Sve dobija više framerate-a, pa zašto filmovi i dalje izgledaju isto?

Tehnologija za video igre i digitalne kamere neprekidno se poboljšava kako bi podržala više framerate, što dovodi do glatkijeg i ponekad boljeg iskustva gledanja. 

Kako framerate utiče na filmove?

Međutim, filmovi su se držali istog vizuelnog standarda decenijama – ali postoji razlog za to.

Da bismo objasnili značaj framerate-a, važno je razumeti šta je zapravo „sličica“. Sličice su pojedinačne slike koje se prikazuju brzo jedna za drugom kako bi simulirale pokret u filmu ili video igri. „Framerate“ se odnosi na brzinu kojom se ove sličice prikazuju, a obično se meri u sličicama u sekundi (FPS).

Uz visoki framerate (HFR), film prolazi kroz više pojedinačnih sličica u kraćem vremenskom periodu, što dovodi do glatkijeg pokreta i smanjenog zamućenja pokreta. U suprotnosti tome, standardni framerate koristi manje pojedinačnih sličica, što dovodi do više vizuelnog trzanja i zamućenja. Većina filmova se prikazuje na 24 fps, dok prosečni televizijski program ima malo viši framerate od 30 fps. Međutim, ne prati svaki film ove standarde. Na primer, film „Avatar: Put vode“ je snimljen na 48 fps, što je donelo više vizuelne jasnoće akcijskim scenama. Digitalne kamere, uključujući novije modele telefona, takođe imaju više opcija za snimanje videa na različitim framerate-ima, pri čemu su HFR postavke idealne za snimanje videa sa puno brze akcije.

Međutim, HFR nije uvek najbolja opcija. Dok HFR izgleda fantastično prilikom snimanja kućnih videa, ta kvaliteta se ne prevodi u filmove. Ovaj problem je nesvesno demonstriran filmom „Gemini Man“, koji je 2019. godine prikazan u bioskopima na 120 fps. Iako je „Gemini Man“ konvertovan na niže framerate-e za kućna izdanja – snimljen je na 24 fps za DVD i Blu-ray, i 60 fps za 4K Ultra HD – ove verzije i dalje ukazuju na to zašto veći framerate-i nisu uvek bolji za filmove.

Efekti poput podrhtavanja kamere i zamućenja pokreta dodaju intenzitet akcijskim scenama u filmovima poput „Gemini Man“, ali ova namerna grubost se gubi u HFR-u. Niži framerate-i takođe pomažu pokretima da izgledaju brže i uticajnije, dok HFR izlaže spore brzine i odložene pokrete koji su obično skriveni standardnim framerate-ima.

 Zašto se filmovi renderuju na 24 fps?

Već skoro vek, gotovo svaki bioskopski film se drži standarda od 24 fps. Većina filmova koji su objavljeni pre toga snimana su na oko 16–18 fps, jer su to najniži framerate-i koji mogu prevariti vaše oči da percipiraju sekvencu statičnih slika kao pokret. Sve ispod ovih framerate-a bi se videlo kao pojedinačne slike umesto da stvara iluziju fluidnog pokreta. Međutim, filmski studiji su obično izbegavali više framerate-e kako bi koristili manje filmskog materijala i na kraju smanjili troškove proizvodnje. Filmovi su eksperimentisali sa raznim framerate-ima tokom ere nemog filma, ali uvođenje sinhronizacije zvuka zahtevalo je fiksni standard. Nakon mnogo eksperimentisanja, filmski stvaraoci su otkrili da je 24 fps vizuelno privlačan kada se poveže sa zvukom i isplativ za proizvodnju. Godine 1927, film „Jazz Singer“ postao je prvi film koji je implementirao standard od 24 fps za sinhronizaciju zvuka, a ostatak industrije je ubrzo usvojio ovu praksu. Digitalne kamere sada omogućavaju filmskim stvaraocima da koriste više framerate-a bez troškova i ograničenja fizičkog filmskog materijala. Ipak, postoji razlog zbog kojeg se standard od 24 fps i dalje definiše modernom kinematografijom. Jedan od glavnih razloga zašto su filmovi vizuelno različiti od televizijskih programa i kućnih videa je njihova specifična framerate. Bez obzira na to da li ste svesni njegovog prisustva ili ne, većina ljudi povezuje standard od 24 fps sa „filmskom“ estetikom bioskopskih filmova, a pokušaji da se odmaknu od njega retko nailaze na pozitivne reakcije. Kada je trilogija „Hobit“ Pita Džeksona premijerno prikazana u nekim bioskopima na 48 fps, nesvakidašnji framerate podelio je obične gledaoce i kritičare. Kao i kod drugih oblika HFR-a, 48 fps verzije trilogije su poznate po svojim glatkim, životnim vizuelima, ali je Džeksonova odluka da se odmakne od filmskog standarda pokazala kao ometajuća za mnoge gledaoce. Iako je deo ove kritike posledica vizuelnih čudnosti koje dolaze sa HFR-om – iako nijedna nije bila toliko teška kao kod „Gemini Man“ – mešovita reakcija je takođe rezultat toga što su publike navikle na standard od 24 fps i teško se prilagođavaju drugim framerate-ima. Ne samo da HFR odstupa od vizuelnog stila koji očekujemo od filmova, već se najčešće povezuje sa jeftinijim televizijskim programima (posebno sapunicama) i kućnim videima. Framerate nije pokazatelj budžeta ili kvaliteta filma, ali bi ovoj stigmi moglo biti potrebno godina da se prevaziđe.

