Da li je važno čije moždane ćelije ćemo koristiti u uređajima budućnosti?
Godina je 2030. i mi smo na najvećoj svetskoj tehnološkoj konferenciji, CES-u u Las Vegasu.
Tehnološke firme prave kompjuterske čipove sa ljudskim ćelijama – da li je to etički?
Gomila se okupila da gleda kako velika tehnološka kompanija predstavlja svoj novi pametni telefon. Generalni direktor dolazi na scenu i najavljuje Nyooro, koji sadrži najmoćniji procesor ikada viđen u telefonu. Nyooro može da izvrši zapanjujućih kvintilion operacija u sekundi, što je hiljadu puta brže od modela pametnih telefona u 2020. Takođe je deset puta energetski efikasniji sa baterijom koja traje deset dana. Novinar se pita: „Koji je tehnološki napredak omogućio tako ogroman napredak u performansama?“ Izvršni direktor odgovara: „Napravili smo novi biološki čip koristeći ljudske neurone uzgojene u laboratoriji.
Ovi biološki čipovi su bolji od silicijumskih jer mogu da promene svoju unutrašnju strukturu, prilagođavajući se obrascu upotrebe korisnika i dovodeći do ogromnih dobitaka u efikasnosti. Drugi novinar pita: „Zar ne postoji etička zabrinutost u vezi sa kompjuterima koji koriste materiju ljudskog mozga?“ Iako su ime i scenario izmišljeni, ovo je pitanje sa kojim se sada moramo suočiti. U decembru 2021. godine, Cortical Labs sa sedištem u Melburnu razvila je grupe neurona (moždanih ćelija) koje su ugrađene u kompjuterski čip. Dobijeni hibridni čip funkcioniše, jer i mozak i neuroni dele zajednički jezik: elektricitet. U silicijumskim računarima, električni signali putuju duž metalnih žica koje međusobno povezuju različite komponente. U mozgu, neuroni komuniciraju jedni sa drugima koristeći električne signale preko sinapsi (spojnice između nervnih ćelija).
U sistemu Dishbrain Cortical Labs-a, neuroni se uzgajaju na silicijumskim čipovima. Ovi neuroni deluju kao žice u sistemu, povezujući različite komponente. Glavna prednost ovog pristupa je u tome što neuroni mogu da promene svoj oblik, rastu, repliciraju se ili umru kao odgovor na zahteve sistema. Dishbrain bi mogao naučiti da igra arkadnu igru Pong brže od konvencionalnih AI sistema. Cortical Labs veruje da bi njegovi hibridni čipovi mogli da budu ključ za vrste složenih rasuđivanja koje današnji računari i veštačka inteligencija ne mogu da proizvedu. Još jedan početnik koji pravi kompjutere od neurona uzgojenih u laboratoriji, Koniku, veruje da će njihova tehnologija revolucionisati nekoliko industrija, uključujući poljoprivredu, zdravstvo, vojnu tehnologiju i bezbednost aerodroma. Drugi tipovi organskih računara su takođe u ranim fazama razvoja.
Dok su silicijumski računari transformisali društvo, mozgovi većine životinja još uvek ih nadmašuju. Na primer, mačji mozak sadrži 1.000 puta više podataka za skladištenje od prosečnog iPad-a i može da koristi ove informacije milion puta brže. Ljudski mozak, sa svojim trilionima neuronskih veza, sposoban je da izvrši 15 kvintiliona operacija u sekundi. Ovo danas može parirati samo ogromnim superkompjuterima koji koriste ogromne količine energije. Ljudski mozak koristi samo oko 20 vati energije, ili otprilike onoliko koliko je potrebno za napajanje sijalice. Bilo bi potrebno 34 elektrane na ugalj koje generišu 500 megavata na sat za skladištenje iste količine podataka sadržanih u jednom ljudskom mozgu u modernim centrima za skladištenje podataka. Kompanijama nisu potrebni uzorci moždanog tkiva od donatora, već mogu jednostavno da uzgajaju neurone koji su im potrebni u laboratoriji iz običnih ćelija kože koristeći tehnologije matičnih ćelija.
