Sve što bi trebalo da znate o kućnoj mreži

Čim ste instalirali Wi‑Fi ruter, obično ugrađen u uređaj koji obezbeđuje pristup Internetu, napravili ste malu kućnu mrežu. Kako da koristite sve njene potencijale i kada je trenutak da je pojačate?

Ru­ter kao cen­tar kućne mreže.

Tipična kućna mreža danas opslužuje veliki broj uređaja: računare, telefone, tablete, konzole za igru, možda televizore i druge tehničke uređaje. Neki od njih povezani su mrežnim kablom, a neki bežično. A u samom srcu tog sistema nalazi se modem ili ruter koji predstavlja vezu između spoljnog Internet sveta (Wide Area Network – WAN) i kućne mreže (Local Area Network – LAN).

Kućne mreže se pre svega koriste za pristup Internetu, ali su njihovi potencijali znatno veći. Zašto, recimo, ne biste postavili neki NAS (Network Attached Storage) na kome ćete centralizovano čuvati važne podatke, mrežni štampač koji će omogućiti štampu sa svih uređaja ili mrežni server kome možete pristupiti sa svakog računara u kući? Kada već postoji mreža, hajde da je maksimalno iskoristimo i optimizujemo da bude brža i efikasnija.

Procena mrežnih kapaciteta

Pre nego što krenemo dalje, treba da steknemo uvid u kapacitete mreže i proverimo da li je postojeća oprema dovoljna da zadovolji naše potrebe. Prva stvar je da saznamo malo više informacija o ruteru. To nije teško. Pogledajte koji je proizvođač i model i potražite specifikacije na Internetu ili u dokumentaciji koju ste dobili uz njega.

Trebalo bi potom napraviti popis svih uređaja koji pristupaju ruteru. To se može uraditi na više načina, a najjednostavniji je da se na PC‑ju upotrebi Advanced IP Scanner (www.advanced‑ip‑scanner.com). Taj program može da se pokrene i kao portabilna aplikacija, a skenira mrežu i prikazuje trenutno aktivne uređaje. Da biste dobili kompletnu sliku svoje mreže, bilo bi dobro da uključite i povežete sve uređaje u kući koji je koriste.

Druga varijanta jeste da na Android telefon ili tablet instalirate aplikaciju Fing koja radi sličnu stvar. Njena prednost jeste to što daje i neke dodatne informacije, kao što su servisi koji su pokrenuti na odabranom uređaju ili koliki je ping svakog uređaja, a nudi i mogućnost skeniranja eksternih IP mreža (naravno, pod uslovom da je imate pristup tim mrežama). U oba slučaja dobićete informacije o imenu uređaja, portu na kome je povezan na mrežu i njegovoj MAC adresi. Postoji mogućnost i da tokom ovog procesa pronađete neki uređaj na vašoj mreži za koji ste sigurni da nije u vašem ili u vlasništvu vaših ukućana. To može da znači da je neko sa strane uspeo da se priključi na vašu mrežu, pa bi se trebalo pozabaviti i njenom sigurnošću, što je tema koje ćemo se dotaći malo kasnije.

Testiranje mreže

Bilo da ste profesionalac ili kućni korisnik, bitno je da mreža funkcioniše što bliže granicama svojih hardverskih mogućnosti. A da bi se to utvrdilo, neophodno je da znate i koja je njena stvarna brzina, kao i koliki je domet bežičnog signala. Za to postoje različiti alati, a mi smo, prvenstveno zbog njegove jednostavnosti, odabrali LAN Speed Test (Lite) (www.totusoft.com/lanspeed1). Ta portabilna aplikacija testiraće brzinu LAN i bežične mreže, tako da ćete steći uvid u to koliko je ona zaista brza. Kao neke smernice, daćemo vam informaciju da je za jedan stream Full HD video‑materijala potrebno negde oko 5 Mbps, a za Ultra HD (4K video) negde oko 25 Mbps.

Kada je reč o testiranju brzine i kvaliteta Wi‑Fi mreže, opet ćemo u pomoć pozvati jednu mobilnu aplikaciju – Wi‑Fi Analyzer. Ona daje mnogo veoma korisnih informacija koje mogu da vam pomognu da procenite stanje svoje bežične mreže. Za početak, možete da odaberete bežični signal koji hvatate na određenoj lokaciji i da vidite njegovu jačinu. Među dostupnim mrežama pronađite svoju, prošetajte se po kući i pratite jačinu signala na ekranu. Dok god je kazaljka u zelenom delu skale, signal je dobrog kvaliteta. Ako negde padne u žuti deo skale, potrebno je razmisliti kako da se tu pojača signal, a ako je kazaljka u sivom delu skale, smatrajte da bežični signal s vašeg rutera praktično nije dostupan na toj lokaciji; ako je i dostupan, slabo je upotrebljiv.

Drugi važan podatak koji ovaj program daje jeste merenje jačine signala tokom vremena. To je veoma bitna informacija, naročito na lokacijama s lošijim prijemom bežičnog signala. Zato sačekajte na tim mestima nekoliko minuta i pratite da li je signal postojan ili dolazi do velikih varijacija u njegovoj jačini.

Treći bitan podatak jeste to da proverite na kom kanalu i koliko je jak bežični signal koji primate s vašeg rutera, kao i na kojim su kanalima (zajedno s njihovom jačinom) podešeni bežični signali okolnih rutera u vašem dometu. Ako se desi da pored vašeg signala na istom kanalu postoji još jedan jak signal, to može da bude uzrok eventualnih padova kvaliteta bežičnog signala s vašeg rutera. Kombinacijom pomenuta tri parametra možete da izvučete korisne zaključke i otkrijete najčešće probleme u prijemu bežičnog signala. A neke od njih onda je relativno lako otkloniti.

Aduti za bolji ruter

Kao centralna tačka u okviru kućne mreže, ruter predstavlja i početno mesto za nadgradnju ukoliko smatrate da trenutni sistem ne zadovoljava vaše potrebe. Ruter ste najverovatnije dobili na korišćenje prilikom potpisivanja ugovora sa Internet provajderom. Obično su to jeftiniji ruteri koji podržavaju osnovne parametre navedene u ugovoru, ali to istovremeno znači i da nisu uvek u stanju da se izbore s malo većim potrebama korisnika.

Najlakši način za popravljanje kvaliteta usluge jeste kupovina novog, bržeg rutera koji poseduje neke napredne funkcije. Iako to deluje kao skuplja varijanta od upotrebe postojećeg rutera koji vam je iznajmio provajder, dugoročno gledano predstavlja bolju soluciju. Ako se odlučite na ovaj korak, neophodno je da odaberete odgovarajući ruter u skladu s načinom na koji vam se isporučuje Internet konekcija – to može da bude kablovski Internet, ADSL, VDSL ili ADSL2+. Ako niste sigurni kakav ruter vam je potreban, pitajte provajdera.

Šta bi taj novi ruter trebalo da podržava? Za početak, morao bi da nudi gigabitni Ethernet kako bi se maksimizovala brzina transfera podataka u mreži. Kućni ruteri najčešće imaju četiri Ethernet porta, pa ukoliko imate više računara ili drugih uređaja koji se mrežnim kablom povezuju s ruterom, ta količina dostupnih portova možda vam neće biti dovoljna.

Sledeći uslov koji bi morao da bude zadovoljen jeste podrška za 802.11ac (AC) bežični standard. Današnji ruteri uglavnom mogu da kreiraju dve nezavisne bežične mreže koje rade na različitim kanalima (2,4 GHz i 5 GHz). Mrežu na 2,4 GHz podržavaju svi uređaji, pa je „zagušenija“ i podložnija interferencijama s komšijskim bežičnim mrežama. Samim tim, postoji i veća šansa da će doći do pada performansi u radu. Novija, 5 GHz mreža, manje je zagušena i generalno postiže bolje performanse. Njena mana je što ima mali domet, naročito na starijim bežičnim N ruterima koji podržavaju oba kanala. Bežični AC ruteri imaju veći domet na 5 GHz. To postižu odvojivim antenama koje su u stanju da detektuju poziciju povezanog uređaja i da usmeravaju signal ka njemu (proces koji se naziva beamforming ili usmeravanje zraka). AC ruteri imaju različite oznake, od AC1600 do AC2800. Brojke ovde označavaju maksimalnu kombinovanu Wi‑Fi brzinu na oba kanala (na 2,4 GHz i 5 GHz). Za 2,4 GHz brzine se kreću od 300 Mbps do 600 Mbps, dok za 5 GHz brzine idu od 1 Gbps i više.

Ukoliko često koristite streaming, ne bi bilo loše da potražite model koji nudi Multi‑User MIMO (MU‑MIMO). Ta tehnologija poboljšava efikasnost streaming‑a tako što istovremeno strimuje više paketa. Ipak, treba imati na umu da su takvi kućni ruteri retki i da su dosta skuplji od običnih.

Još neke stvari na koje bi trebalo da obratite pažnju prilikom kupovine rutera jesu UPnP, koji automatski otvara portove neophodne za streaming, QoS (Quality of Service) koji omogućava da se definiše limit protoka za određene uređaje, podrška za VPN koja obezbeđuje zaštićenu mrežnu konekciju… Na ruteru su korisni i USB portovi na koje možete da povežete štampač i tako ga učinite dostupnim svim uređajima u mreži ili eksterni hard‑disk koji će tako postati mrežni disk. Naravno, ti dodaci podižu cenu rutera, pa ukoliko želite da optimizujete troškove, morate da procenite šta vam je od pomenutog neophodno za rad u kućnoj mreži.

Dodatna podešavanja

Da bi ruter optimalno funkcionisao, potrebno je na njemu podesiti još nekoliko sitnica. Jedna od njih jeste i sigurnost mreže. Počećemo od najjednostavnijih stvari, kao što je šifra za pristup ruteru. Kao što znate, većina rutera dolazi s predefinisanom administratorskom šifrom koja najčešće glasi admin ili root. Ako već niste to uradili, obavezno promenite ovu šifru. Takođe, dodajte šifru za Wi‑Fi pristup mreži i uključite WPA‑PSK2 zaštitu sa AES enkripcijom.

Dodatni stepen zaštite može da bude isključivanje SSID odašiljanja (SSID broadcast). Na taj način ruter će postati nevidljiv u etru i nepoznatim ljudima biće onemogućeno da pokušaju da se povežu na njega. Još jedna korisna opcija jeste uključivanje MAC filtera. On će omogućiti pristup ruteru samo uređajima čije MAC adrese ima u svojoj bazi. Ovde, ipak, treba obratiti pažnju na jednu sitnicu. Jeftiniji ruteri obično imaju ograničenje od 20 ili čak samo osam MAC adresa koje mogu da upamte, pa ako imate više uređaja koji pristupaju mreži, moraćete da nabavite bolji ruter ili da neki od uređaja prebacite na Ethernet.

MAC adresa uređaja imaju i drugih korisnih primena. Na primer, ako svojoj deci želite da ograničite protok koji troše gledanjem streaming sadržaja ili da im blokirate određene sajtove koji će se identifikovati prema zadatim parametrima, ruter sa QoS će to obaviti na nivou MAC adresa. Restrikcije se, takođe, mogu zadavati i prema opsegu IP adresa, specifičnim portovima, aplikacijama…

U cilju bolje zaštite možete da isključite DHCP server, uključite firewall (ako već nije uključen) i isključite UPnP forvardovanje portova. I konačno, isključite opciju za udaljeno administriranje rutera (pristup ruteru kada se nalazite izvan vaše kućne mreže).

Korisni uređaji

Kada je obezbeđen kvalitetan ruter, da bi se izvukao maksimum iz mrežnog okruženja, neophodno je obaviti još nekoliko provera i eventualno nadgradnji mreže. Kod gigabitne Ethernet mreže proverite da li su svi kablovi deklarisani kao CAT5e ili CAT6. Ukoliko nisu, to može da bude uzrok sporijeg transfera između povezanih uređaja. Osim oznakom na samom kablu, to možete da proverite i na ruteru, pod uslovom da ima višebojne signalne LED diode za svaki port. Ukoliko je konekcija ostvarena maksimalnom brzinom, LED dioda svetleće zelenom bojom, a ukoliko je brzina manja (dakle, 10 ili 100 Mbps), narandžastom bojom.

Ako u svojoj kući imate više uređaja koji se povezuju u LAN mrežu od portova na ruteru, rešenje je nabavka sviča. Postoje svičevi sa pet (četiri izlazna i jedan ulazni port) ili više portova, koji mogu da se konfigurišu ili koji preuzimaju podešavanja s rutera. Najjednostavniji, tzv. neupravljivi (unmanaged) svič obaviće u kućnim uslovima posao sasvim dobro. To je „glup“ uređaj koji radi po plug‑and‑play principu i jedina mu je namena da poveća broj LAN portova. Za veći stepen kontrole potrebno je nabaviti upravljivi (managed) svič, koji omogućava da podesite kako će se uređaji povezivati i kako će se sam svič ponašati. Takvi svičevi obezbeđuju dodavanje QoS podešavanja ili kreiranje virtuelnih LAN‑ova (VLAN) koji obezbeđuju izolovanje pojedinih uređaja od ostatka mreže bez fizičkog čupanja kablova. Neupravljive petoportne svičeve možete da nabavite za manje od 1.000 dinara, dok najjeftiniji upravljivi svičevi koštaju oko 4.000 dinara.

Svoju kućnu mrežu možete da proširite i upotrebom homeplug uređaja. Oni su specifični po tome što koriste elektroenergetsku mrežu (strujne kablove) za prenos Internet signala. Potrebna su dva takva uređaja da bi mreža funkcionisala, a osnovna mana im je što se na taj način obezbeđuje samo Ethernet mreža, a ne i bežična. Jednostavni su za upotrebu i ne zahtevaju nikakvo podešavanje, sem priključivanja mrežnog kabla. Sistem nije savršen – retko ko zna kako su mu u kući povezane žice za električnu energiju, pa je pitanje kuda sve signal prolazi i kakve sve interferencije može da „pokupi“. Pored toga, neophodno je da se uređaj poveže direktno na utičnicu u zidu jer produžni kablovi obično imaju prenaponsku zaštitu koja degradira ili čak u potpunosti „ubija“ mrežni signal.

Optimizacija bežične mreže

Kod bežične mreže postoji mnogo više stvari koje mogu da umanje kvalitet i brzinu veze. Na primer, mogu da postoje „slepe tačke“ do kojih signal ne dopire ili je veoma slab. Osnovno pravilo u tom slučaju jeste da se ruter pozicionira u centralnom delu stana ili kuće kako bi udaljenost od takvih tačaka bila što kraća. To nije uvek moguće, pa gledajte da ruter postavite što bliže toj idealnoj tački.

Veoma je bitan i položaj antene na ruteru. Preporuka je da ruter stoji podignut na visini stola ili više, kao i da antena bude postavljena uspravno. Naime, antene na ruterima projektovane su tako da signal šalju pod uglom od 75 do 105 stepeni u odnosu na osu antene. Drugim rečima, ako je antena uspravna, signal se šalje pre svega horizontalno, a ako je ona položena, signal će se najvećim delom rasprostirati po vertikali.

Jedan jeftin trik (koštaće vas od 600 do 2.000 dinara) koji može da poveća domet bežičnog signala jeste kupovina eksterne Wi‑Fi antene. Naravno, to je moguće uraditi ukoliko antena na ruteru nije fiksna ili ako postoji dodatni antenski izlaz. Kako te eksterne antene mogu da pomognu? Standardne antene na ruterima obično imaju pojačanje od 2 do 3 dBm, dok su pojačanja na eksternim antenama od 5 do 8 dBm. Nećete dobiti baš dva ili tri puta jači signal, ali ako u nekoj prostoriji imate signal lošeg kvaliteta, velika je šansa da će eksterna antena dovoljno pojačati signal da on bude stabilan i bez oscilacija. Te antene se montiraju prilično jednostavno – odvije se stara antena, na njeno mesto prikači se nova i vaš ruter već ima jači signal i veće polje pokrivenosti.

Drugi, malo skuplji, ali i efikasniji način ukoliko želite da u određenom delu stana pojačate signal, jeste kupovina Wi‑Fi repeater‑a (extender‑a). Njihove cene kreću se od 2.000 do 5.000 dinara, a veoma su zgodni za upotrebu u kućama koje imaju više spratova. Tu se ruter postavlja na jednom spratu, a Wi‑Fi repeater‑i na svim ostalim spratovima. Uloga im je, kao što im i ime kaže, da „ponavljaju“ i pojačaju signal koji dobiju od rutera. Idealno mesto za njihovo postavljanje nalazi se na pola puta između rutera i lokacije na kojoj nema Wi‑Fi signala. Njihovo podešavanje nije plug‑and‑play, ali je dovoljno jednostavno da mogu da ih setuju i neiskusni korisnici.

Najskuplja varijanta je nabavka Wi‑Fi Mesh sistema koji kombinuju ruter, modem i Wi‑Fi repeater‑e. Iako ovi sistemi garantuju dobar i kvalitetan signal, prvenstveno su namenjeni poslovnim okruženjima. Stoga je i njihova cena visoka (od nekoliko stotina evra pa naviše) i u kućnom okruženju ne opravdava ulaganje, jer sličan rezultat može da se postigne i upotrebom jeftinijih rešenja.

Za kraj ovog dela pomenućemo i jedan softverski način proširenja Wi‑Fi signala. Reč je o programu Conectify HotSpot 2017 (www.connectify.me). On pretvara laptop ili desktop računar u Wi‑Fi hotspot, tako što preuzima LAN ili Wi‑Fi signal koji računar prima i pretvara ga u novu Wi‑Fi konekciju. Pretvaranje LAN u bežičnu mrežu posebno je zgodno ukoliko se zateknete u hotelskoj sobi koja ima samo Ethernet pristup mreži. Besplatna verzija nudi samo tu osnovnu funkcionalnost, mada je i to uglavnom dovoljno. Plaćena verzija donosi i mogućnost da se računar pretvori u Wi‑Fi ruter ili Wi‑Fi repeater, kao i još nekoliko drugih naprednih funkcija.

Rasterećenje računara

U kućnim uslovima često je jedan od računara u redovnoj upotrebi zadužen i za mrežne servise. Takav računar obično se koristi kao medija server s kog se preuzimaju filmovi koji se gledaju na TV‑u, može da služi za backup podataka, na njega je povezan štampač… Ovo jeste upotrebljivo rešenje, ali je daleko od optimalnog jer zahteva da taj računar bude stalno uključen. Takođe, resursi tog računara troše se za opsluživanje drugih uređaja u mreži, pa ni u kom slučaju ne obezbeđuje maksimalne performanse kada je potrebno nešto konkretno uraditi na njemu.

Umesto da radni računar upotrebite za tu svrhu, mnogo je bolje da se osposobi neki stari PC koji će služiti samo kao server. Još bolje je da nabavite NAS uređaj koji će obezbediti sve mrežne servise – on može da bude bezbedan privatni cloud backup i medija server, pri čemu će zbog svoje fokusiranosti na te poslove postići daleko bolje mrežne performanse od računara jer je za to i projektovan. Na takav uređaj mogu da se instaliraju i programi neophodni za preuzimanje sadržaja sa Interneta, a postoje varijante sa integrisanim ili eksternim hard‑diskovima. Raspon cena je veliki i počinje od petnaestak hiljada dinara, ali zato je i raspon njihovih funkcionalnosti takođe visok. Kod nas su najpopularniji Synology i QNAP NAS uređaji a verujemo da ćete među njima pronaći onaj koji je u skladu s vašim potrebama i budžetom.

Spoljni pristup mreži

U nekim slučajevima nije loše imati mogućnost da se lokalnoj kućnoj mreži pristupi spolja, recimo, kada ste na putu ili poslu, a želite pristup podacima koji su smešteni na kućnom serveru. To je moguće tako što će se određeni delovi kućne mreže „otvoriti“ za pristup preko Interneta.

Ako želite da pristupite samo samo pojedinim servisima, recimo multimedijalnim fajlovima, stvar je relativno jednostavna i sigurna. Plex Media Server ima sistem koji obezbeđuje siguran pristup samo tim podacima i ništa drugo što se nalazi na NAS‑u ili računaru koji izigrava mrežni server nije dostupno.

Pristup direktno NAS‑u ili ruteru mnogo je opasniji, jer svako može putem browser‑a da pristupi IP adresi vašeg uređaja i pokuša da pogodi šifru. Pošto vaša mreža verovatno ima dinamičku IP adresu, da biste olakšali pristup vašem serveru prijavite se na neki od servisa, kao što je, recimo, No‑IP (www.no‑ip.com). Takvi servisi služe kao posrednici između udaljenog računara i vašeg servera, pri čemu kriju stvarnu IP adresu, ali i dodaju još nekoliko sigurnosnih stavki. Na primer, forsiraju kriptovanu (HTTPS) konekciju, zaključavaju pristup sa određene IP adrese nakon nekoliko uzastopnih neuspelih pokušaja pristupa…

Kada ste fizički i funkcionalno optimizovali mrežu, poboljšali njenu sigurnost, povećali domet i jačinu signala, možete da sednete i uživate u blagodetima koje nove tehnologije donose. Smestite se udobno u fotelju, gledajte na velikom televizoru film sa NAS‑a dok deca strimuju YouTube sadržaje na svojim telefonima. Glavni kućni računar, oslobođen serverskih zadataka može malo da se odmori i da konačno preuzme svoju osnovnu ulogu.

Friziranje rutera

Možda je vaš ruter sa hardverske tačke gledišta sasvim dovoljan, ali niste zadovoljni njegovim mogućnostima za konfigurisanje. Pre nego što se odlučite za kupovinu novog rutera, možda možete da nadogradite postojeći novim firmverom. Ako ste već kupili nov ruter, stari još ne morate da bacite – možete da ga pretvorite u Wi‑Fi repeater ili VPN server… Dobro mesto na kojem ćete naučiti sve o ovakvim transformacijama jeste DD‑WRT zajednica gde možete da pronađete ogroman broj alternativnih open‑source firmvera za najrazličitije rutere.

Idite na www.dd‑wrt.com i kliknite na Router Database. Unesite ime (ili makar deo imena) proizvođača rutera kako bi se izlistali dostupni modeli. Proverite tačnu oznaku modela vašeg rutera i da li za njega postoji neki alternativni firmver. Ako postoji, idite na stranicu www.dd‑wrt.com/wiki, preuzmite firmver i pratite instrukcije za njegovo instaliranje. Ne postoji sveobuhvatno uputstvo, jer ovaj proces varira od modela do modela rutera, ali suštinski, to se svodi na upgrade firmvera kroz odgovarajuću opciju u postojećem firmveru (mada u nekim slučajevima može da bude i drugačije – nadgradnja upotrebom komandnog režima ili nekog specijalizovanog programa).

Pre nego što se upustite u ovu avanturu, znajte da se na ovom sajtu nalaze neoficijelni firmveri koje ne podržavaju proizvođači rutera. Samim tim, sav rizik od neuspele nadgradnje (tzv. „brikovanje“ uređaja) snosite sami. Ako se i pored toga odlučite na upgrade i ono prođe uspešno, vaš stari ruter dobiće neke nove funkcije i možda ćete moći da mu namenite neku novu ulogu u kućnoj mreži.

Kako funkcioniše mreža?

Za komunikaciju između umreženih računara, kao i sa Internetom, koristi se TCP/IP protokol. TCP (Transmission Control Protocol) je metod koji se koristi za konekciju kroz mrežu, dok je IP (Internet Protocol), način na koji se šalju podaci, spakovani u „pakete“. TCP/IP protokol sastoji se iz četiri osnovna nivoa koji uključuju aplikativni nivo, transportni nivo, Internet i mrežni pristup.

Na vrhu je aplikativni nivo koji se dalje deli na tri osnovna elementa. Čine ga programi koje koristite za pristup Internetu (kao što browsersu‑i ili e‑mail klijenti). Ispod njih nalazi se „prezentacioni“ element u kome se podaci prevode u formu koja je pogodna za slanje kroz mrežu, a zavisi od načina na koji je vaš računar povezan s nekim drugim računarom u mreži.

Drugim rečima, ako je neophodno enkriptovanje ili kompresija podataka pre slanja, to se obavlja na ovom nivou. Treći element su „sesije“, koje definišu način povezivanja između umreženih uređaja. Tu spadaju HTTP, HTTPS, FTP, SMTP…

Ispod aplikativnog nivoa nalazi se transportni (TCP) nivo. On vodi računa kako se podaci isporučuju, konvertujući ih u „pakete“ pripremljene za slanje, kao i za potvrdu da su oni uspešno isporučeni na zadatu adresu i u odgovarajućem redosledu. Takođe, taj nivo se brine i za primanje paketa s podacima poslatih s drugih umreženih računara.

Treći nivo je Internet (ili mrežni) nivo. On se brine kako se podaci adresiraju i rutiraju između dva uređaja, a to je i nivo u kome se razmenjuju podaci upotrebom IP protokola.

Najniži nivo odnosi se na mrežni pristup (Network Access for Network Interface) i u njemu se detektuju i koriguju greške. To je nivo na kome se nalazi fizički hardver – Ethernet ili Wi‑Fi – koji povezuju lokalnu mrežu i Internet.

(Objavljeno u PC#247)

Facebook komentari:
Kaspersky Lab
Tagovi: , , , , , ,