Dvadesetogodišnja potera za kreatorom Love Bug virusa
Onel de Guzman je preko dve decenije bio glavni osumnjičeni za kreiranje i distribuiranje Love Bug virusa, ali sve do skoro nije prihvatao umešanost u rađanje malicioznog koda koji je sve promenio.
Još od dvehiljadite
Korisnici Windows računara su 4. maja 2000. godine počeli da dobijaju mejlove sa malicioznim dodacima, pa je za samo 10 dana prijavljeno čak 50 miliona inficiranih uređaja. Kasnije je procenjeno da je oko 10% računara koji su povezani na internet došlo u susret sa ovom opasnošću, koja je brzo postala poznata pod imenom ILOVEYOU. Virus je imao veliki ekonomski uticaj, a najviše zbog toga što je za uklanjanje malicioznog programa, te povraćaj obrisanih dokumenata, bilo potrebno oko 10 milijardi dolara. Tako je ILOVEYOU, poznat i kao Love Bug, označio prvu pandemiju kompjuterskih virusa.
U pitanju zapravo i nije bio virus, već takozvani „crv“, koji se samostalno umnožava, te se tako nastale kopije šire bez potrebe za ljudskom intervencijom. ILOVEYOU se pojavio u obliku mejla, maskiran u ljubavno pismo, te je tako pokazao da spam ne oduzima samo vreme, već može da napravi i daleko ozbiljnije probleme.
Otvaranje lažnog ljubavnog pisma pokretalo je Visual Basic script, a u pitanju nije bio običan dokument, već za to vreme inteligentan trik, uz pomoć kojeg se od korisnika sakrivala prava priroda dokumenta. Naime, Visual Basic script fajl ekstenzija .vbs bila je po default-u sakrivena na svim Windows uređajima, pa su žrtve videle samo naslov “LOVE-LETTER-FOR-YOU.txt.vbs“.
Love Bug, o njemu su znali svi
Love Bug je bio prvi malver o kojem su govorili svi svetski mediji, te je pre 20 godina napravio veliku promenu kada je razumevanje virusa, te drugih malicioznih pretnju, u pitanju. Žrtve su naučile da ne mogu da veruju svim dokumentima koje dobiju mejlom, a eksperti ističu da bi dokumenti sa .vbs ekstenzijom i danas mogli da predstavljaju opasnost, mada je verovatnoća da do toga dođe mnogo manja nego pre 20 godina.
Onel de Guzman nikada nije osuđen, budući da Filipini, sa kojih je napad počeo, u to vreme nisu imali zakone protiv cyber kriminala. U intervjuu koji je nedavno dao za magazin Wired po prvi put je progovorio o incidentu od pre dve decenije, a razgovor je počeo rečima „Nije to bio virus, već trojanac“. Odmah nakon toga je rekao da nije očekivao da Love Bug stigne do Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, te da ga je to prilično iznenadilo. U to vreme je bio siromašan, a pristup internetu računao se u luksuz. Uprkos tome je već tada smatrao da je odlazak na internet osnovno ljudsko pravo, pa je počeo da krade lozinke od onih koji su uslugu platili. Tako je nastao program za krađu lozinki, a sakrivanje takvog softvera u to vreme nije bilo teško.
Ljubav kao mamac
U maju 2000. godine izmenio je kod, a kako program ne bi bio ograničen samo na stanovnike Manile, a to je prvi korak koji mu je osigurao mesto u hakerskoj istoriji. Još jedna od promena omogućila je da se trojanac kopira čim stigne na uređaj, te da se kopije pošalju svim kontaktima iz e-mail adresara. Tako je nastalo čudovište sposobno da se samo širi, bez prekidača za zaustavljanje. Sledeća promena osigurala je da se o Guzmanu i danas govori kao o geniju, a u pitanju je momenat kada je shvatio kako da žrtve motiviše da otvore maliciozni dodatak.
Naime, mnogi nisu reagovali na dodatak u obliku fotografije, pa je Guzman odlučio da ga preoblikuje u nešto što je skoro svima potrebno – ljubav. Tako je rođen Love Bug. Prva žrtva bio je Filipinac koji je u tom trenutku živeo u Singapuru. Guzman mu je poslao poboljšanu kopiju virusa, potpuno nesvestan da započinje svetsku internet katastrofu. Za samo jedan dan virus se proširio kao požar i policija mu je već bila za vratom.
Love Bug nije najinteligentniji kompjuterski virus, niti najrazorniji, a svom kreatoru nije doneo bogatstvo. Njegov značaj je u tome što objašnjava prirodu hakerskih napada: ne radi se tu o tehnologiji, već o ljudima i njihovim potrebama. I dvadeset godina kasnije najuspešniji napadi eksploatišu ljudske slabosti, pa svaki napad počinje tako što hakeri nađu način da žrtve ubede da urade ono što ne bi trebalo. Dobar haker tako mora da bude i dobar poznavalac ljudske psihologije, te slabosti. Guzman nije prvi koji je to shvatio, ali je ime koje je dao svom virusu ciljalo jednu od najvećih potreba stanovnika cele planete. Upravo je zbog toga virus uspeo da ode toliko daleko.
Izvor: Wired