Čak i kada HFR ne bi bio toliko podelan, još uvek ne bi bio praktičan za kućna izdanja. Trenutno, većina DVD i Blu-ray plejera može da podrži samo standardne framerate-e, dok su HFR izdanja ograničena na 4K UHD. Filmovi sa HFR podržanim projekcijama, kao što su „Gemini Man“ i trilogija „Hobit“, morali su biti konvertovani na niže framerate-e za svoja kućna izdanja. Mnogi ljudi još uvek nemaju 4K medija plejer, a vizuelne podeljenosti HFR-a verovatno neće naterati gledaoce da kupe jedan. Ukratko, tehnologija koja podržava nestandardne framerate-e još uvek nije zaživela, ali to nije sprečilo filmske studije da preuzmu rizik sa HFR-om.

 HFR je budućnost filmova

Iako standard od 24 fps neće biti zamenjen uskoro, filmski studiji su spremniji da istražuju različite vizuelne tehnike nego ikada ranije. U prethodnim godinama, HFR izdanja su bila ograničena na jedan ili dva filma. Međutim, 2024. godina je već postavila rekord sa četiri velika filma koja se objavljuju na 48 fps, uključujući prva dva animirana filma renderovana u HFR: „Kung Fu Panda 4“ i „Divlji robot“.

Iako četiri filma nije mnogo, sve veća upotreba HFR-a naglašava značaj inovacija u filmskoj industriji. Tehnologija se neprekidno razvija, a novi uređaji sada mogu da podrže širi spektar framerate-a, dok online striming postaje pouzdaniji nego ikada pre. Ako studiji nastave da objavljuju filmove na 48 fps, publika će se takođe naviknuti na glatkiji vizuelni stil. Trebaće vremena da se 48 fps podrži kao industrijski standard, ali budućnost zabave sigurno ide u tom pravcu. To ne znači da će HFR potpuno zameniti standard od 24 fps. DVD i Blu-ray još uvek čine ogromnu većinu prodaje kućnih izdanja. Slično tome, mnogi bioskopi još uvek nisu opremljeni za podršku HFR-u. Ipak, 4K podrška postaje sve češća na novim televizorima i medijskim plejerima, pa je verovatno da će studiji na kraju početi da objavljuju HFR verzije novih filmova uz tradicionalne verzije od 24 fps. Naravno, s obzirom na sve izazove s kojima se HFR suočava, kako zbog tehnoloških ograničenja tako i zbog očekivanja publike, proći će godine pre nego što postane široko rasprostranjena praksa. Iako je počelo kao tehničko ograničenje za rane filmove, standardni framerate postao je karakteristična osobina moderne kinematografije. Odlazak od njega ne bi bio samo šokantan za mnoge gledaoce, već bi se mogao smatrati i nepotrebnom promenom, uzimajući u obzir mnoge prednosti koje donosi zadržavanje na 24 fps. Dok postoji vrednost u eksperimentisanju s različitim vizuelnim tehnikama, HFR bi se idealno trebao nuditi kao dodatna opcija za gledanje filmova, a ne kao potpuna zamena.

Izvor: Howtogeek