Loading Level Redakcija

[Obeležavajući 20. rođendan Doom-a, podsetićemo se priče objavljene u PC#42, januara 1999. godine. Priča je, doduše, posvećena drugom izdanju kuće id Software, Quake-u, ali…]

Darko Staničić

Kada su u pitanju igre, u PC Press-u postoji jedna i samo jedna: Quake. Raznorazni FreeCell-ovi (sekretarice), Bloobs i manji, slučajni izleti ne mogu joj se ni približiti…

Istine radi, počeli smo da se „kvejkujemo” najviše zbog Vlade, koji nije mogao da izdrži dan bez dobre doze Quake-a. To što je bio ubedljivo najbolji i što nas je sve redom napucavao meni nije smetalo, a koliko vidim ni ostalima, jer smo se silno zabavljali. Moram da se pohvalim svojim zvezdanim trenucima – dve ili tri dobijene partije su u mom životu jako važne, čim ih tako dobro pamtim. Tada nam je „Metropolis” (firma koja dizajnira „PC”) bio u komšiluku, pa smo ih zvali „Nekropolis”, Veljko je bio Kveljko, a deathmach nivo je bio onaj sa kraja shareware verzije, sa bazenom punim lave – onom ko je izmislio mrežu treba dići spomenik! Pošto nismo znali prednosti miša, pretpostavljam da smo bili u kamenom dobu – dobro da nismo koristili sekire i praćke.

Još tada je prekršeno važno redakcijsko pravilo da se na „osetljive” mašine ne stavlja ništa osim najpotrebnijeg softvera, a kada su nam radne stanice postale nedovoljne, Quake se čvrsto instalirao i na serveru (Dejane, ovaj pasus nisi pročitao). Na njemu je bilo mučno igrati: monitor je odavno izgubio plavu komponentu, uz očajnu grafičku karticu moralo se igrati u rezoluciji 320×200 i smanjiti prozor na 100×60, Ctrl na tastaturi nije radio (pogodite zbog čega), ali ništa nije moglo da nas spreči da se uključimo u opštu makljažu i nagledamo krvi do kolena.

Ekipa u Redakciji se vremenom promenila, nekako u to vreme je došao i Quake II, pa je bilo sasvim logično da pređemo na novu generaciju aplikativnog softvera, koja pruža nova zadovoljstva. Dok nismo dobili ISDN, igranje na Internetu jednostavno nije dolazilo u obzir – preko „centrale klepetuše” smo teško skidali i tekstove za broj, a kamoli igrali Quake. Vreme smo koristili da utvrdimo gradivo: prvo se Quake regularno završava i paralelno upoznaju tajne The Edge nivoa u igri „čovek na čoveka”, a kada se otkriju miš i Capture the Flag, eto zabave koja je znala da nas zadrži za računarom i više sati posle obavljenog posla (naš dan u tehničkom delu Redakcije, pred kraj rada na broju, traje taman koliko i novogodišnji program državne televizije, pa je red da se na to doda i nekoliko sati zdravog fragovanja). A onda se rezultati lepo zapišu na tabelu na zidu (još uvek stoji, doduše sa poslednjim rezultatom iz septembra), gde piše da Gašini i moji gnusni protivnici vode sa nekoliko poena razlike, mada tamo nedostaje i nekakav rezultat 27:11 za nas… No o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Polovina gnusnog protivničkog tabora (imam i teže reči za njih, kada je u pitanju CTF), tj. Smaja, odmah je otkrio čari podešavanja i dodavanja novih nivoa, skinova i ostalih začina koji Quake čine lepšim, a rezultate možete da vidite i na Sezamu, čiji je Quake II Lithium server (quake.sezampro.yu) upravo on podigao. Trebalo je videti kako dva ozbiljna čoveka (Smaja i Danko, jedan od Sezamovih sistem administratora) ozbiljno razgovaraju o jednoj, moram priznati, neozbiljnoj temi – Quake-u II. Imam osećaj da bi o tome mogli da napišu enciklopediju, ili barem priručnik za domaćice, ali mora se priznati da je sve na kraju odlično ispalo, jer je Sezamov server živnuo taman toliko da na njemu skoro uvek nekog ima.

Druga polovina znate-već-čega, Bora „smrda” (to mu je Quake nadimak) može da se pohvali da ima podlogu za miša koju koristi i nekakav svetski prvak u Quake-u II (Smaja će vam već detaljnije objasniti ko je taj svetski prvak i kako je zaradio Ferari) ali, naravno, ne igra ni blizu tome. Čak ni miša ne koristi, ali važna je podloga i četiri godine provedene po štamparijama… Na Sezamu ćete ga prepoznati tako što (po sopstvenom priznanju) „nikako da izađe iz minusa”. E, njemu dugujem jedno sasvim solidno nerviranje i gnev koji sam doživeo kada smo jednom prilikom nesrećno izgubili u CTF-u. Naravno, uvek ću okriviti i tastaturu ili zaprljanu kuglicu miša, ali njemu je to veče išlo baš dobro i fino se zabavljao (hoću reći, imao je sreće), a ja sam se nervirao i čekao svojih pet minuta. Dočekao sam ih i uživam u njima – mislim, tih pet godina.

Lepšoj polovini mog tima (Voja Gašić uvek igra kao ženski lik) svi zavidimo, jer njegova test mašina, pored stanovitih problema, ima i 3D akcelerator u punoj snazi. Ostali računari nemaju tu privilegiju, što nam ne smeta dok pobeđujemo. Kada nam ne ide, taj nedostatak dopunjava atmosferu: na šta čovek da se ljuti kada loše igra sem na mašinu, ping ili lag? Gaša i ja se nalazimo u susednim prostorijama, pa moram da se proderem da bih ga poslao po protivničku zastavicu, ali je on jedan od onih koji vole morsku hranu, vodene puteve i ronjenje, pa plavu ekipu neretko obraduje poruka „Gaša drowned”.

Ja, eto, igram sasvim solidno. Bio sam i na Quake II turniru u Domu omladine i ispao u prvom krugu, kao treći u grupi (treba li pominjati da su prva dva igrača išla dalje?). Zato čekam šansu na sledećem turniru. Kada vidim one klince, magove Quake-a, dođe mi da prestanem da igram, kao što sam odustao od Microsoft-ovog Age of Empires kad su me momci iz ZZSoft-a naučili da se sa vatrom nije igrati, a ko se sa vatrom igra… znate već. Pošto redakcijskog topovskog mesa više nema, sačekam da se Sezamov server očisti od DKG-ovaca, liOn-ovaca i ostalih klanova, pa napucam neke pacere, čisto da mirnije spavam – kao, sad sam glavni i već sam sebe zamislio u poslednjoj, tajnoj sobi Quake-a II. Do Quake-a III (ili dok se ne pojavi finalna verzija SpektrumQuake-a) ostaje mi samo da vežbam…