PC Press: IT – Investicija ili trošak
"Mi mnogo volimo da imamo, ali ne znamo da živimo od onoga što imamo", reče Duško Radović. U IT smo uložili dosta, ali rezultati neće biti na nivou očekivanja ako usporimo pred samim ciljem — Nenad Batoćanin
Nepravedna i ničim izazvana ekonomska kriza uveliko krstari našom malom, ali ponosnom zemljom. Svako se snalazi kako zna i ume, a samo retki mogu da se pohvale da ne osećaju njene efekte. Firme nedostatak novca uglavnom rešavaju smanjenjem troškova, a država posle nekoliko mera prilično skromnog efekta najavljuje masovna otpuštanja i kresanje budžeta. Pri tom retko ko analizira fine razlike između troškova i investicija – sve što troši pare potencijalna je meta.
Na državnom nivou
Informacione tehnologije su često pri vrhu liste za odstrel – računar koji nekako radi može se zameniti i naredne godine, a ulaganje u novi softver je i tako luksuz. Time se samo prividno štede pare – pametna investicija u IT uvek se vraća kroz značajno smanjenje troškova, ali to nije lako objasniti ili dokazati. Ako posmatramo državni nivo, potencijalne uštede se mere milionima evra. I površan pogled na našu svakodnevnu rutinu otkriva mnoštvo procesa koji se beskorisno ponavljaju i koji se lako mogu automatizovati. Kako se neki poslovi trenutno obavljaju ručno ili nedovoljno automatizovano, nastaju uska grla koja stvaraju ogromne redove u kojima svakog dana gubi vreme ogroman broj ljudi. Vreme se gubi u redovima kod lekara, u čitavoj šumi birokratskih šaltera, pa do čekanja u saobraćaju. Ako prođete u radno vreme prostorijama MUP, poreske uprave, suda ili doma zdravlja, jasno možete videti ogroman broj ljudi koji gube vreme čekajući razne stvari u redovima. Logika je prosta: ljudi koji stoje u redovima obično negde rade, a ako čekaju u redu, ne mogu da zarađuju, pa na kraju i država dobija značajno manje para.
Uzmimo za primer registraciju automobila koja se nije menjala decenijama. U Srbiji trenutno ima oko 2.500.000 automobila i svaki od njih se mora jednom godišnje registrovati, što podrazumeva tehnički pregled i čekanje na šalteru MUP-a za registraciju. Ovaj proces može potrajati više sati, a ne retko i značajno više, ali recimo da se sve završi za samo četiri sata. To znači da se godišnje na registraciju automobila izgubi oko 10 miliona sati! Neki ljudi registruju kola van radnog vremena, neki su nezaposleni, pa recimo da ovo smanjimo na samo 8 miliona izgubljenih radnih sati. Pošto je prosečna mesečna zarada trenutno oko 42.000, to znači da jedan sat vredi oko 250 dinara. Tako dobijamo sumu veću od 20 miliona evra!
Da li registracija mora toliko trajati? Svako ko je registrovao auto zna da je ta procedura etalon gubljenja vremena. Recimo da se tehnički pregled ne može ubrzati i da se auto mora testirati. Ali, da li čekanje u MUP mora toliko trajati? Naravno da ne mora. Ako pažljivije posmatrate proceduru, videćete da službenik na šalteru vaš registarski broj nekoliko puta ukucava u različite maske programa da bi proverio da li je vaš auto ukraden, tražen ili šta je već tu bitno. Zatim ručno prepisuje neke podatke u registracioni list i to dva puta. Onda upisuje podatke u evidencionu svesku i na kraju na pisaćoj mašini popunjava saobraćajnu dozvolu. Čitava procedura ume da potraje pola sata i to u idealnim slučajevima (ako ste imali nesreću da vam se recimo ne slaže adresa na polisi osiguranja i u dozvoli, ili da ste uplatili iznos za dinar manji od propisanog, znate o čemu pišem). Tehnički gledano, nema prepreka da se obrada na šalteru uz korektnu softversku podršku smanji na maksimum 10 minuta. To nije ušteda od samo 20 minuta, kako izgleda na prvi pogled, jer će tako svi u redu od najmanje desetak osoba manje čekati i brže doći na red, što znači da se ušteda meri u milionima evra. Računica je jasna: za samo deo te sume se može nabaviti potreban softver i hardver, a ostalo je čista ušteda.
