Boris Vlastelica (Repetitor) o muzici i računarima

Garažni post punk trio Repetitor jedan je od najzanimljivijih i najprodornijih mladih bendova na ovim prostorima, što konstantno dokazuje nebrojenim koncertima širom regiona, kao i evropskim turnejama, nastupima na festivalima (Pohoda, Tallin Music Week, Eurosonic, INmusic, Waves Vienna…), pa čak i nastupima u Rusiji i Kini. Do sada su izdali dva albuma, Sve što vidim je prvi put (2008) i Dobrodošli na okean (2012), kao i više singlova među kojima i pesmu Pustinja sa njihvog trećeg studijskog albuma najavljenog za jesen. Repetitor su Milena Milutinović (bubanj), Ana-Marija Cupin (bas i vokal) i Boris Vlastelica (gitara i vokal).

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Ne delim muziku na prizemnu i sofisticiranu. Mi kao rok grupa imamo minimalistički pristup muzici dva, tri akorda ili jedan rif je često sve što treba za dobru pesmu. Neko bi to nazvao prizemnim, a neko semplovanje i programiranje bez kojih ne bi bilo toliko dobrog hip-hopa i elektronske muzike. Znam da je kliše, ali stvarno postoji samo dobra i loša muzika i to važi u svakom žanru.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Bilo je i pre kompjutera puno krš muzike i presmešnih izvođača, samo nije sveukupno bilo toliko muzike. Kompjuteri su doneli mogućnost da svako snimi i objavi šta hoće za nikakve pare bez ugovora sa izdavačkom kućom, iznajmljivanja studija ili proizvodnje ploče ili diska. To je dovelo do hiperprodukcije koja je učinila da je mnogo teže iskopati dobru muziku koja je na neki način „devalvirala“ zbog prevelike ponude. Televizija i radio, kao stari mediji koji i dalje imaju odlučujući i ogroman značaj u plasiranju muzike su ostali rigidni i zatvoreni za omladinsku subkulturu. Mislim da pre u njih treba gledati kao krivce što zanimljiva i uzbudljiva muzika ne mogu da isplivaju. Kompjuteri su loše uticali na kvalitet snimaka koje slušamo pre svega zbog kompresovanja u mp3 format, ali i to je opet omogućilo veću dostupnost željenog zvuka u svakom trenutku. 

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Ne možemo ni ja ni moji slušaoci da sa sigurnošću razlikujemo digitalni i analogni zvuk, u to sam uveren. Posebno kad se sve završi na mp3.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Analogni zvuk je definitivno bolji, topliji i prostraniji, ali je i analogna oprema značajno skuplja, tako da je digitalni zvuk doneo boljitak na način što su priliku da snimaju dobili ljudi bez puno keša. Takođe ima žanrova zasnovanih na digitalnom zvuku koje nikako ne bih otpisao kao loše same po sebi.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Smanjila se potražnja, ali će uvek biti dovoljno publike koja će želeti da čuje ljude kako sviraju instrumente. Za studijske muzičare i one koji sviraju svoje instrumente radi virtuoznosti mene je uvek bilo baš briga, mnogo mi je bitnija autorska strana od uslova, a i od virtuoznosti. To da li neko ima šta da kaže i ima li dobar i zanimljiv način da to uradi. Bar je tako kod muzike koju mi volimo.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

„Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka”.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Naravno da jeste muzika. Shvatam šta želiš da kažeš, ali i elektronska muzika ima nijanse gde dolazi do izražaja osećaj, dar, sluh i iskustvo. Slažem se da je to donekle manje potrebno nego kod instrumenata, ali elektronska muzika je jako logičan proizvod prelaska sa analognih na digitalne mašine u svim sferama života. Kao muzika koja nosi određeni duh vremena, svakako zaslužuje da se tako zove.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Ne može u potpunosti, jer će uvek biti potražnje za spontanošću i energijom koju donosi sviranje instrumenata. Jako je teško nekome bez iskustva da primeti da li je nešto programirano ili odsvirano, ali će primetiti na drugi način, tako što će mu živo odsvirana pesma verovatno biti prirodnija i spontanija i manje robotska.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Nadam se da neće, jer bi to značilo rigoroznu kontrolu tokova informacija na internetu što verujem da niko zdrav ne želi. Za našu generaciju sa kraja osamdesetih i početka devedesetih je ova situacija sa autorskim pravima jedino što znamo. Muziku smo i pre brzog neta kupovali kod pirata ispred SKC-a, posle počeli da skidamo. Nama je logično da plaćaš za muziku tek ako ti se svidi pa želiš da imaš album, ili uživo, za ulaz na koncert. U tom smislu, državna kuća za zaštitu autorskih prava SOKOJ, učinila je mnogo više lošeg za naša autorska prava i novčanik, nego internet.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Daleko bilo da nam koncerti traju par sati, ne bi bilo živih. Hiljade ljudi na koncertu je osećaj koji teško može da se poredi sa bilo čim, pa i milion „vjuova“ na „youtube-u“. Takođe, rokenrol je muzika koja mnogo bolje funkcioniše uživo, pa će rep ili neki drugi žanr koji se bolje sluša na kompu, imati često više pregleda na tjubu, ali manje publike na nastupu nego na koncertu nekog benda sa relativno malo pregleda.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Može, ali plakati su i dalje jako važni. Internet zavisi od tvog klika itaj klik odlazi samo gde ti odučiš, a plakat te iznenadi bilo gde i vidiš ga čak i bez svoje volje.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Pa ne garantuje naravno, više daje neki osećaj. Nekad totalno i omaši, ako je organizator slabije aktivan na netu, pa mu reklama nema preveliku vidljivost. Ali skoro nikad ne bude manje od onog broja koji klikne attend.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Grupa Repetitor je uvek aktivna, pre svega koncertno, mada smo sad malo smanjili gas da bi više bili u Beogradu i imali više proba. Trebalo bi na jesen da objavimo treći album, a ove godine nam je i 10. godina na sceni. Sviramo krajem januara u Zagrebu na Velesajmu, pa u Ljubljani par dana kasnije u Kino Šiški.

Predrag Jovanović

Računajte na računare