Komentar: Tri decenije Sezama

11. novembra 1989. godine zvanično je počeo da radi Sezam, BBS časopisa Računari. Za nekoliko godina postao je ne samo najveći BBS u ondašnjoj Jugoslaviji, nego i mesto okupljanja, da ne kažemo društvena mreža, kompletne računarske elite s naših prostora. Trideset godina kasnije živimo u Internet svetu, ali se rado sećamo Sezamovih konferencija i pitamo se kako je tada iz mnogo manje izvora stizalo više vrednih informacija

Priča o Sezam BBS‑u počinje sredinom 1989. godine, kada smo Zoran Životić i ja nabavili modeme i počeli da razmenjujemo materijale vezane za projekat na kom smo radili. Vrlo brzo smo sagledali ogromne prednosti komunikacija i razumeli koliko u toj oblasti Jugoslavija kasni za svetom. Tada je u zemlji postojalo samo nekoliko amaterski vođenih BBS‑ova, koji su radili na raznim public domain programima, ističući se šarenim tekstualnim menijima i folderima punih (često piratovanog i neproverenog) softvera. Zvali smo i strane BBS‑ove, koliko se moglo s obzirom na cenu telefonskih impulsa i kvalitet veza, i najviše nas je impresionirao BIX, BBS sistem časopisa BYTE. Pratili smo neke od njegovih konferencija i videli koliko su vredne informacije koje korisnici prenose jedni drugima. Zašto ne bismo nešto takvo napravili i kod nas?

Počinjemo od 0.6 linija

Sledeći korak je bio logičan: obojica smo već godinama pisali za Računare, najugledniji kompjuterski časopis u tadašnjoj Jugoslaviji; ako je BIX mogao da izraste iz časopisa BYTE, zašto i naš BBS ne bi izrastao iz Računara? Dugogodišnji glavni urednik Računara Jovan Regasek se zainteresovao za projekat, tako da nam je ostalo „samo“ da ga realizujemo. Opredelili smo se za pisanje sopstvenog BBS softvera, što će se pokazati kao pun pogodak – zanemarili smo šarene menije i raznu drugu „šminku“ (koliko je išta moglo da se šminka uz oslanjanje na tadašnju ANSI grafiku i 1200 ili 2400 bps veze) i opredelili se za komandni režim sa naredbama nalik na tada dominantni MS‑DOS, uz menije koji su namenjeni početnicima i uvek su u samo jednom redu. Zoran je napisao osnovni softver, ja sam pisao eksterne programe i dokumentaciju, zajedno smo sve to testirali i unapređivali i za nepunih mesec dana imali smo sistem spreman za probu.

Među korisnicima je vladao veliki optimizam, svi su videli kakav potencijal donose računarske komunikacije i želeli su da iz tog potencijala izvuku što više

Prva verzija Sezamovog softvera instalirana je na redakcijski PC AT računar sa diskom od 40 MB (da, megabajta) i 2400 bps modemom i puštena je u rad 24. oktobra 1989. godine. Glavna stavka je i dalje bila pod znakom pitanja – telefonska linija. U onolikom BIGZ‑u nije mogla da se nađe ni jedna slobodna, i tako je u prvi mah odlučeno da se koristi redakcijski telefon 011/653‑748, ali isključivo van radnog vremena, dakle od 16 do 07 časova. U to vreme nije bilo neobično da BBS radi samo noću, ali nekako nam nije izgledalo da bi to trebalo da bude karakteristika ozbiljnog sistema kakav smo hteli da napravimo. No šta je tu je – Zoran i ja smo se šalili da za sada imamo 0.6 telefonskih linija, i da treba da porastemo do barem 10, što je s obzirom na rigidnost tadašnjeg PTT‑a i nedostatak (pa i cene) telefonskih linija izgledalo kao čista utopija.

Pročitajte i:  130 godina kompanije Nintendo

Za samo nekoliko dana pročulo se da BBS radi i ljudi su počeli da zovu – dok smo udarili dlanom o dlan, imali smo dvadesetak korisnika i mogli smo samo da se pitamo šta dalje. Pretvorili smo umetak pisan za Računare 55 u konferenciju UPUTSTVO, otvorili praznu konferenciju SEZAM i osluškivali želje i probleme korisnika. Za divno čudo, problema nije bilo previše – korisnici su se snalazili mnogo bolje nego što smo očekivali, pa je čak i prazna konferencija počela logično da se popunjava, uz puno uvažavanje „našeg specijaliteta“ zvanog direktorijum tema – koncepcija je bila toliko logična da su je svi intuitivno usvojili bez potrebe za dodatnim objašnjenjima.

Već od 30. oktobra Sezam je, iako i dalje u probnom radu, bio non‑stop zauzet, a prvi vredni prilozi su stizali sa svih strana. Među korisnicima je vladao veliki optimizam, svi su videli kakav potencijal donose računarske komunikacije i želeli su da iz tog potencijala izvuku što više. Bilo je jasno da je deljenje informacija, saveta i ideja put da svako nešto dobije, pa ljudi nisu žalili vremena i truda da učestvuju u konferencijama, koje su bile srce sistema. Nismo, doduše, zanemarili ni privatnu poštu kao ni redovan priliv (isključivo public domain / shareware) softvera u Sezamove direktorijume – u nedostatku direktne veze sa svetom, ili uz neku skromnu komunikaciju preko BITNET mreže koja je bila dostupna samo delu akademske zajednice, Sezam je za svakog svog korisnika bio dragocena veza sa svetom. Kako rekosmo u Računarima 56, „videćemo da li će budućnost doneti zasićenje ili novu armiju korisnika, ali ako se dan poznaje po jutru, podne će biti sunčano!“

Šahovska partija sa svetom

Stvari su se iz meseca u mesec kotrljale sve brže – interesovanje je bilo ogromno, a Računari su ponovo imali akciju koja je privukla brojnu publiku, kao samogradnja računara Galaksija 1984. godine ili akcija nabavke PC klonova iz Minhena 1987. godine. Ubrzo se našla telefonska linija za 24‑časovni rad (broj se promenio na 011/647‑225). U prvoj godini rada Sezam je, na toj jednoj skromnoj liniji, prikupio gotovo 1000 korisnika, koji su u proseku svakoga dana pisali po 300 konferencijskih i tridesetak privatnih poruka. Procenjeno je da je stvorena dobra osnova za komercijalni rad, koji će omogućiti da se sistem proširi na više linija (za početak tri), te da se angažuju moderatori koji će pratiti rad konferencija, odgovarati na pitanja i stimulisati diskusiju.

Različita mišljenja su bila ne samo tolerisana, nego i stimulisana

Hardver je potpuno revidiran i Sezam je prerastao u lokalnu mrežu sa serverom, zadržavajući koncepciju „jedan računar – jedan on‑line korisnik“. Softver je prilagođen višeprogramskom radu, i posle niza proba tokom leta 1990. godine bio je spreman da ugosti više paralelnih sesija, uz novi servis na koji smo mnogo računali – chat, interaktivni razgovor korisnika koji su istovremeno na vezi. Stvari su i organizaciono napredovale, pa smo Zoran i ja upisani (doduše samo interno) kao vlasnici 49% Sezam BBS‑a. Za veliku „socijalističku“ kuću kao što je BIGZ to je bio veoma neobičan aranžman, ali je 1990. godine sve bilo u zaletu, govorilo se o privatizaciji, a direktor Novinskog sektora BIGZ‑a Aleksandar Badanjak bio je veoma zainteresovan za uspeh Sezama. I tako je sistem od 15. oktobra 1990. radio samo sa pretplatnicima, koji su u početku plaćali 800 dinara (100 tadašnjih maraka) godišnje.

Pročitajte i:  130 godina kompanije Nintendo

Stvari su se dodatno ubrzale kada je Sezam BBS postao zvanični servis 29. šahovske olimpijade koja je održana u Novom Sadu od 16. novembra do 4. decembra 1990. Tim povodom je instalirano 10 novih telefonskih linija, broj poziva i vreme na vezi su „eksplodirali“, a s njima i broj korisnika kao i poruka u konferencijama. U centru pažnje su bile računarske teme, ali je diskusija bila žešća u „opštim“ konferencijama kao što je „politički“ FORUM i „kulturna“ CIVILIZACIJA. Došla su, svakako ne na naše zadovoljstvo „interesantna vremena“ – rat, sankcije, nestašice, inflacija, protesti… Bilo je mnogo prilika za Sezamovce da se i lično upoznaju i tako je nastajala socijalna mreža, mada u to vreme takav termin nije postojao. Čak je i ugledni časopis WIRED u aprilu 1997. posvetio 12 strana tekstu Dejvida Benahuma (David S. Bennahum) o ulozi Sezamovaca u protestima protiv krađe izbora 1996. godine.

Tokom pet godina rada Sezam BBS je opslužio 1.212.710 poziva što znači da je u proseku na svaka dva minuta neki od Sezamovih nodova „podigao slušalicu i uspostavio vezu sa korisnikom. Korisnici su na vezi proveli 271.471 sat, kao da je za pet godina Sezam zapravo „odradio“ 31 godinu. U dvadesetak javnih konferencija za to vreme je pristiglo oko 394.000 poruka odnosno 418.530.350 slovnih znakova teksta – 400 megabajta. I to je zaista bio tekst, multimedija je zastupljena sa još 180 megabajta datoteka uz poruke. Ogromnost tog broja razumećete ako kažemo da je telefonski imenik bivše SFRJ (šest knjižurina štampanih najsitnijim poznatim slovima) zapremao „svega“ 25 megabajta teksta. Što je najlepše, sav taj vredan materijal koji čini istoriju, je i danas dostupan i pristupa mu se na stari način, sa telnet telnet.sezampro.rs.

Prilagođeno ozbiljnoj diskusiji

Još u prvim danima Sezama Dejan Balinda, budući moderator konferencije CIVILIZACIJA, je rekao nešto čega ću se kasnije često sećati: „Prava vrednost Sezama pokazaće se u budućnosti, kada na raznim krajevima sveta počnemo da srećemo Sezamovce“. I upravo je tako – većina mog profesionalnog života teče u interakciji sa Sezamovcima, čak se uglavnom i oslovljavamo po Sezam imenima. Tada je na Sezamu bila (danas je taj izraz žestoko izlizan, ali u ovom slučaju odgovara istini) tehnološka elita. Nije svako umeo da priključi modem (ako je i imao računar), nije umeo da koristi neki Telix ili Telemate, da se poveže, da radi u terminal režimu i kuca komande… Sezam je bio jedinstven kanal za komunikaciju, i bilo je sasvim prirodno da ljudi koji to umeju dođu na njega, a kad su već tu, onda i da učestvuju u burnom konferencijskom životu.

Prava vrednost Sezama pokazala se u budućnosti, kada smo na raznim krajevima sveta počeli da srećemo Sezamovce

Kada se posle dužeg vremena vidim ili čujem sa nekim Sezamovcem, gotovo po pravilu razgovor počnemo time da nam mnogo nedostaju Sezamove konferencije, ali i razmišljanjima zašto je danas teško naći tako kvalitetne diskusije. Obično priča stigne do Facebook‑a, na kome su „svi“ i na kome svakako ima mnogo razgovora, ali… Pre svega, poruke su uglavnom kratke i često bez sadržaja („Super“, „Ološ“, „Divna si draga“…) Ako se negde i razvije diskusija, teško ju je pratiti – samo malo skliznete prstom levo ili desno i lista se zatvori, pa morate ponovo da skrolujete i pitate se gde ste stali. Dužu poruku je teško čitati (stalno treba pritiskati More – ako malo promašite, prozor sa porukama se zatvori, pa skrolujte iz početka) a nije je lako ni otkucati. Najzad, ako učestvujete u nekoliko diskusija ubrzo se izgubite i više ne znate kada vam je neko odgovorio i šta je odgovor na šta (nekad vam stigne e‑mail s prvom rečenicom odgovora… a često i ne stigne). Sve je prilagođeno površnom listanju, davanju jednog kratkog odgovora i kasnijem zaboravljanju na čitavu diskusiju.

Pročitajte i:  130 godina kompanije Nintendo

Na Sezam BBS‑u rad je bio organizovan tako što pozovete, pokupite sve nove poruke u konferencijama koje pratite u PAD a onda te poruke, pošto prekinete vezu, čitate u off‑line reader programu SOR (postojalo je i nekoliko alternativa) i odgovarate na neke od njih, da biste pri sledećem pozivu poslali EXEC sa odgovorima. Nije se moglo desiti da neku poruku propustite, a pojedine teme ste mogli ostaviti za kasnije, i nove poruke bi se tamo sakupljale. Odgovor ste pisali komforno, u tekst editoru, što je stimulisalo ozbiljan razgovor. Moderatori su se trudili (ne baš uvek uspešno) da diskusija ostane u akademskim okvirima, a svakako nije vladao današnji sistem u kome se dva korisnika međusobno izvređaju i odmah – block (istini za volju, i na Sezamu je postojalo conf ignore ime). Različita mišljenja su bila ne samo tolerisana, nego i stimulisana.

Takav sistem je delom bio posledica činjenice da je vreme na vezi bilo ograničeno, pa su ljudi čitali poruke i odgovarali off‑line, što je naravno danas potpuno passe koncept, ali je i ta zadrška pomagala da čovek možda još jednom pregleda svoje poruke i učini ih kvalitetnijim. Problem je bio u tome što je čitav sistem bio tekstualni, a podrška za multimediju je bila skromna – mogli ste uz poruku da priključite (jednu) datoteku, ali su drugi učesnici u diskusiji te datoteke morali da prenose, snimaju na disk, nezavisno startuju… neuporedivo teže nego danas, kada se slika, zvuk i film ugrađuju u poruke i odmah su pristupačni čitaocu. Šteta je što se Sezamov sistem nije preselio u Web okruženje (bilo je nekoliko pokušaja) i tako prilagodio vremenima koja su dolazila, ali sve ima svoj početak i kraj. Sezam BBS je radio do kraja 1995. godine kada je atmosfera u BIGZ‑u postala previše komplikovana za funkcionisanje. Mreža Sezamovaca je preživela taj trenutak prešavši na SezamPro, što je već priča za neki sledeći jubilej…

Facebook komentari:

SBB

PC Press 10GbE
Tagovi: , , ,

Dejan Ristanović

www.dejanristanovic.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.