Komentar: Čari ja­nu­ar­skih pra­znika

Ni­je­dan me­sec ni­je to­li­ko bo­gat pra­zni­ci­ma, a ni dug kao ja­nu­ar. Ka­da bih mo­ra­la po slo­bo­dnoj pro­ce­ni da o­dre­dim ko­li­ko on tra­je, re­kla bih da ima 65 da­na. Ra­dićemo u kući pre­kov­re­me­no i sve to za­be­le­ži­ti na dru­štve­nim mre­ža­ma…

Od No­ve go­di­ne, pre­ko Bo­žića do srpske No­ve go­di­ne, ja­nu­ar pros­to obo­ža­va­mo, sa­mo da je ića i pića. To je ve­oma in­ten­zi­van pe­ri­od jer smo, hva­la Bo­gu, „srećni lju­di“ i vo­li­mo da pro­sla­vi­mo sva­ki po­vod, pa i on­da ka­da ne­ma po­vo­da. Ži­vot je do­vo­ljan. A na­ši pra­zni­ci ni­su po­se­bni sa­mo za­to što do­la­ze na­kon svet­ske No­ve go­di­ne, već po to­me što ih na je­din­stven način pro­slav­lja­mo i do­živ­lja­va­mo.

Ko pre­ži­vi pričaće…ili neće ra­zgo­va­rati

Bo­žić je si­no­nim za po­ro­dična oku­plja­nja. Sve počinje pos­tom na Ba­dnji dan ka­da se čeka po­noć da svi mo­gu da po­hrle na pečeno pra­se ko­je sto­ji na ra­žnju sprem­no za su­tra­šnju go­zbu. I dok se ta­ko be­sram­no mrsi­mo u po­noć ili pet mi­nu­ta po po­noći, mo­ra­mo da smi­ru­je­mo de­cu, već ner­vo­znu od to­li­ko lju­di, ko­ja, eto baš da­nas, neće da spa­va­ju. Bo­žićna go­zba obično je ta­kmičenje u to­me ko je spre­mio vi­še i bo­lje i sa­mo je va­žno da sna­ji­na ses­tra ni­je na­pra­vi­la bo­lje ko­lače od vas.

Ka­da su se svi le­po na­je­li, vrlo je i­zve­sno da će ne­ko pod uti­ca­jem al­ko­ho­la reći (ili na­pi­sa­ti na dru­štve­nim mre­ža­ma) ne­što što kod ovog dru­gog oki­da onu ključnu ži­cu da ka­že: „E, sa­da sam do­šao ov­de s va­ma i ni­kad vi­še!“ Te rečeni­ce čuje­mo i na U­skrs i to­kom sle­dećeg Bo­žića, pa i na sla­vi. Teča će sav srećan od pre­div­ne hra­ne, ra­ki­je i le­po­te živ­lje­nja te­ro­ri­sa­ti svo­je mi­le rođake Ha­ri­som Dži­no­vićem to­li­ko da će im u gla­vi svi­ra­ti „Daj­te vi­na hoću lom…“ dok ko­načno to­nu u san i po­zdrav­lja­ju se s prvim da­nom Bo­žića.

Hra­na i piće

Bo­žićna go­zba svi­ma je vrlo do­bro po­zna­ta. Mo­ra da bu­de to­li­ko hra­ne da vam ne bu­de do­bro od nje već u dva po po­dne i da ima da se je­de naj­ma­nje još ne­de­lju da­na na­kon to­ga. Pet vrsta sa­la­ta, uz oba­ve­znu rus­ku, je­dnos­tav­no mo­ra­ju da se na­pra­ve, pa haj­de mo­lim te, kad ćemo ako nećemo sad. Daj sve. I sli­kaj, pa okači na Instagram. Ova stav­ka vrlo je va­žna za ka­sni­je ku­ka­nje i prav­lje­nje meme‑a o to­me ka­ko su nas pra­zni­ci ugo­ji­li. Ako su i de­ca tu, oba­ve­zno idu mo­lja­ka­nja da se je­de i pre­me­šta­nja ce­log sto­la da uja­kov ma­li se­dne ta­mo gde je za­mi­slio, a ni on ne zna gde je to. O piću se ne mo­ra mno­go ni pričati, zna­mo ka­ko ono utiče na lju­de, u ras­po­nu emo­ci­ja od sme­ha do plača. Mo­žda ne­ko i zas­pi za sto­lom. Ali pića ne sme da fa­li.

Na­kon sve­ga što smo pro­šli s ovom ge­ne­ral­nom No­vom go­di­nom i Bo­žićem, srpska No­va go­di­na dođe nam kao po­sle­dnja ru­pa na svi­ra­li. Ima­mo tri vrste re­ak­ci­ja na nju: 1) Oni ko­ji će reći da ih to ne za­ni­ma i da je sve to bu­da­la­šti­na ali mo­žda odu na ne­ku žur­ku. 2) Oni ko­ji će pričati da je ovo je­di­na i pra­va No­va go­di­na ali je sve­je­dno neće sla­vi­ti jer su se is­tro­ši­li. 3) Oni ko­je ne za­ni­ma ni je­dno ni dru­go ali će otići na Ce­cin kon­cert pred Skup­šti­nom. Ka­ko god o­kre­ne­te, sla­viće se do kra­ja ja­nu­ara.

Ima­li svi ovi pra­zni­ci smi­sla ili ne (a mi mi­sli­mo da ima­ju), oni su za­slu­žni za sve do­bre i sme­šne tre­nut­ke ko­je pam­ti­mo za­uvek i ko­je pre­pričava­mo na sva­kom za­je­dničkom oku­plja­nju. A i do­ku­men­to­va­ni su na Facebook‑u, za slučaj da za­bo­ra­vi­mo. Baš iz ovih ra­zlo­ga, mno­gi na­ši pri­ja­te­lji stran­ci obo­ža­va­ju na­še pra­zni­ke, te is­kre­ne emo­ci­je ko­je iz plu­sa pre­la­ze u mi­nus i zbog ko­jih se svađamo i grli­mo u is­to vre­me. A vo­li­mo ih i mi.

Facebook komentari:

BIZIT 2020

5G 2019
Tagovi: ,