Uvodnik: Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više i više napredujemo…
Ako se svakodnevno bavimo nekim poslom, teško da osećamo napredak tehnike koja nam pomaže u radu. To su sitni pomaci koje zaboravimo čak i ako ih primetimo. Kada se posle višegodišnje pauze vratimo nekoj „bivšoj ljubavi“, napredak nas prosto zaprepasti. Tako je bilo kada sam se, za potrebe PC Press-ovog YouTube kanala, ponovo zainteresovao za obradu videa…
Posle par VHS kamkordera, koji nikad nisu uspeli da me fasciniraju ni upotrebljivošću ni kvalitetom snimka koji proizvode, sredinom 2004. sam kupio MiniDV kameru Sony DCR-PC330E i… to je bilo to! Konačno nešto kompaktno i upotrebljivo, što proizvodi veoma kvalitetan video. Dobro, tada smo PAL rezoluciju smatrali visokim kvalitetom, jer smo uglavnom imali CRT televizore, ali čak i danas 720×576 video ne izgleda loše.
Nova „igračka“ me je fascinirala, dosta sam je koristio praveći najpre porodične filmiće, koje i danas rado gledamo, a onda i četiri kratka filma o malim robotima, objavljena na DVD-ovima koji su pratili naš časopis (korišćeno je u njima i „malo“ komercijalne muzike, pa ne znam da li su pogodni za YouTube). Kako to već biva, pokazalo se da je „Holivud“ velika mamipara.
Ubrzo sam zaključio da sa jednom kamerom ne može mnogo da se uradi i kupio Panasonic NV-GS280, pa je onda za iole dobar zvuk trebalo kupovati dodatne mikrofone, pa onda baterije, stalci… Tadašnji desktop kompjuteri su bili taman upotrebljivi za obradu videa, ali ništa više od toga. Fajlovi su bili preveliki, teško ih je bilo skladištiti, brzina Interneta nije omogućavala njihovo slanje naokolo, rendering je trajao „u beskraj“, mada moram reći da je tadašnji Adobe Premiere CS2/CS3 već bio profesionalni alat koji je davao veliku slobodu u kreativnoj obradi „pokretne slike“.
Dvadesetak godina kasnije, stvari su došle na svoje mesto. Tu ne mislim toliko na opremu, mada je i ona mnogo napredovala. FullHD video izgleda savršeno, a ni 4K snimci ne predstavljaju problem, iako je uvek pitanje vredi li trošiti resurse na skladištenje i obradu većih fajlova kada je za svakodnevne snimke i za većinu očiju razlika minimalna. Svetla i mikrofoni nisu izgubili na značaju, ali se sada sve mnogo lakše povezuje u funkcionalnu celinu. Pravi napredak je doneo softver, a naročito njegove AI funkcije koje omogućavaju da do skora neverovatne stvari, kao što je uklanjanje objekta iz kadra ili promena pozadine, obavimo elegantno i bez velikog truda.
Adobe Premiere Pro je i dalje vrhunski alat za editovanje filmova – jaka konkurencija na Mac-u mu je Final Cut Pro – ali postoji i niz drugih besplatnih ili jeftinih alata sasvim dovoljnih za amatere. Zadivljujuće je videti kako TikTok-eri kompletnu produkciju, od snimanja do montaže, efekata i titlova, rade na običnom iPhone-u. Konačno je nađen način da se snaga današnjih procesora iskoristi za nešto korisnije od igrica.
Značajan deo udobnosti dolazi od onoga što sledi posle obrade. Radni materijali za standardni video na našem YouTube kanalu, ako snimamo sa dve kamere, zauzimaju oko 100 GB prostora. Nije malo, ali se može uskladištiti tako da godišnja produkcija stane na jedan relativno jeftini hard-disk. Dobro, dva diska ako želimo da imamo i backup. Uz dobar optički link, lako je slati radne verzije fajlova levo-desno, da saradnici nešto provere ili dorade, a finalni upload videa od nekih 4 ili 5 GB na YouTube gotovo i ne primetimo. I pritom se prilično nonšalantno odnosimo prema kompresiji, pošto YouTube naših 4 ili 5 GB začas svede na 600 MB i to bez bitnijeg gubitka kvaliteta – ako mi ne štedimo diskove, oni ih štede.
I tako je oprema gotovo dostigla granice naših potreba kada se radi o obradi videa. Nekada ekskluzivna, ova umetnost je danas pristupačna svima. Razliku pravi samo ono najvažnije – kreativnost, koju ne može da zameni veštačka inteligencija. Za sada.
