Kako nas lažu

Tržište je džungla u kojoj su s jedne strane grabljivice koje namamljuju žrtve u svoju zamku, a s druge moguće žrtve koje će opstati samo ako tu zamku na vreme prepoznaju. Zavirimo iza termina kojima smo često izloženi

Na sajtu www.dhmo.org postoje podaci o supstanci koja se zove dihodrogen monoksid, skraćeno DHMO, čiji efekti na naše zdravlje, sudeći po uverljivo iznetoj argumentaciji, nisu ni malo naivni. Navedeno je da izoženost dihodrogen monoksidu izaziva smrt ako se udahne čak i u malim količinama, da duži kontakt s njim može da izazove ozbiljno oštećenje naših tkiva, da je on osnovni sastojak kiselih kiša, da u gasovitom stanju može da izazove teške opekotine… Ima još puno alarmantnih činjenca. Posebno je uznemirujuće to što svetske vlade ne preduzimaju ništa povodom toga, mada se u anketi 86% ljudi izjasnilo da bi DHMO smesta trebalo zabraniti.

Na sajtu nećete pročitati da, kada „dihodrogen monoksid“ bukvalno prevedete sa „hemijskog“ jezika, dobijate dvovodonik kiseonik, ili H‑2‑0 – običnu vodu. Ova sjajna šala nam pokazuje kako je ljudima moguće zamazati oči, a ne izgovoriti ni jednu neistinu.

Selekcija podataka predstavlja najperfidniji način da se plasira laž, čak i kada su svi izneti podaci istiniti. U danima koji su sledili posle bombardovanja srpskih gradova 1999. godine, prisustvovali smo nesvakidašnjoj ilustraciji ove zloupotrebe. Dve televizijske kuće, državna RTS i anti‑režimska Studio B, emitovale su informativne emisije sa dijametralno suprotnim izveštajima sa Kosova, mada su obe koristile istinit snimljeni materijal sa istinitim pričama. Iz političkih razloga, prvoj kući su odgovarali smirujući izveštaji o tome da se situacija popravlja, a drugoj da je zategnutost veća nego što je ikada bila. Zahvaljujući selekciji vesti sa puno pojedinačnih slučajeva, od kojih je svaki podjednako autentičan i istinit, mogli ste kao u interaktivnom filmu (u kome gledalac sam odlučuje kako će se priča završiti) pritiskom na dugme daljinskog upravljača da odlučite da li će vesti sa kriznog područja biti dobre ili loše.

Sličnom tehnikom služe se danas stručnjaci za marketing: gazirano piće ne oštećuje digestivni trakt nego izaziva poplavu dobrog raspoloženja u društvu, a alkoholno piće nije adiktivna psihoaktivna supstanca nego hrana. Cena nekog proizvoda je samo 1000 dinara (dobro, hiljadu i nešto, tačnije 1999,99 dinara), a ako posle kupovine niste zadovoljni, svoj novac ćete dobiti natrag (posle pozivanja inspekcije, mukotrpnog pisanja žalbi ili skupog suđenja).

Niko nije zaštićen od ovakvih „poštenih“ prevara, pa ni korisnici kompjuterske opreme i drugih visokotehnoloških proizvoda. To što neko ume da klikće mišem i da otvori svoj profil na Facebook‑u, ne znači da ume da prepozna prevaru.

Zvučnici

U doba kada je bilo mnogo zaljubljenika u dobar zvuk, na tržištu su postojale kvalitetne audio komponente, a budući da zvučnici čine kritičan deo sistema, njima je poklanjana posebna pažnja. Bilo je dosta entuzijasta koji su sami pravili velike i teške zvučne kutije. Pošto sam pripadao toj srećnoj grupi, znao sam da je za snagu od 50 W i pristojnu frekventnu karakteristiku potrebno barem 35 litara zapremine, a da je kutija morala da bude napravljena od posebnog drveta, što veće debljine i težine, kao i da je unutrašnjost morala da bude presvučena mekom supstancom koja eliminiše odjek. Kažem znao sam, jer sada danas više ništa ne znam: zvučnici koji mogu da stanu u džep imaju po nekoliko stotina vati snage. U čemu je trik, da li je napredak tehnologije smanjio dimenzije zvučnika kao i veličinu kompjutera?

