Hleba i (video) igara

Više od tri decenije vode se polemike o tome da li kompjuterske igre dobro ili loše utiču na naš mozak. Znamo li danas nešto više o tome?

Svakoga  dana smo u kontaktu sa senzacionalističkim medijima kojima nije cilj da nam pruže odgovore na pitanja, nego da nas imresioniraju i zbune: video-igre su ili mnogo dobre, ili strašno loše za razvoj psihe. Koja je od ove dve tvrdnje tačna – prva ili druga, ili možda obe, a možda je istina negde između? O ovome je eminentni časopis Nature intervjuisao šest vodećih svetskih eksperata iz oblasti neuropsihologije i preneo njihova mišljenja u članku pod naslovom „Mozgovi o video igrama“. Treba reći da to nisu ljudi koji iznose privatno mišljenje, nego stručnjaci koji su se dugo bavili izučavanjem te oblasti i naučnim eksperimentima, s ciljem da dokažu ili opovrgnu hipoteze i široko rasprostranjene stereotipe o video-igrama.

Od sagovornika je najpre zatraženo da se izjasne o pozitivnim efektima video-igara. Svi su bili složni u tome da video-igre mogu da pomognu u razvoju nekih sposobnosti, ali samo kod zdravih osoba. Naravno, kad se već pominju „zdravi“, treba da se saglasimo i oko toga koji to nisu zdravi – u ovom slučaju to su, pored psihijatrijskih bolesnika i osoba sa poremećajem ponašanja, još i zavisnici od video-igara i Interneta.

Između igre i zavisnosti

U naučnim krugovima se veoma oprezno koristi termin zavisnik, barem u kontekstu upotrebe kompjutera i Interneta. Umesto toga, radije se koristi izraz „preterana upotreba kompjutera“ (ili, u preciznijem određenju, Interneta) za poslove koji nisu poslovni, akademski, obrazovni, informativni ili umetnički. To su uglavnom blogovi, igre, porno-sadržaji i društvene mreže. Za zavisnika se proglašava samo onaj čiji slučaj je praćen ozbiljnim poremećajem ponašanja ili nemogućnošću normalnog funkcionisanja u društvenoj sredini i nekim psihičkim poremećajima, uglavnom depresijom. Za dijagnozu nije presudna ni sama promena u ponašanju, koliko šteta koja zbog te promene nastupa kod pojedinca ili njegovog okruženja.

U dnevnoj štampi je mnogo reči potrošeno na to da koliko vremena čovek može da provodi uz Internet ili video-igre a da se to ne smatra preteranim. Stručnjaci koji izučavaju ovo uglavnom smatraju da samo vreme nije presudno, već da je važnije koliko to vezivanje za virtuelni svet menja njegov odnos prema stvarnom svetu.

Pročitajte i:  Blizzard najavio Diablo Immortal i WarCraft 3: Reforged, te po prvi put javno izviždan

Ovde ipak nije reč o patološkim slučajevima, nego o tome kako igre utiču na zdrave ljude, pre svega na mlade, koji još nemaju dobro razvijene kriterijume i mehanizme za selektivnu odbranu od nekih uticaja sredine. Čovek koristi svaki događaj da obogati svoje iskustvo, pa ako on provodi mnogo vremena igrajući igre, to će neminovno uticati na njegove psihomotorne sposobnosti. Zato je važno da se zapitamo kakve igre on igra: ako su to društvene igre, onda će razvijati svoje društveno biće, ako su igre u kojima je cilj stvaranje, to će dobro uticati na njegovu kreativnost, a ako su agresivne igre, igrač će vremenom postajati sve efikasniji u… primeni agresije.

Pozitivni uticaji

Nekoliko studija je pokazalo da video-igre poboljšavaju vizuelno‑prostornu orijentaciju, vizuelno opažanje, brzo prihvatanje različitih zadataka, praćenje objekata i brzo donošenje ispravnih odluka. Eksperimentatori su posle ovih studija uglavnom imali primedbu koja se odnosila na metodološka ograničenja. Razlike u sposobnostima igrača i ne‑igrača, recimo, nisu uvek morale da budu posledica igranja, već i uzrok, jer ne postoji način da se utvrdi koliko su razlike u kognitivnim (opažajnim) sposobnostima motivisale nekoga da se bavi ili ne bavi video-igrama. Jednostavnije rečeno, možda su naklonost prema video-igrama i visoka motorička sposobnost imale neki zajednički uzrok, a mi onda izvedemo pogrešan zaključak da su igre uticale na čovekove sposobnosti.

Jedna od kasnijih studija je pokazala da su osobe koje su se intenzivno bavile video-igrama kod kojih je najvažnija prostorna navigacija, pokazale bolje rezultate u navigaciji na kompjuteru i simulatoru, ali da u stvarnoj prostornoj navigaciji nisu bile ništa bolje od ne‑igrača. Čak i ako je ovaj rezultat verodostojan, treba reći da mnoge profesije zahtevaju dobru orijentaciju u virtuelnoj slici na monitoru računara, recimo posao kontrolora leta ili arhitekte koji modelira objekat na kompjuteru. Sve u svemu, mnogo je naučnih dokaza da video-igre ipak dobro utiču na razvoj kognitivnih sposobnosti, pa se u mnogim visokotehnološkim vojnim bazama pitomci podstiču na igranje.