Naučnici mogu da konstruišu ćelije iz uzoraka krvi ili biopsija kože u vrstu matične ćelije koja onda može da postane bilo koji tip ćelije u ljudskom telu. Međutim, ovo postavlja pitanja o saglasnosti donatora. Da li ljudi koji daju uzorke tkiva za tehnološka istraživanja i razvoj znaju da se ono može koristiti za pravljenje neuronskih računara? Da li to moraju da znaju da bi njihova saglasnost bila važeća? Ljudi će bez sumnje biti mnogo spremniji da doniraju ćelije kože za istraživanje nego svoje moždano tkivo. Jedna od prepreka doniranju mozga je to što se mozak smatra povezanim sa vašim identitetom. Ali u svetu u kome možemo da uzgajamo mini-mozak iz praktično bilo koje vrste ćelija, da li ima smisla praviti ovu vrstu razlike? Ako neuronski računari postanu uobičajeni, mi ćemo se uhvatiti u koštac sa drugim pitanjima doniranja tkiva.
U istraživanju Cortical Lab-a sa Dishbrain-om, otkrili su da su ljudski neuroni brži u učenju od neurona miševa. Može li postojati i razlika u performansama u zavisnosti od toga čiji se neuroni koriste? Da li bi Apple i Google mogli da naprave munjevito brze računare koristeći neurone od najboljih i najsjajnijih ljudskih predstavnika danas? Da li bi neko mogao da obezbedi tkiva od preminulih genija kao što je Albert Ajnštajn da bi napravio specijalizovane neuralne računare ograničenog izdanja? Takva pitanja su veoma spekulativna, ali se dotiču širih tema eksploatacije i kompenzacije. Uzmite u obzir skandal u vezi sa Henriettom Lacks, Afroamerikankom čije su ćelije bile u velikoj meri korišćene u medicinskim i komercijalnim istraživanjima bez njenog znanja i pristanka. Henriettine ćelije se i dalje koriste u aplikacijama koje generišu ogromne količine prihoda za farmaceutske kompanije (uključujući nedavno razvoj vakcina protiv COVID-a). Porodica Lacks još uvek nije dobila nikakvu nadoknadu. Ako se neuroni donatora na kraju koriste u proizvodima kao što je zamišljeni Nyooro, trebalo bi da imaju pravo na deo dobiti ostvarene od tih proizvoda?
Još jedno ključno etičko razmatranje za neuronske računare je da li oni mogu razviti neki oblik svesti i iskusiti bol. Da li je veća verovatnoća da će neuronski računari imati iskustva nego oni zasnovani na silikonu? U eksperimentu Pong, Dishbrain je izložen bučnim i nepredvidivim stimulansima kada dobije pogrešnu reakciju (promaši loptu), i predvidljivim stimulansima kada to uradi kako treba. Barem je moguće da ovakav sistem počne da doživljava nepredvidive stimuluse kao bol, a predvidljive stimuluse kao zadovoljstvo. Naučnisi se slažu da je potpuno informisana saglasnost donatora od najveće važnosti. Svaki donator treba da ima priliku da postigne sporazum o nadoknadi u okviru ovog procesa i da se njegova telesna autonomija poštuje bez prinude. Kao što je nedavno rečeno u jednoj studiji, nema dokaza da neuroni u posudi imaju bilo kakvo kvalitativno ili svesno iskustvo, tako da ne mogu biti uznemireni i – bez receptora za bol, ne mogu da osete bol. Mi smo u ranoj fazi neuronskog računarstva i imamo vremena da razmislimo o ovim pitanjima. Moramo to učiniti pre nego što proizvodi poput „Nyooro“ pređu iz naučne fantastike u prodavnice.
Izvor: Thenextweb