Promenilo se nešto drugo: naš kriterijum kvaliteta zvuka i način predstavljanja snage. Najpre je snaga zvučnika i pojačala, koja se normalno iskazuje u vatima, proglašena za sinusnu snagu, a umesto nje je uvedena muzička snaga, po kojoj zvučnik od 50 W sada može da ima veličinu kutije za cipele. Činjenica da je to nekoliko puta slabiji zvučnik, sa kudikamo lošijom reprodukcijom niskih tonova, nikoga nije uznemirila: bitno je samo šta piše na zvučnoj kutiji. Trik je u tome što je novousvojena „muzička snaga“ audio‑sistema zapravo snaga koja može da se emituje samo u kratkim trenucima muzičkih akorda, pod uslovom da su pre i posle toga znatno tiši muzički pasaži. A onda je proizvođačima i to bilo nedovoljno, pa su uveli termin PMPO (Peak Momentary Power Output), koji je definisao koliko snage zvučnik može da podnese ako muzički „udarac“ traje samo nekoliko mikrosekundi (milionitih delova sekunde). Nije važno što to nijedno uho ne može da čuje, važno je samo da u reklami deluje impresivno.

Proizvođači čak ni time nisu bili zadovoljni, nego je promenjen i kriterijum kvaliteta zvuka. Postoji jedan merljiv parametar koji se zove faktor nelinearnih izobličenja (ili klirfaktor), a on je u direktnoj zavisnosti od snage: što više snage dovedete iz pojačala u zvučnik, to će izobličenja biti veća. Tako je nekada, kada je jedini relevantan podatak bila sinusna snaga (što je objektivan pokazatelj), snaga pojačala merena tako što se sinusni signal dovodio na ulaz, a na izlazu je mereno izobličenje, koje pri maksimalnoj nazivnoj snazi nije smelo da bude više od 0,1%. Danas, uz PMPO, dozvoljava se 10% izobličenja, što pokazuje koji je sadašnji kriterijum kvaliteta zvuka.

To je kao kada biste reklamirali automobil koji može da ide brzinom od 300 km/h, a pritom prećutali da je cifra 300 predstavljena u oktalnom kodu (što je decimalno 192), da je vaš kilometar nešto manji a sat duži, da ta brzina može da se postigne samo na nizbrdici nagiba 30 stepeni i da je u dnu nizbrdice (ako nekim čudom nije sleteo s puta) vaš auto zreo za otpad.

Hard‑diskovi

Danas svako zna da jedan kilobajt nije 1.000 nego 1.024 bajta. Megabajt je 1.048.576, a gigabajt 107.3741.824 bajtova. To je zato što su kompjuteri binarne mašine, a navedeni brojevi su „binarno okrugli“: 210, 220 i 230. Na ulaze memorijskih čipova se dovode „adrese“ kojima se binarno definiše mesto na kome se nalazi željeni podatak, pa je njihov kapacitet (broj bajtova) uvek jednak dvojci stepenovanoj brojem adresnih ulaza, tako da nema zabune oko toga koliko bajtova oni mogu da memorišu.

Sve ovo ne važi za hard‑diskove, pa su njihovi proizvođači dobro iskoristili zabunu oko načina predstavljanja kapaciteta. Kada kupujete hard‑disk, gigabajt ne iznosi 107.3741.824, nego tačno milijardu bajtova, a to je laž od oko sedam procenata (ako je jedinica kapaciteta terabajt, razlika je oko 10%). Operativni sistem će uvek ispravno prikazati kapacitet diska, a vi nećete ni primetiti da to nije ono što ste mislili da kupujete.

Na slici je jasno kako to u stvarnosti izgleda: kada mi je zatrebao hard disk za backup mojih dokumenata, mislio sam da kupujem disk od 320 GB, a dobio sam samo 298 GB. Slično je i s mojim USB flash diskom, koji je deklarisan kao da ima 16 GB, a njegov stvarni kapacitet je 14,9 GB.

Monitori i televizori

Svi smo bili srećni kada su se, umesto glomaznih i teških CRT (Cathode Ray Tube) monitora i televizora pojavili pljosnati TFT (Thin Film Transistor) uređaji. U početku je postojala zbrka oko tehnoloških rešenja, jer su se u isto vreme pojavili plazma i TFT monitori, ali smo brzo naučili koja je razlika među njima. A onda je došla još bolja tehnlogija: LED (Light Emitting Diode) monitori i televizori.

Jesu li? Bio sam iznenađen kada sam shvatio da mnogi korisnici i ne znaju da nisu dobili televizor sa LED ekranom nego običan TFT televizor, a da je LED tehnologija iskorišćena samo za backlite (pozadinsko osvetljenje) TFT matrice umesto fluorescentnog osvetljenja koje se do nedavno koristilo. To čak nije bilo ni backlite, nego nešto što bismo pre mogli da nazovemo sidelite (bočno) osvetljenje, jer iza TFT matrice nije postavljena X×Y matrica dioda, nego su diode poređane samo po obimu ploče od pleksiglasa, kojom je svetlost manje‑više ujednačeno raspoređena po čitavoj vidnoj površini. Istina je da postoje i „pravi“ LED televizori, sa pravom RGB LED matricom, ali ako svoj LED televizor niste platili koliko i pristojan automobil, onda svakako nemate takav televizor.

