se ne može uklopiti u neki bend, gde se menja tonalitet, ritam, aranžman. Najlepše je videti muzičara kada se stopi sa svojim instrumentom i kada u trenucima nadahnuća ilzaze fantastični tonovi, melodije i ritmovi. To se ne uči, to se oseća.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Nažalost današnja muzika je preplavljena ovakvim muzičkim pravcima, gde je kompjuter taj koji stvara muziku, a ne sam čovek. Još veća tragedija je da mnogi ne čuju razliku kada je melodija odsvirana na instrumentu ili na tastaturi kompjutera. Definitivno računar ne može da zameni čoveka, jer ipak čovek nije robot.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Autorska prava su utopia u doba interneta i nikada neće biti ono što su bila nekada. Mislim da današnji bendovi ne žive od prodaje svojih ploča, CD-a, DVD-a, već od živih nastupa. Nova izdanja se u rekordnom vremenu mogu naći na internetu i sa lakoćom mogu i da se “skinu” sa istog. Sećam se kada je Diane Schuur nastupala u Sava Centru, da sam sutradan našao izrezan CD sa koncerta!?! Šta više reći.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Upravo je to što si rekao: ljudi neće osetiti tu energiju koja je prisutna na koncertu, što je ustvari i svrha odlaženja na žive nastupe. Mnogi misle da su se sa Youtube približili muzici i muzičarima, ali smatram da su se još više udaljili od istih.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Smatram da je moguće, naravno zahvaljujući računarima i internetu. To je posledica da smo se ulenjili i vise ne šećemo gradom da bi videli plakate, te ne čitamo novine (koje često i ne objave događaje). Sve nam je na dohvat ruke, da ne kažem tastature.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Naravno da ne.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Blues Halter je aktivan, samo što su pregovori sa gazdama lokala teški. Nakon vise od 30 godina bitisanja na sceni nemam baš volje da se ubeđujem sa njima šta sviram, koliko koštam i slično. Ko poznaje Blues Halter će nas pozvati a mi ćemo pošteno odraditi naš deo dogovora.

Predrag Jovanović

Računajte na računare