Pročitajte i:  Roditelji šalju decu na odvikavanje od Fortnite-a

Kada je reč o društvenim igrama, zanimljivi su i rezultati nekoliko studija sprovedenih u Americi, Japanu i Singapuru, iz kojih proističe zaključak da je utvrđeno postojanje kratkoročnih efekata ovih igara, ali ne i dugoročnih. Igranje ovih igara navelo je igrače da neko vreme posle socijalnih igara više sarađuju i pomažu drugim članovima zajednice.

Negativni uticaji

Zajednički stav svih učesnika u razgovoru bio je da ne treba očekivati da će video-igre, čak i ako su agresivne, od deteta koje ne poseduje ostale faktore rizika stvoriti manijaka ili ubicu. Ipak, kod deteta koje je već opterećeno urođenim ili stečenim faktorima rizika, preterano igranje agresivnih video-igara može značajno da poveća verovatnoću razvoja agresije.

Rane studije koje su ispitivale preteranu upotrebu Interneta (pa i video-igara) sugerisale su niz poremećaja društvenog ponašanja, povećanu agresiju, izlovanost, nedostatak pažnje i depresivno raspoloženje. Nova ispitivanja ne samo da potvrđuju navedene poremećaje, nego proširuju listu sa nekoliko ozbiljnih poremećaja, koji se dovode u vezu sa teškom zavisnošću. Pominju se i psihijatrijske dijagnoze kao što je depresivna neuroza, bipolarna psihoza (doskora poznata kao manično‑depresivna psihoza), poremećaj pažnje, hiperaktivnost i anksiozna neuroza.

Navedeno je nekoliko slučajeva sa tragičnim posledicama izazvanim zavisnošću od video-igara, koji su se dogodili na Tajvanu i u Južnoj Koreji. Iznervirana majka, koja je igrala online igru, udavila je svoje dvogodišnje dete jer je tražilo da jede. U drugom slučaju, trinaestogodišnji sin pretukao je majku do smrti kada mu je zamerila što provodi previše vremena uz video igre. Podjednako potresna je i priča o paru koji je u žaru video-igara do te mere zanemario svoju 30‑mesečnu ćerku, da je ona umrla od gladi.

Uticaji video-igara na razvoj ne moraju uvek da budu tako dramatični. Prvo, brze akcione igre, čak i na nivou prosečnog igrača, povećavaju rizik od sindroma ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), koji se manifestuje kroz impulsivno ponašanje i otežano izvođenje svakodnevnih zadataka. Drugo, utrošak vremena i energije umanjuju mogućnost društvenih kontakata, kao i obrazovnih i profesionalnih aktivnosti. Treće, agresivne akcione igre umanjuju sposobnost saosećanja i razumevanja drugih ljudi a uvećavaju sebičnost i podstiču na nedruštveno ponašanje. Četvrto, verovatno je da će se pojaviti poremećaj sna, neredovni obroci i fizičko kretanje, kao i higijenska zapuštenost. I peto, video-igre mogu da stvore zavisnost, koja je siguran pokretač raznih neuroloških poremećaja.

Pročitajte i:  Instagram u borbi protiv zavisnosti

Saveti roditeljima

Čak se i eksperti nađu u nevolji kada ih zabrinuti prijatelji pitaju kako da se postave protiv peterane naklonosti svoje dece prema video-igrama. Da li je to dobro, hoće li zabrane biti delotvorne ili kontraproduktivne? Šta učiniti kada dete izađe u park, sedne na ljuljašku i iz džepa izvadi telefon da bi se igralo?

Ne postoji tipiziran odgovor na ova pitanja, izgleda da jedini ispravan odgovor glasi „zavisi“. Naravno da nema svrhe zabraniti detetu da koristi savremenu tehnologiju, ali ne treba ni hladnokrvno posmatrati kako ga ta tehnlogija guta i gospodari njime. Kreativnost je uvek dobrodošla, pa tako i u pristupu ovom problemu.

Ako je detetova posvećenost video-igrama praćena izolovanošću i agresivnim reakcijama na pokušaj kontakta, onda svakako postoji neki dublji problem za koji je možda potreban i savet psihologa. Najgore je ako je u pitanju slučaj zavisnosti, ali to bi onda bio znak da je cela porodica disfunkcionalna i da, kao kod svake bolesti zavisnosti, treba lečiti ne samo dete, već i porodicu. Stručnjaci za ovo lečenje dobro znaju kako se to radi.

Svet nije ni crn ni beo, on je šaren, i najbolji stav je ne donositi odluke po šemama i strogim pravilima, nego po osećaju, od kojih je u ovom slučaju najvažniji osećaj za meru.

Voja Antonić

(Objavljeno u PC#193)

Facebook komentari:
SBB Solutions

PC Press - konkurs
Tagovi: ,