Ima li razlike u kvalitetu slike TFT i LED televizora i monitora? Ima, itekako! TFT tehnologija ne može da predstavi potpuno crnu boju, a LED ima savršene crne površine. Zbog toga je kod TFT monitora i televizora važan podatak o kontrastu (odnosu između najsvetlije i najtamnije površine), koji uglavnom iznosi nekoliko hiljada. Neka vas ovako visok odnos ne prevari – osvetljenje se ne percipira linearno nego logaritamski, pa je subjektivno opaženi kontrast znatno manji.

Možda ćete pomisliti da ovaj kontrast nije tako važan i da je odnos od nekoliko hiljada sasvim dovoljan, ali ako obratite pažnju kada u potpunom mraku gledate sliku na TFT televizoru, videćete da umesto crnih imate tamno sive površine. Ova razlika je dobro uočljiva na ivicama slike, jer se lako uporedi sa crnom okolinom ekrana. A sada zamislite da na tim sivim površinama postoje još i potpuno crni detalji, pa ćete shvatiti koliko bi takva slika bila vizuelno bogatija.

UPS

Još u osnovnoj školi smo učili kako se izračunava električna snaga: napon (V) × jačina struje (A) = snaga (W). Snaga UPS‑a se izražava u voltamperima (VA) što je, sudeći po obrascu, isto. Sve u svemu, izbor UPS‑a je jednostavan, jer ako u desktop računaru imamo napajanje snage 550 W i monitor koji troši 50 W (dakle, ukupno 600 W), biće nam dovoljan standardni UPS od 750 VA, čak i uz izvesnu rezervu snage. Je li tako?

Nije. Voltamper (VA) jeste isto što i vat (W), ali samo kod jednosmerne struje ili kod naizmenične struje koja napaja potrošač sa „čistim“ otpornim opterećenjem. Kod kompjuterskih napajanja, kao i kod svih drugih napajanja za elektronske uređaje, stvar je malo složenija.

Snaga izražena u voltamperima dobija se kada se izmerena struja pomnoži sa izmerenim naponom. To će nam dati snagu u vatima (W), ali samo kada su ove dve veličine u proporciji, što ovde nije slučaj. Odnos snage UPS‑a iskazane u voltamperima (VA) i potrošnje napajanja izražene u vatima (W) iznosi oko 0,6 i to se zove faktor snage (power factor). To znači da bismo za izračunatu potrošnju od 600 W morali da obezbedimo UPS od oko 1000 VA.

Zašto proizvođači napajanja izražavaju snagu svojih proizvoda u vatima (W)? Zato što je to snaga na izlazu iz napajanja, dakle na stabilisanim jednosmernim naponima, a tu je vat uobičajena jedinica. A zašto proizvođači UPS‑ova izražavaju izlaznu snagu u voltamperima (VA)? Zato što tako izgleda da je snaga veća. Da li je to prevara? Formalno nije, ali suštinski, na neki način, jeste.

Zbog čega se onda ne događaju katastrofalni padovi sistema pri nestanku struje i napajanja sistema iz UPS‑a? Zato što je opterećenje napajanja za desktop kompjutere često daleko niže od nazivnog (maksimalno dozvoljenog) pa obično imamo dovoljno rezerve snage. Na ovo ipak ne treba računati, naročito ako projektujemo ozbiljan poslovni sistem čiji padovi i kvarovi mogu da donesu mnogo veću štetu nego što je ulaganje u dobar UPS.

Ozbiljan projektant računarskih sistema uzeće u obzir i stepen sigurnosti sklopa napajanja, naročito ako UPS posle nestanka struje treba da radi neko vreme pre nego što je ceo sistem spreman za isključenje. Tako će najbolji izbor biti UPS od 1500 VA za kompjuter s napajanjem od 550 W i jedan monitor.

Šta zaključiti?

Ako znamo da s one strane trgovačke mreže stoji neko ko neprestano smišlja kako da nas prevari time što će servirati priču iz koje sledi da je njegov proizvod vredniji nego što objektivno jeste, onda je najbolje da odmah planiramo strategiju kojom ćemo ga nadmudriti to jest razotkriti prevaru. Ovo ne važi samo za elektronsku opremu o kojoj je ovde uglavnom bilo reči, nego i za sve druge proizvode i usluge koje se plaćaju novcem. Na spisku su čak i medicinske usluge, pružanje pomoći nemoćnim ljudima, umetničko tržište i obrazovanje.

U savremenom društvu postoji čitava nauka koja neprestano razrađuje i usavršava strategije obmanjivanja tržišta. Nekada je kazna za laganje bila sečenje jezika, a danas će, umesto kazne, dobar lažov biti nagrađen ekstra profitom. Svako vreme ima svoja pravila i svoje junake.

Voja Antonić

(Objavljeno u časopisu PC#202)