Pogled kroz udaljeno oko
Svaki savremeni PC opremljen je Web kamerom, uz Windows besplatno dobijate Skype, broadband konekcije su svuda raspoložive, pa nije teško započeti video‑razgovor s prijateljem ili saradnikom na drugom kraju sveta. Ali, kvalitet ovih jeftinih dodataka nije uvek dovoljan – šta da radite kada vam zatreba profesionalni telekonferensing?
Outsorsing informatičkih servisa je reč godine, pa sve više domaćih stručnjaka svakodnevno radi na (pre svega programerskim) poslovima koje pribavljaju strane firme. Dogovori obično počinju e‑mail porukama, ali se brzo stigne do tačke kada nešto treba „uživo“ prodiskutovati. U prošlogodišnjem istraživanju koje je sproveo Wainhouse Research pokazalo se da u organizacijama sa većim brojem zaposlenih svako učestvuje u 9‑10 sastanaka nedeljno. Telefonski razgovor je danas passe, ne toliko zbog toga što ljudi žele da gledaju jedni druge dok pričaju, nego zato što treba podeliti ekran, neku šemu, slajd, nacrtati nešto… Pomenuto istraživanje pokazalo je da preko 54% sastanaka podrazumeva interakciju koja se ne može ostvariti telefonskim pozivom. Dakle, koristi se neki messenger koji podržava video‑pozive, a pošto Skype već postoji na svim Windows računarima, onda je on i prirodan izbor.
Web kamera
Gotovo svi savremeni notebook računari imaju Web kameru (to je ono što Mark Zuckerberg pokriva crnom lepljivom trakom kad koristi računar za druge stvari), zvučnike i mikrofon, dakle spremni su za video‑pozive. Desktop računari obično zahtevaju da kupite posebnu kameru, čime rešavate i pitanje mikrofona. Čak i (moderniji) televizori imaju ugrađenu opremu za video‑konferencije, mada se više puta čulo da ispred takvih televizora ne treba pričati ni o čemu što čitav svet ne bi trebalo da zna, jer je teško kontrolisati šta vaš orvelovski telekran (pardon, televizor) emituje u svet.
Druga važna komponenta je Internet veza, koja je konačno postala sasvim dovoljna za udobnu video‑komunikaciju. U tabeli 1 vidite brzine veze koje su potrebne za udoban razgovor – uz 2 Mbps simetrični link potpuno ste spremni za HD video komunikaciju, a ako u razgovoru treba da učestvuje više ljudi, biće potreban brži download. Naši kablovski operatori već u osnovnim paketima nude ovakve brzine, ali će korisnici koji su i dalje na ADSL‑u imati problema, pošto 1 Mbps upload zahteva da ostanete na SD kvalitetu videa.
Rešenje s Web kamerom je jeftino i funkcioniše sasvim korektno, ali ipak nije bez mana. Pre svega – zvuk. Ako sedite u tihoj sobi, mikrofon kamere će dobro „uhvatiti“ sve što kažete, ali će neki zvuci, kao što je kucanje na tastaturi ili igranje hemijskom olovkom (inače, odličan test za svaki konferencijski sistem) zahtevati napor druge strane da prati ono o čemu se priča. Optika Web kamere je mala i prilično skromna, bez mogućnosti optičkog zumiranja ili promene kadra. U uslovima dobrog svetla sve je uglavnom u redu, ali je kadar previše uzak za više ljudi: ako ispred računara moraju da sede dvoje ili troje – što je prilično često kod poslovnih razgovora i prezentacija – moraju da se guraju i pomeraju, neko se obično vidi samo delimično…
Vredi pomenuti i pitanje položaja kamere. Na notebook‑u se ne može ništa učiniti – kamera je tamo gde ju je proizvođač smestio, dakle iznad ekrana. Pošto sedite ispred i iznad tog ekrana, kamera vas snima odozdo što, ako niste baš u cvetu mladosti, ne doprinosi da dobro izgledate. Kod desktop računara kamera se obično stavlja na monitor, što je potencijalno bolji položaj, ali ako je ekran veće dijagonale (npr. 27 ili 30 inča), a vi dok pričate (prirodno) gledate u ekran na kome je ono što opisujete a ne u kameru, stalno će delovati kao da dremate. Najbolje je da kameru postavite na neki mali stativ, čime možete smestiti više ljudi u kadar, ali kako se kamera udaljava, tako se povećavaju problemi sa zvukom i u nekom trenutku postaje neophodan poseban mikrofon.
Svi pomenuti problemi (osim loše Internet veze odnosno sporog upload‑a) nisu posebno ozbiljni i Web kamera je, realno govoreći, sasvim dovoljna za razgovor „jedan‑na‑jedan“, kao stalno prisutno, jeftino i za korišćenje veoma jednostavno rešenje. Čovek, ipak, poželi i nešto bolje, naročito ako video‑konferencije postaju ozbiljnije i okupljaju više ljudi. Ostaje samo pitanje koliko to „bolje“ košta i koliko je komplikovano za povezivanje i korišćenje.
U konferencijskoj sobi
Firma koja se ozbiljno bavi razvojem rešenja po narudžbini stranih partnera, ili domaća ekspozitura strane kompanije, mora da razmisli o kvalitetnoj komunikaciji s principalom. Tokom rada će se ukazati potreba da u jednu (virtuelnu) sobu sedne više ljudi sa svake od strana i da razgovaraju tako da svako svakoga vidi i razume. Osim toga, povremeno će neko od vlasnika ili direktora strane firme poželeti da govori sa svim zaposlenima, ili možda sa grupom saradnika na većem projektu, a biće potreb i za obukom, kada jedan čovek govori pred čitavim timom. Sve te primene su daleko van dometa klasične Web kamera – treba opremiti konferencijsku sobu.
Konferencijska soba pre svega podrazumeva veliki ekran – ili nekoliko velikih ekrana – koji će obično stajati na zidu koji dominira prostorom i koga će svi prisutni, sedeći za konferencijskim stolom, jasno videti. Potrebno je i nekoliko kamera raspoređenih tako da mogu da snimaju čitav prostor, ali i pojedinačne govornike. Rezolucija kamera mora biti takva da se jasno vide detalji (full HD nije više dovoljan), a prenos takve slike zahteva brzu i pouzdanu Internet vezu.
Najosetljivije je pitanje zvuka, pošto se ne može računati s tim da će pet, šest ili možda deset ljudi koji sede za stolom biti toliko disciplinovano da u svakom trenutku govori samo jedan od njih. Biće tu govora u glas, upadanja u reč, tišeg i glasnijeg govora, kao i niz šumova koje normalno i ne primećujemo (tastature, škripanje cipela po podu, tapkanje prstima po stolu…), ali koji mogu ozbiljno da namuče mikrofon. Zato je važno da prostor bude dobro pokriven kvalitetnim mikrofonima koji su sposobni da izdvoje glas od drugih zvukova.
Da bi stvari bile još malo komplikovanije, obično se postavlja i zahtev da se u konferenciju povremeno uključe i ljudi koji su fizički daleko, a tamo gde se nalaze nemaju kvalitetnu opremu; recimo, javljaju se s terena, snimajući se mobilnim telefonom ili tabletom. Zato je za ozbiljne sastanke je potreban i „režiser“, čovek koji će birati kada je koja kamera aktivna, kojim mikrofonima je dat prioritet, koja se slika prikazuje na kom ekranu…
Distribucija slike
Firme koje su orijentisane na obrazovanje suočavaju se s drugačijim izazovima – pred kamerama obično stoji jedan čovek (predavač) koga treba kvalitetno snimiti, uz često kombinovanje njegovog glasa s pogledom na prezentaciju ili na tablu po kojoj on piše. Dobro je da kadar ne bude monoton (što podrazumeva više kamera), ali i da slika u svakom trenutku bude pregledna. Ako se na ovaj način snima predavanje koje će se emitovati kasnije stvari se rešavaju u sobi za montažu, ali je čest zahtev da predavanje teče uživo, da se video stream distribuira desetinama pa i stotinama slušalaca, i da neki od njih povremeno mogu da se uključe u „program“, možda postavljajući pitanje ili komentarišući neku od teza.
Ovakav scenario nije lako realizovati pre svega zato što je potreban širok uplink kojim će se stream emitovati. Ako je broj slušalaca veliki, pribegava se optimizacijama, pa se grupe geografski bliskih korisnika opslužuju preko zajedničkog čvorišta – lakše je, recimo, prebaciti video jednom u Ameriku pa ga odatle emitovati svim korisnicima u Americi. Zato se sistem organizuje tako da slika i ton koje generišu video konferencijski uređaji (Endpoints) putuju do bridge‑a ili MCU‑a (Multipoint Control Unit). To je ključni (i obično veoma skup) uređaj koji učesnike komunikacije povezuje u virtuelne sobe za sastanke (VMR, Virtual Meeting Rooms) i pritom obezbeđuje interoperabilnost, transkodujući signal za različite platforme.
Onima koji su spremni da ulože u kvalitetne kamere i mikrofone, ali ne i u sisteme za distribuciju sadržaja, raspoloživa su rešenja zasnovana na cloud‑u. Korisnik tada šalje samo jedan video stream, a on se dalje distribuira preko profesionalne mreže, bez potrebe da se korisnik bavi detaljima kao što su kompresija, geografska raspodela korisnika i izbor odgovarajućih čvorišta; taj deo posla na sebe preuzimaju profesionalci. Zato se takvo rešenje obično naziva VaaS, Video as a Service.
Nešto između?
Opseg cena opreme za konferencijsku salu je veoma širok, i kreće od platformi kao što je Skype i Skype for Business (nekada Lync), preko Web konferencijskih platformi kao što je GoToMeeting, gde se podrazumeva oprema koja košta nekih 10 ili 20 hiljada dolara po sobi, do telepresence soba koje zahtevaju ulaganja od $100.000 ili više. Potencijalni kupac treba veoma pažljivo da proceni svoje potrebe i budžet, ali i da obrati pažnju na to šta tačno ulazi u neku konkretnu platformu, a šta treba dodatno kupiti. Na sledećim stranicama ćemo predstaviti profesionalna rešenja za video konferensing koja dolaze iz kompanije Cisco Systems, a ovde nastavljamo s rešenjima za niži budžet. Ako vam video‑konferensing posredstvom Web kamere više nije dovoljan, a ne biste da ulažete desetine hiljada dolara u profesionalno rešenje, potražićete nešto između.
Postavivši granicu na približno 1000 evra, pronašli smo dve varijante – jedna dolazi iz kompanije Logitech, a druga je proizvod firme AVer. Napomenućemo da Logitech nudi još jedno interesantno i portabilno rešenje niže cene, Logitech Connect, koje nažalost nismo uspeli da lociramo na domaćem tržištu. Možda u nekom od sledećih brojeva našeg časopisa… U međuvremenu, pronađite svoje potrebe i mogućnosti u nekom od ovih proizvoda i uskoro ćete izgledati i zvučati bolje, kako pred domaćim kooperantima tako i pred stranim klijentima.
Logitech Group
Group u povećoj kutiji donosi impresivan set uređaja. Tu je pre svega kvalitetna kamera, zatim kontrolna jedinica s mikrofonima (spikerfon) koja se postavlja na konferencijski sto, daljinski upravljač i hab u koji se priključuju svi kablovi, računajući i USB 2.0 kabl koji vodi do PC‑ja. U paketu je i impresivna količina kablova koji su, srećom, označeni bojama, pa se oprema prilično lako poveže. Kablovi su prilično dugački – 5 metara za vezu do kamere i spikerfona, 3 metra za napajanje i 2 metra za povezivanje s PC‑jem. Sve je smišljeno tako da hab montirate ispod stola i da onda površina stola prikrije ostale žice.
Lako povezivanje ne znači da je ova oprema naročito portabilna – namenjena je pre svega instalaciji u jednoj (povećoj)prostoriji, gde ćete je povezati i podesiti, a onda uglavnom na tom mestu i koristiti. Možda ćete, doduše, poželeti i da je proširite – ako je konferencijski sto veći, možete da dokupite još nekoliko mikrofona i da ih lako integrišete u sistem. Mobilni uređaji se povezuju sa spikerfonom bežično, korišćenjem Bluetooth protokola, uz uparivanje zasnovano na NFC‑u.
Motorizovana kamera sa pan, tilt i zoom mogućnostima obezbeđuje prenos slike u full HD rezoluciji uz osvežavanje od 30 fps, što je sasvim dovoljno za profesionalni video‑konferensing. Optički zoom ide do 10x, što uz kvalitetan auto fokus obezbeđuje precizan rad. Ugao koji kamera pokriva je 90 stepeni, uz podršku za pan od 260 stepeni i tilt od 130 stepeni – lako ćete bez pomeranja kamere fokusirati bilo koga u prilično velikoj konferencijskoj sobi. Kamera može da se montira na stalak ili na zid, tako da dominira prostorijom.
Kamerom upravljate daljincem ili s tastature spikerfona, što zahteva izvesno navikavanje. Nije baš dobro da vežbate tokom važnog sastanka, i zato je potrebna odgovarajuća priprema – napravite nekoliko (do pet) karakterističnih kadrova (recimo čitav sto, glavni inženjer, jedan od tehničara, tabla…) i memorišite ih, pa ćete potreban kadar aktivirati pritiskom na taster.
Spikerfon je elegantno dizajniran i neočekivano težak – oko 1.2 kilograma – pre svega zbog metalnog kućišta koje obezbeđuje stabilnost, važnu da bi se izbeglo da eventualne vibracije stola „zbunjuju“ mikrofone. Ugrađena su četiri omnidirekciona mikrofona, što „pokriva“ stolove dužine do oko 6 metara; ako učesnici u razgovoru sede za većim stolom, ili možda postoje dva stola, dokupićete mikrofone koji, po specifikaciji, pokrivaju do 8.5 metara.
U paketu ne dobijate softver, pošto se Logitech Group savršeno integriše u Windows okruženje. Mi smo ga isprobali sa Skype‑om i nemamo mnogo toga da kažemo – stvar jednostavno radi. Potrebno je određeno navikavanje na komande za upravljanje kamerom, ali kada se memorišu smislena podešavanja, možete se posvetiti razgovoru i primetiti da je iskustvo, u odnosu na običnu Web kameru, moćno. Da li je ta moć vredna investicije od oko 1000 evra, koliko osnovni Logitech Group košta, odlučićete sami.
AVer VC 520
AVer VC520 je direktan konkurent Logitech Group, iz iste cenovne klase. I arhitektura uređaja je slična, mada se izgled komponenti (naročito spikerfona) razlikuje. Kameru montirate na pogodno mesto u prostoriji i kablom je povezujete sa habom, do koga takođe dolazi kabl iz okruglog spikerfona (ugrađena su 3 mikrofona) i USB veza s računarom. Na samom spikerfonu ne postoji tastatura, pa se uređajem upravlja korišćenjem priloženog daljinca.
Uređaj se prilično lako povezuje, iako može zatrebati lupa da se vidi koji simbol šta označava. Windows 10 (podržane su verzije od 7 na dalje) je prepoznao uređaj i začas instalirao potrebne drajvere; trebalo je samo reći Skype‑u odakle stiže slika a odakle zvuk. Dodatni trud treba uložiti u pronalaženje pogodnih pozicija kamere, koje ćete memorisati (do 10 vrednosti) kako biste kasnije tokom konferencije mogli da fokusirate sliku na onoga ko govori, ili možda na tablu po kojoj on(a) piše. Pokreti kamere su nešto sporiji nego kod Logitech‑a, ali je sve i dalje dovoljno efikasno. Dodatne mogućnosti donosi PTZApp softver u kome se slika izoštrava, uz podešavanja balansa bele boje.
Kamera obezbeđuje oštru, full HD sliku uz 60 fps osvežavanje, naravno ako Internet veza može da „progura“ toliku količinu podataka. Optički zum je 12x, a opseg blende f/1.8 – f/2.8. Mana je što je prostor koji kamera „vidi“ (field of view) nešto uži, što predstavlja smetnju ako je prostorija široka. Kvalitet zvuka takođe zaslužuje komplimente, a mikrofoni su dobro usklađeni sa zvučnicima, uz efikasnu kompenzaciju buke. Postoji i mogućnost instalacije dodatnih mikrofona, u slučaju da je konferencijski sto dugačak. Svaki mikrofon pokriva prostor dužine oko 9 metara.
Sve u svemu, AVer nam je poslao na test moćan i dobro usklađen sistem koji obezbeđuje kvalitetne video‑konferencije. Njegovi posebni aduti su odlično osvežavanje slike (fps) i dobri zvučnici, a nedostaje mu mogućnost uključivanja mobilnih uređaja u komunikaciju.
AVer EVC 150 kamera
Od Division‑a nam je stigao i konferencijski sistem AVer EVC 150 koji izlazi iz ranga cena o kojima govorimo (osnovni komplet košta oko 3000 evra), ali je bilo teško odoleti, pa smo i njega isprobali. Kamera je znatno masivnija – takođe nudi full HD rezoluciju (30 fps), ali ima mogućnost da pređe i u režim 1440×900 koji više odgovara slikanju table ili prezentacionog platna. Zum je takođe 12x (postoji i digitalni zum do 18x), uz brz tilt i pan.
U kompletu dobijate jedan mikrofon (verovatno ćete dokupiti još nekoliko) kao i kontroler nalik malom video‑rikorderu, kojim se čitav sistem povezuje u celinu i uspostavlja komunikaciju s svetom. O ambicijama sistema govori činjenica da je Ethernet port gigabitni, što znači da je sve spremno za veoma brz prenos kvalitetne slike i zvuka.
O malo ozbiljnijim rešenjima pročitajte u tekstu o Cisco uređajima za telekonferencije
Dejan Ristanović
(Objavljeno u časopisu PC#238)