IN MEMORIAM: Prof. Vladimir Ajdačić (1933-2021)

Profesor dr Vladimir Ajdačić preminuo je u Beogradu 19. oktobra posle kraće bolesti. Bio je naučnik impresivne karijere, koju je započeo još na studijama Fizičke hemije sa atomistikom na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu. Zaposlio se u Institutu Vinča, gde je radio na velikom reaktoru koji je aktiviran 1959. godine. Videvši da se merenja obavljaju tako što se u centralni vertikalni kanal reaktora bacaju rendgen-dozimetri vezani kanapom, drže tamo neko vreme a onda izvlače da bi se očitala primljena doza zračenja, došao je na ideju da za merenje intenziteta neutronskog zračenja u reaktoru upotrebi poluprovodnički detektor. Znajući da je zračenje koje vlada u jezgru reaktora pogubno za poluprovodnike, metu uranijuma-235, kao izvor informacija, stavio je na donji kraj duge aluminijumske cevi, na čijem se drugom kraju, izvan reaktora, nalazio sam detektor. U cevi je napravljen vakuum pa su fisioni fragmenti, koji su nastajali nuklearnim reakcijama neutrona sa jezgrima uranijuma-235, doletali od mete do detektora. Tako je rođena nova, prva u svetu digitalna metoda za merenja snažnih neutronskih flukseva u reaktorima, koju je opisao u tadašnjem vodećem časopisu koji se bavio nuklearnom tehnikom Nucleonics. Rad je naišao na odličan prijem u stručnim krugovima i omogućio Vladimiru Ajdačiću da, kao postdiplomac, 1962. godine ode na Univerzitet u Torontu, Kanada, gde je odbranio doktorsku disertaciju.

Pročitajte i:  IN MEMORIAM: mr Laslo Kraus (1949-2021)
Vladimir Ajdacic
Prof. dr Vladimir Ajdačić, 1933-2021

Po povratku u Beograd nastavlja da radi u Institutu Vinča, gde je prošao kroz sva naučna zvanja i najzad izabran za naučnog savetnika. Istraživanja koja je sprovodio u Kanadi (radio je i na Univerzitetu McMaster u Hamiltonu, Ontario) i Srbiji dovela su do promene njegovog stava prema primeni nuklearne energije. Iako nuklearni fizičar, postao je veliki protivnik izgradnje fisionih elektrana, pre svega zbog njihovog uticaja na životnu sredinu i opasnosti od katastrofa. Nekom bizarnom koincidencijom, njegov tekst “Hazardne igre sa nuklearkama” objavljen je 1986. u časopisu “Galaksija”, samo nekoliko dana pre katastrofe u Černobilju. Njegovi stavovi nisu odgovarali tadašnjem naučnom i političkom establišmentu, koji je ozbiljno koketirao sa idejom izgradnje fisionih elektrana u Srbiji, pa je profesor Ajdačić, kao i njegov kolega i kum dr Branko Lalović (1928-1988), iako u naponu naučne snage, prevremeno penzionisan po osnovi toga što “rad u Vinči donosi beneficirani staž”.

I u narednim decenijama profesor Ajdačić se bavio naukom, ali je široj javnosti poznat pre svega po njenoj popularizaciji. Napisao je veliki broj tekstova u časopisu “Galaksija” u kojima je na pristupačan način objašnjavao mnoge prirodne procese i naučne principe, ali i vodio rubrike kao što je Pronalazačka radionica, gde je pružao čitaocima priliku da govore o svojim idejama i inovacijama. U januaru 1980. godine je objavio tekst “Šah mat, reče kompjuter” u kome je prikazao rad ranog šahovskog računara Chess Challenger 7. Bio je to verovatno prvi prikaz nekog (makar i specijalizovanog) računara nastao na osnovu ličnih iskustava, a koji je objavljen u štampi tadašnje Jugoslavije namenjene širokoj publici. Članak je bio uvod u rubriku “Nauka i igre”, a kasnije i u angažovanje “Galaksije” u popularizaciji džepnih i kućnih računara. Iz tog semena, puno godina kasnije, iznikli su “Računari u vašoj kući”, pa u neku ruku i PC Press.

Tokom čitavog života profesor Ajdačić je bio čovek posvećen nauci i čovek koji duboko veruje u nauku. Makar i najmanje koketiranje sa pseudo naukom, u vidu raznih astrologija, Denikena, Kirlijanovih kamera koje slikaju “auru”, “šestih čula” i sličnih efekata uvek je izazivalo njegovu žestoku, ali dobro argumentovanu reakciju. Bio je očajan što se u XXI veku, za koji je očekivao da bude vek prosvećenosti, javljaju ogromne skupine ljudi koji veruju u razne magove, lečenje bioenergijom, ravnu Zemlju i druge gluposti. Zato je u starijim godinama pisao knjige za decu, pokušavajući da im približi lepote nauke i naučnog razmišljanja – iza njega ostaje trilogija “Nauka kao bajka” (1990-2004), “Nebeska pozornica” (1998), “Kosmička bajka” (2001) i “Pikolino dete cirkusa” (2002). Fasciniran memoarima Mihajla Pupina “Od pašnjaka do naučenjaka”, a sa druge strane razočaran odnosom našeg društva prema nauci i naučnicima, planirao je da napiše memoare pod naslovom “Od naučenjaka do buvljaka”. Na žalost, nije stigao da ih dovrši.

Pročitajte i:  IN MEMORIAM: mr Laslo Kraus (1949-2021)

Profesor Ajdačić je, uz mnoge vrednije pronalaske, “pronašao” i mene, pozvavši me da još u gimnazijskim danima objavim prve tekstove u “Galaksiji” i tako nađem karijeru za čitav život. Ne nužno na njegovo zadovoljstvo, pošto mi je kasnijih godina zamerao što se bavim firmama i parama i glupostima, umesto da se posvetim nauci i da tako “dodirnem zvezde”. Nadam se da će njega, tamo gde je otišao, dočekati one “zvezde i svici na nebu nauke”, koje pominje u podnaslovu svoje najpoznatije knjige.

Facebook komentari:

Tagovi: , , , ,

Dejan Ristanović

www.dejanristanovic.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *