Skvoteri u epicentru špijunaže na Đavoljem brdu | PC Press

Skvoteri u epicentru špijunaže na Đavoljem brdu

Đavolje brdo u Berlinu, nekad najmoćniji špijunski centar NSA u Evropi, danas su zaposeli skvoteri, hipici, umetnici, klaberi, zmajari i paraglajderi, a radoznali šetači mogu da nalete i na zečeve i divlje svinje u gustom šipražju kojim
je ovo nekada tajanstveno mesto obraslo

10Na krajnjem zapadu glavnog grada Nemačke, severno od šume Grinevald, nalazi se veštački napravljen breg od šuta porušenog Berlina po imenu Teufelsberg, odnosno Đavolje brdo, a na njemu apokaliptični ostaci nekad najmoćnijeg špijunskog centra američke Nacionalne bezbednosne agencije.

Izgrađen u hladnoratovsko doba u britanskom sektoru Zapadnog Berlina, ovaj bivši NSA prislušni raj iz kojeg je Zapad špijunirao Istok, kao deo globalne mreže Ešelon, sve do pada Berlinskog zida vrveo je od timova analitičara, istraživača i lingvista koji su tu radili non‑stop, u tri smene, 52 nedelje u godini, hvatajući komunikacije iz celog Varšavskog pakta. A onda je oprema 1992. uklonjena (službeni podaci zvanično su klasifikovani još narednih 10 godina), podzemni bunkeri zaliveni betonom, a avetinjske zgrade i kule sa zastrašujućim radarskim kupolama „zaboravljene“ od vlasti koja ne voli da se (pod)seća da je Berlin do rušenja zida bio u epicentru hladnog rata.

Danas je to supkulturno carstvo mladih Berlinaca, skvotera, hipika, alternativnih umetnika, anarhista, klabera, paraglajdera, zmajara, alpinista i biciklista, koji na Đavoljem brdu prave uvrnute žurke i od milja ga zovu T‑Berg. Zapravo, stanovnici Berlina vole da daju duhovite nadimke svojim znamenitim lokacijama i građevinama, pa su tako radio‑toranj Funkturm iz 1924. nazvali Visoki mršavi momak, oštećenu crkvu kajzera Viljema Šupalj zub, Kuću svetske kulture Trudan kamen, a TV toranj na Aleksander placu Čačkalica.

09-sa-visinePečat tog berlinskog duha vidljiv je svuda, pa i na muralima srušenog zida, poput onog najčuvenijeg koji prikazuje strastveni poljubac Brežnjeva i Honekera u trabantu s propratnim natpisom „Bože, pomozi mi da preživim ovu fatalnu ljubav“, ali i na bezbrojnim grafitima po gradu, od kojih se neki od zanimljivijih nalaze baš na Đavoljem brdu, koje danas važi ne samo za avet hladnoratovske špijunaže nego i za poslednju, neotkrivenu tajnu berlinskog podzemlja, jer je baš tu sahranjena i Hitlerova vojna akademija, koju je projektovao glavni arhitekta Trećeg rajha.

Iako neviđeno atraktivna zbog svoje istorije, ova sablasna lokacija što se uzdiže 120 metara iznad Brandenburške ravnice (a ceo Berlin je ravan kao tepsija), ne nalazi se ni u jednoj zvaničnoj ponudi ili turističkom vodiču, pa ni u izuzetno detaljnom izdanju Dorling Kindersley, koje nudi „sve o Berlinu“. „To je zato što vlast i dalje ne zna šta da radi s Đavoljim brdom“, objašnjava ilegalni „vodič“ u japankama, s hipsterskim šeširićem na glavi, dok budno pazi da mu neko od posetilaca s rančevima na leđima ne promakne neopaženo kroz razvaljenu ogradu glavnog ulaza ovog naselja duhova.

