Budućnost tehnologije budućnosti

Još od nastanka mikroračunara, mnogi su pokušali da prognoziraju tok njihovog razvoja i da kažu šta će nam oni ponuditi u narednih nekoliko decenija… i svi odreda su podbacili. Hoćemo li sada, kad su trendovi razvoja koliko‑toliko stabilni,
biti bolje sreće sa prognozama?
Futurologija je nauka koja se bavi studijom trendova radi predviđanja budućeg razvoja. Posle ove definicije, jasno je zašto su dosadašnje prognoze razvoja kompjuterske nauke bile tako neuspešne – tadašnji trendovi su bili takvi da nije mogla da se napravi uspešna predikcija. Imali smo male i jeftine računare koji su mogli da urade sve što je naša mašta tada mogla da poželi. Čak i da je neko pretpostavio da nas čekaju Internet, virtuena realnost, digitalna fotografija i filmovi, smart telefoni i još mnogo toga, sigurno se ne bi usudio da kaže da će to biti toliko dostupno i na raspolaganju praktično svima. Postoji, ipak, jedna davna predikcija koja svojom tačnošću izaziva divljenje. Izrečena je od strane čoveka koji je tada bio saosnivač kompanija Intel i National Semiconuctors.

Murov zakon

Godine 1965, Gordon Mur (Gordon Moore) je objavio svoje zapažanje da se broj tranzistora na integrisanom kolu udvostručava svake godine i predvideo da će se taj trend zadržati sledećih 10 godina. Po isteku tog perioda, korigovao je zapažanje i pretočio ga u predviđanje da će se to udvostručavanje broja tranzistora događati na dve godine. Ovaj period se ponekad pogrešno navodi kao 18 meseci, jer je Dejvid Haus (David House), takođe iz Intel‑a, rekao da će se performanse tranzistora (ne i njihov broj) udvostručiti svakih 18 meseci, računajući da će, pored Murovog zakona, dolaziti i do poboljšanja tehničkih karakteristika tranzistora.

Mada su se mnogo puta do sada sa kompetentnih mesta čule prognoze da Murovom zakonu dolazi kraj, ovaj zakon se čak i danas, posle 42 godine, drži iznenađujuće dobro. Sve IT kompanije ga uveliko koriste za planiranje proizvodnje i razvoja, ne samo hardvera nego i softvera. Istina je, ipak, da on neće večito trajati, jer govori o eksponencijalnoj zavisnosti, a to neizbežno vodi u krah. Smanjenje dimenzija tranzistora ima svoje limite određene najpre talasnom dužinom elektromagnetnog zračenja, a onda i dimenzijama atoma, i to bi sve trebalo da dođe do izražaja već oko 2025. godine. Sa ovim je saglasan i sam Gordon Mur.

Pročitajte i:  Roboti se takmiče u slikarstvu

Kompjuter kao emotivna naprava

Današnja predviđanja o razvoju kompjuterske tehnologije kreću se u nekoliko pravaca. Jedan je povećanje sirove snage (brzine procesora, kapaciteta memorije i slično), drugi je usvajanje novih paradigmi (kvantni kompjuteri, biološki procesori…), zatim razvoj novih periferija (kao dobar primer uzmite robotiku) i, konačno, zalaženje u dušu korisnika – čitanje njegovih emocija i tumačenje reakcija.

Ovo poslednje je omiljena tema mnogih sajtova koji se bave kompjuterskom futuristikom. Izgleda da je priča na tu temu dobro došla kao kontrateza otuđenju današnjeg čoveka, nastalog kao posledica razvoja kompjuterskih komunikacija, a pre svega društvenih mreža. Predviđa se da će kompjuter, koga ćemo u budućnosti nositi svuda sa sobom (što, uostalom, već radimo sa pametnim telefonima), moći da čita naše emocije i da će to koristiti da nam povlađuje u svakom trenutku. Taj korak ne bi bilo teško proglasiti za uspešan, jer su nas neke životinje (kao što su psi) već osvojile na taj način. Ništa ne može da razoruža čoveka kao povlađivanje i prilagođavanje njegovom raspoloženju. Ako ništa drugo, moglo bi se pretpostaviti da bi ovakvi senzori, naravno ako se dobro realizuju, bili komercijalno uspešni.

Slična tehnologije se već koristi u modulima koji se postavljaju na javna mesta, gde upravljaju javnim resursima. To su jeftine i male kamere koje tokom obrade signala prepoznaju lica ljudi, procenjuju njihovu trenutnu aktivnost, starost i raspoloženje i koriste te podatke za prilagođavanje sadržaja reklamnih panoa. Dodajte tome audio analizatore koji mere nivo stresa u ljudskom glasu i eto vam dva solidna senzora koji mogu da se upotrebe za prilagođenje ponašanja digitalnog sistema.

Veštačka inteligencija

U poslednje vreme ponovo postaju popularne priče o tome kako će veštačka inteligencija biti superiorna u odnosu na prirodnu. Ovo je zanimljivo predviđanje, nimalo nelogično, možda čak i verovatno. Ipak, malo koji termin se u medijima zloupotrebljava kao što je to slučaj sa sintagmom „veštačka inteligencija“. Da bi se postigla iluzija da je to već postignuto, mnogo toga se proglašava za veštačku inteligenciju: pakovanje podataka u bazu se proglašava za „učenje“, organizacija težinske matrice za „neuronsku mrežu“ i slično.

