5. čas – nezadovoljstvo u trećoj brzini (23.09.2009.)
Na petom času uvedeno je korišćenje treće i četvrte brzine. Vežbanje u realnim okolnostima nekako je i prolazilo, ali je forsiranje tipa: “aj’mo sad u treću, aj’mo sad u drugu…“ proizvelo neku nesigurnost. Ona se manifestovala tako što u toku menjanja brzina ponekad “izgubim pravac“ zbog pomeranja ruke koja je na volanu. Javilo se (i ono staro) dodavanje gasa kada skrećem.
Prihvatio sam lako to da nakon polaska prvom prelazim u drugu i da posle stajanja (u drugoj npr.) pre polaska prebacujem u prvu. Ali, pojavilo se sada nešto drugo – sindrom nizbrdice. Moguće je da je instruktor namerno birao strmine, da bi mi na kraju saopštio da pre prelaska iz treće u drugu moram kočenjem (sada zbog strmine) da smanjim brzinu, pa kada ona postane “primerena drugoj” tek onda promenim menjačem u drugu. Do sada sam po zvuku motora prepoznavao kada treba menjati brzine na gore, a sada to isto treba primenjivati unatraške. Zašto mi to nije tako očigledno kao i ono prvo?
Tako me je “udarila” ta nesigurnost i trapavost, da sam čak i menjanje brzina radio nekako grubo i sa potrebom da tom prilikom gledam u menjač (!?!).
Ipak, primetio sam da sa manje napetosti pratim saobraćajne znake i semafore, pa i da stajem kod znaka STOP i na pešačkom prelazu (ako ima potrebe). Pravilo desne strane uopšte ne uzimam u razmatranje, jer mi i bez toga ide loše!
Šta sam sinoć (otprilike) sanjao:
Čega sam počeo da se bojim:
Kliknite na sledeći link, gledajte strpljivo i štrecnite se bas kao ja… Naravno, prethodno preskočite red-dva pornografije i startujte film.
