Kriptovalute i državna intervencija
Davno je prošlo vreme kada su kriptovalute bile tema o kojoj se čitalo isključivo na dark Web‑u i na sajtovima sumnjivog porekla. Države polako uviđaju da bi možda bilo potrebno odigrati neku ulogu u razvoju ovog, za većinu ljudi novog fenomena…
Polazeći od toga da je nekakva intervencija države svakako neophodna povodom fenomena koji nas nesporno sve više okružuje, ako ne u praksi onda makar u društvenom dijalogu, proučićemo pristupe dve države, od kojih za jedan možemo slobodno reći da je neadekvatan, pa čak i (gledano iz ugla naroda) maliciozan, a za drugi, najviše zbog prakse i iskustva, u najmanju ruku savesno i dobro promišljen. Reč je o Venecueli i Japanu.
Petro coin
Ko god prati vesti jasno mu je da su kriptovalute trenutno najmanji problem Venecuele. Ali, upravo zbog nekih specifičnosti koje uzrokuje ekstremno loša situacija u zemlji, uloga kriptovaluta postala je značajna. Pre svega, zbog enormne inflacije gde je vrednost bolivara toliko opala da se meri na vagi (da se ne bi brojale novčanice), a narod jedva uspeva da preživi. Kriptovalute kao što je Bitcoin, i pored velikih fluktuacija, pružaju mnogo veću novčanu sigurnost i veće izglede za preživljavanje, imajući u vidu da se čak i osnovne namirnice nabavljaju na crnom tržištu. S druge strane, tu je i država, koja stvara višestruke probleme.
U Venecueli su doskora svakome ko je „rudario“ kriptovalute pretile iznude, ucene, krađa od strane policije ili eventualno zatvor za krađu električne energije. U međuvremenu, država je (kad pišemo „država“ u slučaju Venecuele, mislimo na vladajući ešalon) uvidela priliku da profitira od kriptovaluta i razvila sopstvenu kriptovalutu (ovde se postavlja i pitanje da li je to onda uopšte kriptovaluta), koja je bazirana na njihovim naftnim rezervama. Reč je o petro coin‑u.
Kako je profesor Francisco Monaldi sa Univerziteta Rice ukratko izjavio za Foreign Policy: „Ideja da je to valuta bazirana na rezervama čista je fikcija. Ono što ostaje jeste valuta koju je izdala država u stanju hiperinflacije i bezakonja.“
U aprilu ove godine, s namerom da da legitimnost petro coin‑u, ali i da budno nadgleda tokove svih kriptovaluta u zemlji, Skupština Venecuele donela je dekret kojim je legalizovala sve kriptovalute, uključujući i petro coin. Iako ovo deluje kao pozitivan potez, zadnje namere ukazuju na mnogo veću opasnost – a to je monopolizacija svih kriptovaluta i oduzimanje narodu jedinog sredstva koji je bio van domašaja države. Stoga bi celokupan pristup ove države prema kriptovalutama sveobuhvatno mogao biti klasifikovan kao negativan. Ono što je pozitivno u ovoj priči jeste primer kako kriptovalute pomažu i daju nadu kad vam država ne pruža nikakvu ekonomsku sigurnost – kako bismo rekli kolokvijalno, „kad zagusti“.
Regulacija neregulisanog
S druge strane imamo Japan, koji je relativno rano, zbog brzine razvoja tehnologije (Bitcoin je 2009. godine pustio u promet misteriozni kreator Satoshi Nakamoto), imao loše iskustvo sa Mt Gox skandalom. Naime, jedna od globalno najvećih menjačnica kriptovaluta, Mt Gox, koja je u 2014. obrađivala više od 70 odsto transakcija bitcoin‑a na svetskom nivou, bez ikakve najave i upozorenja zatvorena je u februaru 2014. godine. Ubrzo je saopšteno da je oko 850.000 bitcoin‑a njihovih korisnika nestalo, najverovatnije ukradeno.
Poučene ovim slučajem, japanske vlasti preuzele su na sebe težak zadatak regulacije tog polja. S namerom da zaštite korisnika, uvedena su striktna pravila koja su dužne da poštuju sve menjačnice kriptovaluta, kao što su kapital od 10 miliona jena, određeni zahtevi vezani za IT sistem, specijalni trening za zaposlene, kao i posebni zahtevi ako dođe do outsourcing‑a. I pored ovih predostrožnosti, u januaru ove godine došlo je do hakerskog napada na menjačnicu Coincheck, gde je ukradena kriptovaluta NEM u protivvrednosti od oko 531 miliona američkih dolara, na šta su japanske vlasti odgovorile dodavanjem pet dodatnih uslova za poslovanje menjačnica kriptovaluta. Menjačnice sada moraju da čuvaju kriptovalute na kompjuterima koji nisu povezani na Internet, da strože kontrolišu razdvajanje sredstava klijenata od sredstava menjačnice i posvete im posebnu zaštitu, da ne prihvataju kriptovalute koje insistiraju na anonimnosti i dozvoljavaju lako pranje novca, kao i da promene interno organizovanje, odvajajući članove društva od menadžmenta.
Japanska Agencija za finansijski nadzor (FSA – Financial Services Agency) prošle godine prepoznala je Bitcoin kao sredstvo plaćanja, sa osobinama imovine (ali ne kao zakonom prepoznatu valutu), i uredili poreski tretman Bitcoin‑a kao imovine. Skorije, porez na kapitalnu dobit, koji može rasti i do 55 odsto, a koji se primenjuje azloi na Bitcoin i ostale kriptovalute, prouzrokovao je da pojedine kompanije koje rade s kriptovalutama razmisle o promeni destinacije na kojoj posluju. I pored svih ovih zahteva i potencijalno visokih poreza, FSA je u maju ove godine saopštila da čak oko 100 novih kompanija želi da uđe u biznis menjanja kriptovaluta. Rg može biti to što se upravo zbog uređenosti ove oblasti, a uprkos potencijalno visokim troškovima, kompanije ne suočavaju s neizvesnostima kao što su potencijalna odgovornost pri poslovanju i kršenje zakona za koji možda nisu ni svesni da se na njih odnosi.
U korist građana?
Opet kao kontrast situaciji u Venecueli, japanska Centralna banka (Bank of Japan) prepoznala je rizik i komplikacije koje bi izdavanje državne kriptovalute prouzrokovale, izjavivši da nema nikakve planove da to učini. Očigledna je razlika u pristupima ove dve zemlje: dok jedna mahom zloupotrebljava građane i pokušava da stekne korist, druga se meša onda kada postoje greške koje samo viša institucija – državna vlast – može da ispravi i kontroliše.
Nesumnjivo je da na ova dva pristupa kriptovalutama veliki uticaj imaju socio‑ekonomske situacije ove dve zemlje. Neki bi čak zamerili da se ovde radi o mešanju „baba i žaba“ – jedne države u najvećoj krizi u skorijoj istoriji i jedne s razvojem tehnologije na ekstremno visokom nivou, s visokim životnim standardom. Međutim, bitna lekcija ove dve priče jeste da je reč o globalnom fenomenu. Države mogu da odigraju pozitivnu ulogu u razvoju kriptovaluta ili da ih svojim delovanjem potpuno obesmisle. Jedino što nije sporno jeste da je došlo do tačke da su države i međudržavne institucije počele da se angažuju. Ovde je bilo reči samo o dva ekstremna primera. Kada je pristup države Srbije u pitanju, da li je ona bliža Venecueli ili Japanu ili pak nekoj neutralnoj (ili, možda, bolje rečeno neaktivnoj?) sredini, stvar je perspektive.
Marija Dražić