Pročitajte i:  Microsoft redizajnira Office

Veštačka inteligencija bi pre svega trebalo da bude to što stoji u nazivu – inteligencija, a ne nešto što, kako se često kaže, „sadrži elemente veštačke inteligencije“. Čovekova inteligencija je neodvojiva od kreativnosti, a ljudska misao je mnogo kompleksnija nego što mi to želimo da priznamo. Treba verovati da ćemo i time vremenom ovladati, ali dotle moramo da pravimo razliku između novinarskog senzacionalizma i osnovane diskusije o budućnosti.

Integracija sa ljudskim tkivom

Endi Adamacki (Andy Adamatzky), direktor Nekonvencionalnog računarskog centra Univerziteta Zapadne Engleske, dao je zanimljivo i hrabro predviđanje daleke budućnosti. Po njemu, kompjuteri će biti intra‑personalni i intra‑ćelijski. Svaki ljudski neuron će biti naseljen prilagodljivom molekularnom mrežom. Kompjuter će činiti mreža vlakana polimera koji rastu zajedno s čovekom. „Seme“ ove mreže bi se ubrizgalo u embrion ljudskog bića u prvom mesecu njegovog razvoja, što bi trebalo da kao rezultat ima džinovsku mrežu u mozgu. Tako bi kompjuteri mogli da umreže ne samo ljude, nego i sva živa bića na svetu.

Čitajući ovo, čovek se zapita da li je Endi Adamacki malo preterao. S druge strane, stariji među nama mogu da se sete vremena u kome bi sa istom nevericom bilo dočekano i predviđanje razvoja digitalne opreme danas. Ko je tada mogao da pretpostavi koliko će se kompjuteri ugraditi u naše živote?

Ako predviđanja ne rangiramo po smelosti nego po funkcionalnosti, onda ovo ne zvuči nimalo loše. Uz izvestan napredak u paradigmi, moglo bi da bude sasvim moguće. Uostalom, kakvo bi to predviđanje bilo ako bi se oslanjalo samo na današnji stepen razvoja tehnologije?

Moje prognoze

Nekada davno su naš kućni kompjuter činili velika i teška kutija, monitor i tastatura. A onda je sve to palo u drugi plan jer je stigao laptop. Kasnije ga je zamenio tablet i pametni telefon. Ne mislite valjda da je to kraj? Naravno da nije, ali šta će biti sledeće? Možda nešto što neće biti fizički primetno, ali će biti uvek tu, uz nas? Ne zvuči loše, ali još smo daleko od odgovora kako bi to moglo da radi.

Pročitajte i:  Stižu televizori sa veštačkom inteligencijom

Ako sada očekujete konkretno predviđanje budućnosti, kao u naučnoj fantastici, onda ste se obratili na pogrešnu adresu. Ja sam provereno loš prorok na tom polju, a tu tvrdnju mogu da potkrepim jakim argumentom, koji se zasniva na događaju starom skoro četiri decenije.

Godine 1979. sam napravio svoju grafičku radnu stanicu, koja se sastojala od 90 statičkih memorija tipa 2114 kapaciteta 1 kilobit, mikroprocesora Z80A i puno TTL logičkih kola. Rezolucija je bila 300×400, s 3‑bitnim pikselom (monohromatski sa 8 nivoa, jer kolor monitora tada još nije bilo). Napravio sam i program u bejziku koji je u wireframe modu crtao geometrijske objekte. Nisam imao pojma ni da postoje, a kamo li kako rade programi za 3D modelovanje i animaciju, ali su algoritmi koje sam koristio bili veoma slični algoritmima današnjih 3D programa. Sa današnjeg aspekta gledano, čitav sistem je bio vrlo primitivan, sa 16‑milimetarskom kamerom i crno‑belim monitorom, ali je to bio pravi šok za moje profesore na studijama filmske montaže na FDU, jer se nikada ranije nisu sreli sa kompjuterskom animacijom.

Profesor Marko Babac je bio oduševljen i odmah je pozvao svog kolegu Nikolu Majdaka, koji nije mogao da odvoji oči od prvog kadra, dugog samo 6 sekundi (sada dostupnog na www.youtube.com/watch?v=6HnW1XnXFoA). Pitao me je da li će ikada moći da se modeluju i animiraju ljudske figure. Bilo je to mojih pet minuta, jer su se uloge promenile, pa su profesori gledali u mene, svog studenta, spremni da nauče nešto novo. Tada sam ja, sa puno autoriteta, podigao prst i rekao: „Nema šanse“.

Proricanje budućnosti je nezahvalan posao, pa će bolje biti da to prepustimo piscima naučne fantastike, jer oni imaju pravo da pogreše – što više, to bolje. Njihovo nije da pogode šta će biti, nego da nam demonstriraju svoju maštu i tako nas zabave. A nama će biti bolje ako ne znamo čime će nas tehnologija iznenaditi sutra, jer ćemo tako više uživati u svakom novitetu. Zar nije već decenijama tako?

(Objavljeno u PC#245)

Facebook komentari: