Borislav Mitić – Borko o muzici i računarima

Borislav Mitić je srpski gitarista rođen u Beogradu. Pionir je virtuozne, instrumentalne, neoklasične gitarske Rock muzike u regionu Balkana. Izdaje za legendarnog americkog izdavača Shrapnel Records koji su poznati po otkrivanju i izdavanju elitnih gitarskih talenata kao Yngwie Malmsteen, Paul Gilbert, Greg Howe, Jason Becker i mnogih drugih. Borislav ima četiri izdata solo albuma. Na poslednjem albumu “Electric Goddess” (2013) na bubnjevima je Jeremy Colson (Billy Idol/Steve Vai). Borislav je u protekloj deceniji živeo i radio u Severnoj Americi. Kako izgleda to što Borko radi možete videti na www.borislavmitic.com.

Slika 02

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Minimalistička muzika ne mora istovremeno biti i loša. Npr B.B. King je bio mnogo jednostavniji od Djanga Reinhardt-a ili Paco De Lucia-e pa je taj minimalizam Blues-a opet imao svoju estetiku koja je prerasala u nešto jako bitno i lepo kasnije. Bitno je na koji način se nečemu pristupa idejno. Sto se prizemnih stvari tiče – nije problem u onome ko nudi i da li je taj loš, već u onima koji sebe pronalaze u tome. Nisam uopšte oduševljen recimo celim DJ fenomenom. Ja lično nisam fan preteranog korišćenja semplova, programa u muzici. Valjda se tim nekim kompliatornim pristupom pokušava prikriti nedostatak originalnih ideja ili nedostatak prave muzičke veštine.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Mislim da šund nije povezan s kompjuterima. Kompjuter je sprava koja se može koristiti na razne načine – dobre ili loše. Ja kompjuter ne doživljavam baš kao instrument već samo kao korisnu spravu. Radi se o nekoj vrsti elektronskog mozga koji biva programiran da odradi neki posao – i to je sve. Znači mašina sa visoko-automatizacijom koja nema samosvest, lični osecaj, emocije, nema sopstvene varijacije u tajmingu, nema identitet i druge krhke i diskutabilne, ali značajne ljudske osobine koje volimo i prepoznajemo u muzici nekih umetnika. Ali kompjuter nije definitivno nije odgovoran za šund. Šund se može praviti i bez kompjutera. Mislim da korišćenje kompjutera može biti umetnički izraz sam po sebi ako bi se to radilo na neki nov i kreativan način. Videćemo, budućnost će dati odgovor kad možda kompjuteri počnu i sami da komponuju.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Poznato je da digitalni snimak gubi deo fekvencija koje bi trebao da beleži. Lično mogu više to da osetim nego čujem.  Digitalni snimak nama zvuči hladnije, jer digitalni snimač neke segmente zvuka ne čuje kao stari analogni sistem već ih odbacuje kao distorziju. Neko se možda neće složiti sa ovim, ali digitalni snimak zna da umrtvi zvučnu sliku. Nažalost digitalizacija je realnost zbog nekih sjajnih tehničkih pogodnosti koje pruža u radu, tako da su stare analogne trake i miksete su već otišle u penziju. Ali stalno se radi na poboljšanju kvaliteta digitalnog zvuka i visini semplovanja radi što detaljnije i bolje zvučne slike.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Digitalni snimak zvuči čistije i mnogo je lakše njime manipulisati. Može da se radi mnogo brže. Moguće je snimke slati interenetom od jednog muzičara do drugog koji se nalaze na različitim kontinentima za potrebe dosnimavanja – što je pre bilo skoro nemoguće. Digitalno snimanje je i pojeftinilo proces snimanja muzike i samim tim dalo mogućnost da mnogo više ljudi snima svoje radove kod kuće, umesto da zavise od rada u velikim skupim studijima kao nekad. To je dobra stvar, jer na neki način oslobađa mnoge od nekog finansijskog ograničenja koje je postojalo ranije.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Kompjutersko ispravljanje nečijeg performansa je ekvivalentno ubrzavanju trake, da bi se dao utisak da neko na primer brže svira nego što zaista može – što je u suštini varanje. Ali izgleda da su standardi neke publike u nekim stilovima muzike umanjeni pa im ne smeta kad pevač koji je “crtan” na studijskom snimku ne zna da peva i falshira uživo ili čak “peva” i na plejbek. Ako je muzika vrhunska i namenjena kvalitetnoj publici koja ceni izvođenje instrumentalista, onda nema govora o tome da pravi muzičari mogu biti zamenjeni “programiranim sviračima”.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Da, mislim da je moguće napraviti dobar snimak na računaru. Ja uopšte ne glorifikujem isključivo stari analogni pristup. To je samo jedna tehnologija koja je bila dostupna u jednom periodu i onda je došla neka nova koja je po mnogo čemu  superiornija i tek po nečemu inferiornija. Sam proces snimanja je relativna stvar jer se sve svodi na beleženje adekvatnih frekvencija. Mnogo tog je u igri, npr. da li se koriste cevni mikrofoni, mikrofoni uopšte ili ne i sa kojim pretpojačalma, kakava ekvilizacija, kompresija? Svaki element u lancu zvuka utiče na snimak. Šta vredi stari analogni Studer ako imamo loš mikrofon i jos gori preamp? Snimanje je umetnost i ima mnogo načina da se uhvati i zabeleži dobar zvuk – pa i digitalno. Pitanje je više – koliko je primetna razlika kvaliteta snimka na popularnom kompresovanom MP3 formatu koji ljudi najcešće slušaju danas na svojim kompjuterima i mobilnim telefonima?