Jedan klik ili dva dana
Firme najviše muče šalteri PIO fonda i Poreske uprave. Obe ustanove odavno koriste računare, pa svaka firma ima svoje elektronske kartice na kojima je uvek upisano trenutno stanje duga. Pošto je državi važno da svi plate svoje poreze, donet je propis po kome se za sve bitne stvari mora dobiti potvrda da je plaćen porez: ako želite da izvadite vizu, dobijete kredit (ranije i registrujete kola), morate dobiti potvrdu da ne dugujete državi. Procedura je da prvo platite taksu, zatim sačekate na šalteru, kažete da želite potvrdu, službenik unese vaš matični broj i na terminalu odmah vidi da li dugujete porez.
Sada dolazi prosto neverovatan deo: umesto da jednim klikom aktivira opciju "štampaj potvrdu", službenik će vam saopštiti da možete da dođete po vašu potvrdu za dva radna dana! Da li prepoznavanje broja "0" na vašem saldu zahteva neko specijalno znanje i tehniku ili država prosto želi da vas podseti ko je glavni, tek, za ovu trivijalnu operaciju morate najmanje dva puta da dolazite na šalter Poreske uprave. To znači da dva puta prolazite zakrčenim ulicama, dva puta tražite parking mesto ili se gužvate u javnom saobraćaju, čekate u redu. U praksi je ovo gubitak od minimum nekoliko sati, što opet znači izgubljene milione evra. I ne samo to: za veoma skromne pare lista dužnika se može izbaciti na neki Web sajt, pa neka gleda ko hoće koliko ko duguje državi. Već čujem da mnogi pominju narušavanje privatnosti i objavljivanje privatnih podataka. Iskren da budem, briga me (a verujem i većinu građana) da li će neko moći da vidi da li dugujem nešto državi, ako će mi to sačuvati nekoliko sati života.
Mora se priznati da ni država ponekad ne sedi skrštenih ruku i svedoci smo mnogih akcija koje makar u nekoj krajnjoj instanci imaju za cilj da pojednostave birokratske procedure i smanje čekanje u redovima. Pozitivan primer je izdavanje izvoda iz knjige rođenih – ovaj dokument se od nedavno može naručiti telefonom ili preko Interneta. Sličan primer su gromoglasno najavljeni novi pasoši i lične karte, ali od očekivanih dobrih strana za sada nismo ništa videli. Umesto toga, redovi za izdavanje su se povećali, a u početku su ljudi sa novim dokumentima imali čak i dodatne probleme tamo gde nisu mogla da se očitaju nova dokumenta. To je živi dokaz da nas ni najsavremenija tehnika ne može spasiti od sopstvene gluposti i neorganizovanosti.
Kasa ili računar?
Interesantan primer su famozne fiskalne kase koje su smanjile crnu ekonomiju na prihvatljiv nivo. Dobro za sve nas, ali da li su fiskalne kase bile najbolje rešenje? Radi se o tehnički zastarelim i skupim uređajima (i do 1000 evra) koji imaju ograničen period korišćenja, posle čega im se menja fiskalni modul, što je po ceni dobar deo vrednosti nove kase. Funkcionalnost tih kasa je ograničena – one umeju da otkucaju traženi račun i to je uglavnom sve. Nekom čudnom logikom je prilikom projektovanja zanemarena i tako elementarna mogućnost kao što je davanje popusta. Koliko su ozbiljna ograničenja tih uređaja svedoči i zvanična preporuka kako treba na fiskalnim uređajima izdavati račune sa popustima – treba u bazi artikala otvoriti više puta iste artikle, ali sa različitim cenama.
Zašto je uopšte traženo da fiskalni uređaji memorišu pojedinačne artikle koji se prodaju? Tako je napravljen složeniji (i skuplji) uređaj koji je teže koristiti, a tabela artikala se nikako ne može korisno upotrebiti. Hipotetički sistem baziran na nekom računaru imao bi za klasu veće mogućnosti, a nije teško zamisliti čisto softverski sistem u kome bi svaka firma bila dužna da periodično šalje izveštaje o prodaji, liste ulaznih i izlaznih faktura. Unakrsnim poređenjem tih podataka trivijalno se otkrivaju situacije koje sad predstavljaju najveći problem (firma izdaje fiktivne račune bez pokrića), a inspekcija bi imala kompletan uvid u poslovanje svake firme i to online, recimo preko PocketPC-ja.
Investicija u kase je ulaganje u zastarelu tehnologiju što je zaista šteta, naročito kad se ima u vidu kolika je ta investicija. Za približno istu vrednost, svaka firma je mogla imati najsavremenije računare umesto kasa. Ako se uračuna i dodatak poznat kao GPRS terminal koji ima zadatak da omogući Poreskoj upravi uvid u iznos dnevnog pazara iz fiskalne kase, dobija se još gori rezultat. Najpre su obećavana brda i doline (npr. daljinska kontrola kasa), ali od svega toga nije bilo apsolutno ništa – taj uređaj je prosto previše primitivan da bi poslužio bilo čemu korisnom. Da smo mogli i gore da prođemo svedoči primer iz susedne BIH, gde su osim fiskalnih kasa za maloprodaju uvedene i posebne fiskalne kase za veleprodaju. Vrhunac priče o fiskalnim kasama je sertifikacija softvera koja je trebalo da uvede dodatnu disciplinu u softversko korišćenje fiskalnih uređaja. Osnovna ideja čitavog procesa, zakonsko rešenje, a naročito način na koji je to trebalo da bude izvedeno, primeri su kako nešto ne treba raditi.
Mobilni porez
Ponekad nije potrebno čak ni ulaganje – dovoljno je prosto razmisliti pre neke odluke, o čemu rečito govori primer uvođenja poreza na mobilnu telefoniju. U traženju dodatnih izvora prihoda, država je locirala operatere mobilne telefonije kao nekoga ko zarađuje dosta para i uvela je porez koji jedino njih obavezuje. Porez se plaća na istu osnovicu kao i PDV, plaćaju ga jedino operateri, pa će uvođenje biti transparentno za ostale firme i krajnje korisnike. Ili je barem tako izgledalo nepoznatom autoru.
U stvarnosti je propis o porezu na mobilnu telefoniju izazvao haos čije odjeke čujemo i danas. Osnovni problem je u rušenju jednostavnosti i uniformnosti postojećeg poreskog sistema: pre ovoga smo imali artikle koji se oporezuju sa 18% porezom, neki su oporezovani sa 8% i to je sve. Ako imate cenu artikla i njegovu poresku tarifu, prostim deljenjem dobijate osnovicu i PDV (118 din / 1.18 = 100). Uvođenje poreza na mobilnu telefoniju zateklo je sve u lancu, počev od operatera, preko firmi koje preprodaju vaučere i elektronske dopune, pa do prodavaca koji sve to prodaju fizičkim licima: pojavio se artikal koji formalno pripada tarifi sa 18% PDV, ali dodatni porez potpuno kvari računicu: ako elektronska dopuna košta 118 dinara, PDV nije 18 dinara, a ni osnovica nije 100 dinara. Najgore je što računanje tačnih iznosa zahteva dodatni podatak o vrednosti uračunatog poreza na mobilnu telefoniju, a to opet zavisi od odobrenog popusta.
U prvim danima primene propisa bila je prava retkost naći ispravnu fakturu – čak i najveće firme su poslale hiljade neispravnih faktura, koje su naravno kasnije morale biti zamenjene. Najgore su prošle maloprodaje zbog tehničkih ograničenja fiskalnih uređaja: fiskalni uređaji ne mogu da evidentiraju ovakve artikle. Zato je usledila preporuka da se umesto jednog kucaju dva artikla (jedan sa PDV, drugi bez), pri čemu se finalna cena dobija kao zbir! Poseban problem su elektronske dopune gde ne postoje fiksirane cene proizvoda, već kupac traži dopunu od 50, 100, 1482 ili bilo koji broj dinara. Ranije su to prodavci rešavali tako što su imali jedan artikal "dopuna" sa cenom od jednog dinara i prosto su kucali taj artikla u količini koju kupac traži. Sad je računica značajno iskomplikovana, pa se prodavci obično služe kalkulatorom ili gotovim tabelama ne bi li izračunali prave iznose koje treba uneti u kasu. Naravno, ovo je samo deo nastalih problema: svi poslovni programi su morali da podrže novi tip artikla, što je značilo temeljnu izmenu svih robnih dokumenata u programima. Rezultat: značajan broj firmi je jednostavno prestao da radi sa "mobilnim" artiklima, a knjigovodstvena evidencija je bez pravog razloga iskomplikovana.
Treba priznati da ulaganje u IT zahteva određenu dozu hrabrosti: u našoj situaciji nije lako odobriti neku investiciju koja ne donosi direktno novac. Osim toga, ne postoji univerzalna garancija da će investicija biti uspešna – dobre namere ne znače da će i rezultati biti dobri. Sa druge strane, postojanje informatičkih uskih grla nam svakodnevno nanosi veoma opipljivu štetu, što nas sve zajedno dodatno koči. Najgore što se može uraditi jeste da to ignorišemo ("biće vremena i za to"). Za početak bi bilo korisno jasno locirati kritična mesta i dozvoliti stručnjacima da predlože neka rešenja. Ko zna, možda se ispostavi da rešenja i nisu tako skupa kako to izgleda na prvi pogled.
