Komentar: Odgovornost digitalnih platformi za objavljeni sadržaj

Može li vlasnik sajta, društvene mreže ili bilo koje digitalne platforme odgovarati za nešto što korisnik napiše na tom sistemu? Pitanje je važno, a zakoni koji se time bave se postepeno razvijaju. Dve najčešće vrste povreda koju čine digitalne platforme jesu povreda autorskih i srodnih prava i zloupotreba podataka o ličnosti

Koncept autorskih prava, kakav danas postoji, je iz „analognog doba“, s obzirom na to da je stvoren pre skoro 300 godina, u vreme kad je štamparska mašina predstavljala jedini način umnožavanja autorskog dela. Kreiran je za očuvanje biznis modela tadašnjih izdavača u okolnostima u kojima je bilo relativno malo izdavača u odnosu na veliki broj autora‑kreativaca.

Trošak povrede autorskih prava bio je u to vreme relativno visok i sam po sebi je predstavljao prepreku masovnoj povredi autorskih prava, te je potreba za sudskom zaštitom prava predstavljala izuzetak. Opisani koncept funkcionisao je prilično dobro i obezbeđivao je autorima i titularima srodnih prava adekvatnu zaštitu i pravičnu nadoknadu za korišćenje tih prava. Ono što dobro funkcioniše ne treba menjati, ali je ubrzana digitalizacija dovela do promena i na ovom polju, pa su se pre nekih 40‑50 godina prvi put pojavile neke naznake popuštanja sistema.

Šta se promenilo?

Razvojem tehnologije, trošak povrede autorskih i srodnih prava praktično se izgubio, pa su povrede postale masovne. To je uslovljeno načinom konzumiranja sadržaja (digitalni pristup sadržaju). Takođe je prilično teško identifikovati lica koja vrše povredu autorskih prava, što je bitno za sudsku zaštitu (kako građanskopravnu, tako i krivičnopravnu), a sam trošak sudske zaštite je iz tih razloga za titulare postao skup, odnosno postao bi nepodnošljiv ukoliko bi se titulari opredeljivali za doslednu sudsku zaštitu. Iz iznetih razloga je titularima autorskih i srodnih prava (autori i izvođači) preostalo da svoje oslabljeno pravo ojačaju sistemskim putem, uz pomoć države i naddržavnih organizacija.

Postoji mogućnost izbegavanja odgovornosti za platforme, ukoliko dokažu da su preduzele sve u svojoj moći kako bi dobile odobrenje autora ili preduzele sve u svojoj moći kako bi zaštićena dela učinila nedostupnim

U opisanom miljeu javila su se dva nivoa suprotstavljenih interesa. Na nižem nivou, od kojih su s jedne strane autori i izdavači (koji su jedni s drugima u ugovornom odnosu, te su stoga na istoj strani), a s druge korisnika kreativnog sadržaja (čitaoci i gledaoci). Osnov suprotstavljenih stavova jeste u razmatranju kolika bi trebalo da bude optimalna dužina trajanja imovinskopravne zaštite autorskih i srodnih prava. Autori, producenti i izdavači zalažu se za produženje imovinskopravne zaštite (i to je strana koja u Srbiji trenutno odnosi prevagu) dok se korisnici sadržaja (čitaoci i gledaoci) zalažu za njeno skraćenje kako bi autorska dela što pre bila u javnom domenu, bez ograničenja.

Na višem nivou uočljivi su interesi velikih kompanija čiji su poslovni modeli zasnovani na eksploataciji prava autora i izvođača i cilj im je da nastave da plaćaju što nižu nadoknadu za njihovo korišćenje. To su kompanije koje kontrolišu muzičke platforme. Pored njih su i kompanije čiji je poslovni model zasnovan na eksploataciji podataka o ličnosti njihovih korisnika. To su kompanije koje kontrolišu društvene mreže i Internet pretraživače.

Obe grupe kompanija spadaju u deset ekonomski najmoćnijih u svetu, a njihovi godišnji prihodi mere se stotinama milijardi dolara. Cilj im je da regulacija ovih oblasti prava bude što manja, odnosno da se zadrži stanje kakvo jeste. Ove kompanije su uglavnom iz SAD, a u svojoj državi su uspešno izlobirali da se zakonodavstvo ne menja.

Usled potpuno različitih stavova, dogovor očigledno nije mogao biti postignut u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), te je Evropska unija unilateralno pristupila rešavanju problema. Evropske inicijative za rešenje ova dva problema (zaštite podataka o ličnosti i zaštite titulara autorskih i srodnih prava) pretočene su u pravni okvir, a to su: Direktiva o autorskim i srodnim pravima EU, poznatija kao Copyright direktiva, doneta u martu 2019, i GDPR – Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti, koja je stupila na snagu maja 2018. Naš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti prevod je ove uredbe.

Copyright direktiva

Direktiva EU o autorskim pravima usvojena je sa ciljem uređenja načina objavljivanja sadržaja zaštićenog autorskim pravom na online platformama i ugovaranja pravičnije nadoknade za autorska i srodna prava. Značaj Copyright direktive je višestruk. Ona reguliše odnose između nosilaca autorskih i srodnih prava, ali i korisnika njihovih dela. Zatim osigurava širok pristup sadržaju, obezbeđuje pravedne naknade za stvaraoce istog, priznaje pravo na profit pojedinca (ali imajući u vidu javni pristup i značaj koji pristup sadržaju ima za evropsko kulturno nasleđe), stvara efikasan mehanizam licenciranja, kao i jednako efikasan mehanizam njegovog opoziva.