Slika 01IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Osnovni deo muzike je zvuk, a potom organizovanje zvukova u kompoziciju. Prema tome i elektronska muzika je naravno muzika. Bitno je da razlikujemo ovde da li se govori o kompozitoru ili kantautoru koji i izvodi svoje delo. Ja sam veliki fan ljudi kao Vangelis ili Jean Michelle Jarre koji su bili pioniri elektronske muzike. Kad neki kompozitor stvara neko muzičko delo on ga čuje u glavi savršeno izvedeno, a ne sa potencijanim greškama koje ce neki izvođač tu dodati, pa bi onda i elektronsko programiranje bilo donekle prihvatljivo ako je u svrsi kompozicije. Muzika kao ideja može biti napisana notalno na papiru, ali i otkucana u kompjuter kog ranije nije bilo. To se može videti kao vrsta progresa – savršeno izvođenje muzičkog dela od strane programirane mašine sa elektronskim zvucima. Opet ako je poenta muzike baš specifično izvođenje nekog instrumentaliste koji svojom licnošću i specifičnim izvođenjem i zvukom doprinosi tom delu onda je tu neophodan taj ljudski element.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

To zavisi od muzičkog obrazovanja i izgrađenog ukusa slušalaca. Ako neko izgubi percepciju za pravu muziku ili izvođenje onda više nije bitno da li je to program ili čovek na snimku, jer je muzika u umu takvog čoveka već izgubila svoju svrhu i kvalitet. Zanatski gledano popravljanje slabog ljudskog muzičkog izvođenja u studiju kompjuterom deluje kao prevara, ali na neki način možda postavlja i neki izazov – prevazići ljudsko izvođenje i usavršiti ga. Ja nisam fan tog pristupa, ali opet vidim i neke pozitivne aspekte te mogućnosti, ako se radi samo o ispravljanju neke slučajne sitne greške, skraćivanju nepotrebne dužine procesa snimanja i slično. Ali lično radije ću slušati originalno izvođenje, npr. Flamenko gitare koju svira neko kao Paco de Lucia, nego bilo kakvo kompjutersko ispravljanje nekih neukih svirača. Pravi virtuoz, izvodjač, majstor instrumenta koji kanališe ideje i osećanja publici je po meni nezamenljiv.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Internet je doprineo uništenju muzičke industrije kakva je nekad bila. Mislim da je besplatna dostupnost onemogućila mnogima da se profesionalno bave muzikom, jer je više ne mogu lako prodati za novac. Uglavnom su pravi umetnici ti koji su najviše oštećeni, jer su zavisili od ionako realtivno male prodaje nosača zvuka (u poređenju sa šundom) – koja je kasnije pojavom internet piraterije, rapid share, youtube, postala “nepostojeća prodaja” ugasivši mnoge karijere. Možda je je to deo jedne veće priče o nekoj vrsti novog sveta koji se gradi, a za to je potrebno izgraditi i novu svest ljudi o autorskim pravima, programirati ih za nove potrebe i vrednosti. Da li se radi o začetku futurističkog “korporativnog neo feudalizma”? “Uzmite besplatno malo hleba i igara dok vam smanjujemo plate, a tim i slobodu”. Videćemo. Nekad se uplašim da u tom društvenom sistemu koji dolazi  neće biti revidirana samo autorska prava (što su već osetili muzičari i kompozitori, a sad polako i pisci) već i mnoga druga ljudska prava na način koji se mnogima neće dopasti. Nadam se da grešim.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Ne, zato što na youtube publika ne plaća ništa za muzički rad koji sluša a to često ne pomaže muzičarima da nastave da rade. Odlazak na koncert je nešto sasvim drugo od slušanja nečeg na Youtube. Razmena energije uživo je nezamenljiva. Nažalost ključni element za uspešne koncertne promocije su bili izdavači koji su finansirali turneje i nastupe da bi pospešili prodaju nosača zvuka. Promocija na youtube je ok, ali to je mač sa dve oštrice. Čim je došlo do besplatnog širenja muzike Internetom izdavači i distributeri postajali su u velikoj meri eliminisani, a njihove mogućnosti ulaganja u koncertne promocije smanjene. Ovo je opet realno otežalo muzičarima da idu na turneje i sad je sve počelo da zavisi od korporativnih sponzorstava, kao neke vrste povratka na ideje “mecena” iz feudalizma koji su finansirali određene umetnike da bi ovi stvarali.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Mislim da su plakati i dalje potrebni i poželjni, kao i novinarski deo posla. Naravno društvene mreže, specijalizovani sajtovi su novi medijski kanali koji su takođe vrlo korisni.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Ne, mislim da nijedna reklama ne garantuje bilo šta, bila ona na plakatu ili na društvenim mrežama.

BorkoNOVO_smaller

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Trenutno sam opet u Beogradu. Skupljam ideje i akumuliran inspiraciju za novi materijal za 2016g. Planiram snimanje novog albuma orijentisanog visše ka akustičnom zvuku ili mešavini sa električnim. Upravo radim i na organizaciji ideja za nastupe, koncerte i master-class prezentacije i u Srbiji i regionu iduće godine.

Predrag Jovanović

Računajte na računare

Facebook komentari:

Predrag Jovanović

Autor i voditelj radio emisije "Druga strana računara"