„To je sad naše“, kaže opušteno i pokazuje na rukom ispisanu tablu, gde, između ostalog, piše da je špijunski centar NSA „privatizovan“, a da posetioci ulaze na svoju odgovornost, pošto ekipi skvotera koji su se tu naselili plate sedam evra. Bez gunđanja plaćam simpatičnom društvancu koje, s pivom u rukama, dreždi pored klimavog drvenog astala, što mu dođe kao prijemni pult i potpisujem nekakav papir da ulazim na svoju ruku.

Dok čekam pored razbacanih bicikala koji leže okolo da se formira grupica za obilazak, tip u podrpanom sakou i sandalama pokazuje prstom na tamnozeleni BMW terenac i kaže zadovoljno: „Njega smo kupili od vaše love“. Da sve izgleda još apsurdnije, u travi blizu auta je „parkirana“ i bela, tučana, starinska kada, do vrha ispunjena praznim konzervama, pa pitam otkud, dođavola i ona tu. „Reciklaža“, samo slegnu skvoter ramenima, a ja se setih da su na ovom kontroverznom mestu Amerikanci i Britanci imali, pored vrhunskih prislušnih sprava i sve što je potrebno za udoban špijunski život, poput grejanja, kanalizacije, trpezarija, liftova, kupatila, a Englezi čak i tri vrste WC‑a, za dame, gospodu i oficire.

“Požurite s obilaskom dok ne padne mrak, ako nemate baklje, jer ovde nema struje“, kaže ljubazna „domaćica“ s narandžastim dredovima, čekirajući odokativno da li smo svi platili ufur. Jer, oni najhrabriji takođe ulaze, ali kroz rupe na visokoj žičanoj ogradi koja opasuje ovaj devastirani špijunski kompleks, rizikujući gnev skvotera, ali i bliski susret s divljim svinjama koje su se, kao zaštićena vrsta, neviđeno razmnožile u gustom rastinju koje džiklja na sve strane. Jednu familiju ovih životinja videla sam i svojim očima dok sam se probijala stazicom zaraslom u kupine i koprive, vođena samo planinarskim osećanjem da sam na pravom putu, jer ruta do najvišeg vrha Đavoljeg brda nije obeležena markacijama. Da li je to posao aktivista iz organizacije „Sačuvajmo Teufelberg“, čija je kampanja u Berlinu u punom zamahu, nemam pojma, ali znam da uredno upozoravaju da treba paziti „da neko pijan ne padne s neobezbeđenog tornja“.

I zaista, sve vredno je očerupano ili pokradeno za suvenire, većina zgrada nema cele zidove, ograde na vidikovcima su razvaljene ili ne postoje, a donji delovi zidova kupola bukvalno rastrgnuti. Međutim, s najviše tačke Berlin je kao na dlanu i vredi rizičnog penjanja duž 228 mračnih stepenica do treće, najviše kule, koja izgleda kao da su je zaposeli duhovi. Tome doprinosi i dramatična akustika, te gigantski grafiti đavola ispod svoda, pa ništa čudno što se svi posetioci oglašavaju i očas posla pretvore u čudan bend, jer jedni zvižde, drugi lupkaju, treći se deru, svako po inspiraciji. Paklena dreka se uklapa u ambijent, jer sve izgleda ekstremno propalo i zbog vandalskog razvaljivanja zidova i podova u poteri za bakarnim žicama koje su nemilosrdno čupane, a ima i tragova paljevine.

Ali su zato ogromne, sablasne sale razorenih plafona i vrata prepune fenomenalnih grafita, poput velikog street art murala reditelja David‑a Lynch‑a, pa ništa neobično što ih supkulturne grupe tretiraju i kao idealno mesto za rejv hostovanje i partijanje svake vrste, a fotografi i filmadžije kao super „pozadinu“ za fantastične filmove. „Svraćaju ovde i zaljubljeni s baterijskim lampama, pivom i sendvičima“, smeška se ilegalni „čuvar“ i s ogromnim kleštima i koturom žice odlazi da krpi ogradu. „Moramo da se branimo od upadača“, kaže na rastanku i upozorava da se pri odlasku čuvamo divljih svinja koje se kriju u šikari.

Krompir i rokenrol

„Sve dok su oni slušali Zapad, a mi Istok, stvari su bile u redu, nije bilo ni iznenađenja, ni panike“, ubeđen je Christopher McLaren, koji je sedamdesetih radio u Berlinu za ASA (jedinica za specijalne operacije). On je jedan od brojnih bivših operativaca i šefova koji su svedočili o Đavoljem brdu, bitnom čvoru mreže Ešelon, koju su stvorili SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland sa ciljem da „presreću i prate privatne, vojne i diplomatske komunikacije Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka“. Advokat Edward Richardson, koji je šezdestih godina radio na Đavoljem brdu, kaže da je prisluškivanje mahom bilo dosadno: „Slušali smo i taksiste, ili kako organizuju lov na drogirane jelene“. I Don Cooper svedoči kako su prisluškivali sve, pa i izveštaje o poljoprivredi: „Slušali smo kako su imali loš rod krompira i to je bila gnjavaža. Ako smo bili u noćnoj smeni, posle osam sati smo prebacivali na Radio Luksemburg i slušali rokenrol“. Takođe, postoje dokumentovana svedočenja o proceduri uništavanja prikupljenog materijala, koji je prvo seckan u mašinama, pa razvejavan velikim fenovima u silosima, potom potapan vodom, onda mleven u prah, pa sabijan u blokove i spaljivan.

Pokopana Hitlerova akademija

15-HtlerIspod 26 miliona kubnih metara šuta od kojeg je veštački napravljeno Đavolje brdo, sahranjena je i nacistička vojno‑tehnička škola, koju je projektovao Hilterov arhitekta Albert Speer. Saveznici su prvo pokušali da ovu nikad dovršenu nacističku akademiju razore eksplozivom, a kad nisu uspeli, rešili su da je „pokriju“ ostacima 400.000 srušenih zgrada bombardovanog Berlina. Na raščišćavanju ruševina mahom su radile žene, pa otud i izraz „trümmerfrauen“ (trümmer – ruševine, frauen – žene). Hiljade kamiona (oko 800 na dan) vozile su šut 20 godina, posađeno je oko milion stabala, porasle su trava i vinova loza, da bi u vreme hladnog rata, počev od 1961, baš tu, na najvišem vrhu Đavoljeg brda, zbog nesmetanog signala iz svih pravaca, počeo da se gradi najveći svetski radarski centar kojim je Zapadna Evropa prisluškivala Istočnu. U naredne dve godine mesto postaje jedna od najmoćnijih i najvećih špijunskih stanica sveta koja je ikad napravljena.

Dejvid Linč na Đavoljem brdu

06-linc„I David Lynch je bacio oko na Đavolje brdo“, kaže mi moj andergraund vodič i objašnjava kako je slavni reditelj utrčao s parama u kombinaciji sa Maharaši fondacijom, koja je pre pet godina od Berlina tražila dozvolu da na Đavoljem brdu napravi „vedski univerzitet za mir“ od 12 spratova, na 24.000 kvadrata, plus 50 metara visoku „kulu nepobedivosti“, ali su propali. I zaista, kupoprodajni spor između berlinskih vlasti, koja ovaj teren procenjuje na pet milijardi evra, Maharaši fondacije i Lynch‑ove fondacije „za svest i svetski mir“ i dalje je u toku. U međuvremenu su propali i investitori koji su od Senata Berlina kupili 4,7 hektara „špijunskog zemljišta“, nameračeni da kompleks za prisluškivanje pretvore u luksuzne hotele i ekskluzivne restorane. U stečaj ih je oteralo žestoko protivljenje ekologa, te astronomski troškovi izgradnje. No, danas su sve građevinske dozvole istekle, mesto je označeno kao zaštićena šuma, a Senat Berlina do daljeg isključuje svaku ideju o otkupu.

Vesna Knežević Ćosić

(Objavljeno u časopisu connect 33)

Srodne vesti

    Nisu nađene srodne vesti

Za ovaj tekst komentari su zakljuċeni.


Enjoy.ing
Excel kuhinjica

Twitter