Njeni članovi 11 i 17 bili su žestoko kritikovani u evropskoj i američkoj javnosti. Član 11 je kritikovan sa argumentom da se radi o „porezu na linkove“ koji će zahtevati da informacioni Internet portali dobiju dozvolu pre nego što stave link na vest. Član 17 reguliše odnos titulara autorskih i srodnih prava i platformi za deljenje sadržaja. Odnosi se na pružaoce usluga deljenja sadržaja putem Interneta. Ustanovljava dodatne obaveze za platforme, kao što je obaveza da pribave odobrenje (licencu) od autora za deljenje, jer u suprotnom snose odgovornost za svako neovlašćeno saopštavanje javnosti dela zaštićenih autorskim i srodnim pravima. Ugovori o licenci moraju sadržati srazmernu i odgovarajuću naknadu za autore (izvođače), mehanizam za njihovo prilagođavanje usled promenjenih okolnosti, postupak alternativnog rešavanja spora koji iz ovog ugovora proizađe, kao i pravo na opoziv.

Postoji mogućnost izbegavanja odgovornosti za platforme, ukoliko dokažu da su:

• preduzele sve u svojoj moći kako bi dobile odobrenje autora;
• preduzele sve u svojoj moći, u skladu s visokim sektorskim standardima profesionalne pažnje, kako bi sva zaštićena dela učinila nedostupnim;
• nakon dobijenog obaveštenja od autora delovale bez odlaganja u cilju onemogućavanja pristupa sadržaju, a zatim isti uklonile.

Sporno je kako će se u praksi ceniti ispunjenost drugog uslova za izbegavanje odgovornosti, da li će sudska praksa taj uslov tumačiti u korist autora i izvođača ili platformi. Ovaj član sadrži i neke izuzetke:

• izuzeti su sadržaji koji predstavljaju citat, kritiku, osvrt, kao i dela parodije, karikature ili pastiša;
• izuzeti su i pružaoci usluga deljenja sadržaja putem Interneta čije su usluge na raspolaganju kraće od tri godine, s godišnjim prometom manjim od tri miliona evra i publikom koja ne premašuje pet miliona lica u jednom mesecu (tzv. novi pružaoci usluga).

Prepoznavanje i filtriranje dozvoljenog od nedozvoljenog sadržaja neće vršiti čovek (što bi i bilo nemoguće), već kompjuterski algoritam. Uvođenje algoritma ove vrste veoma je skupo, te je uveden izuzetak, da se ova obaveza ne odnosi na nove pružaoce usluga, odnosno na platforme koje postoje kraće od tri godine.

Bilo je mnogo kritika kako ove odredbe, tako i same direktive, pogotovo od velikih korporacija, koje su i najviše pogođene njenim donošenjem. Jedna od njih jeste da će algoritam koji je predviđen za prepoznavanje i uklanjanje sadržaja zaštićenog autorskim i srodnim pravima praviti greške jer neće moći da prepozna tanku granicu ironije i shvati da je u pitanju izuzetak. Upravo zbog toga je propisana obaveza dijaloga pred Evropskom komisijom a u vezi sa punom primenom ovog konkretnog člana.

U našim uslovima

U međuvremenu, u Srbiji je 2019. izmenjen Zakon o autorskim i srodnim pravima. Dodeljena su veća prava interpretatorima u njihovim odnosima s proizvođačima fonograma. Produžena je imovinskopravna zaštita interpretatora sa 50 na 70 godina kada je interpretacija objavljena na fonogramu – Srbija se priklonila strani da pojača zaštitu interpretatora produženjem perioda zaštite.

Takođe, proširena su prava na pravičnu nadoknadu interpretatora u odnosu na proizvođače fonograma, što je definisano u tri tačke:

• Pravo na raskid ugovora o prenosu/ustupanju prava između interpretatora i proizvođača fonograma
• Pravo interpretatora na godišnju pravičnu nadoknadu od proizvođača fonograma
• Promena sadržaja ugovora u korist interpretatora.

Creative Commons

Liberalizaciju korišćenja kreativnog sadržaja (misli se na autorska i srodna prava), podupiru i određena veoma uticajna udruženja, kao što je Creative Commons. Udruženje je osnovano 2002. godine u SAD i zalaže se za liberalizaciju i pojednostavljivanje korišćenja kreativnog sadržaja.

Razvojem tehnologije, trošak povrede autorskih i srodnih prava praktično se izgubio, pa su povrede postale masovne

Organizacija Creative Commons je osmislila i ustanovila licencni sistem kojim pružaju mogućnost autorima da zaštite svoja prava i da kroz licence, koje prate različite oznake, odnosno skraćenice, daju korisnicima određena prava korišćenja (ustupanje više ili manje prava zavisi od oznake). Ovaj model su prihvatile neke popularne platforme, kao što su Google i Wikipedia.

Umesto zaključka

Nove tendencije koje nam dolaze iz Evropske unije idu u prilog većoj zaštiti autora, izvođača, ali i konzumenata kreativnog sadržaja. Naše zakonodavstvo prati ove tendencije, čime pokazuje da smo na dobrom putu u ispunjavanju svih obaveza za članstvo u EU.

Autor: Nenad Cvjetićanin