Ivan Zoranović – Kiza o muzici i računarima

22. 09. 2015.19. 07. 2017. PC Press

Ivan Zoranović (41), rođen je u Beogradu, po zanimanju je muzičar, primarno gitarista, mada dejstvuje i na raznim drugim instrumentima (klavijature, bas gitara, sitar, buzuki….), prema potrebi i zahtevima posla. Profesionalno se bavi muzikom od 1995. i za sada mu je to jedino zanimanje. Za sebe voli da kaže da je “najamnik” ili kako bi Englezi rekli nazive “hired hand”, ili “free lancer”.

Sarađuje sa mnogim muzičarima i umetnicima u različitim područjima posla, od klupskih cover nastupa po Beogradu, do visoko-profesionalnih angažmana sa Đorđem Balaševićem, grupom Galija, Nikolom Vranjkovićem (sa kojim je primarno klavijaturista, a manje gitarista), Draganom Jovanovićem (Kuguarsi), Ivanom Jordan itd. Uglavnom je angažovan koncertno, dok u studio zalazi prilično retko. Sarađivao je i sa našim starim prijateljem Tomislavom Tošom Rančićem na njegovom Tosh Project albumu, kao i na živim svirkama ovog benda. Zbog svega navedenog, Zoran se izvino sto ne može da da odgovor na pitanje “Da li je bend trenutno aktivan i sta nam novo sprema?”

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Nisam sklon da muzičare delim na loše i dobre, kao ni muziku. Postoje različite muzike i različiti muzičari. Iznad svega, postoje različiti konzumenti tih muzika. Deliti te kategorije na “dobre” i “loše” je vrlo relativno. Ja za nekog mogu biti loš muzičar, a za nekog dobar. Stvar je ukusa, afiniteta i ugla posmatranja. A da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara? Ne verujem. Pojavom kompjutera došlo je do ekspanzije muzičara, koji su se suočili sa sopstvenom nepreciznošću, koja im je prikazana “crno na belo” na monitoru, pa su neki od njih seli i družili se neko vreme sa metronomom. Jedan od njih upravo je odgovorio na ovo pitanje.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Ono, što je kompjuter definitivno ubio, bilo da se radi o muzici, ili životu uopšte, jeste želja ljudi za druženjem i razmenom energije. Pojavom kompjutera u muzici, svako moze snimiti album u svojoj spavaćoj sobi. Pojavom socijalnih mreža na Internetu svako može komunicirati sa svakim iz sigurne čaure svojih zidova. Ali, ubijeno je ono, što muziku čini lepom i što život čini lepim: interakcija među muzičarima u kreativnom procesu, interakcija sa živim čovekom. Razmena energije. Kada ste poslednji put čuli za situaciju da se par ljudi našlo u studiju, odšrafilo pojačala, snimilo “all together” nekoliko “tejkova” iste pesme, zadržalo najbolji, pa doteralo sitnice i nasnimilo vokal? Takav proces snimanja je predivan. Danas se puno toga svodi na “plug-inove”, “iskucan” bubanj, kvantizaciju, “auto-tune”. Pojava stravične količine mogućnosti poprilično je ubila kreativnost, umesto da ju je pospešila. Imam utisak da se sve kreće ka nekakvoj sterilnosti. A sterilnost ne pomera vazduh i ne tera kukove da se njišu i noge da cupkaju u mestu. Ne pomera utrobu i ne ubrzava disanje. Što se tiče šunda na muzičkom tržištu, on je postojao i pre pojave računara, ali je nekada bio oporezovan, tj, kontrolisan od strane države. On se, uglavnom, javlja u područjima muzike, u kojima se ona doživljava kao proizvod sa fabričke trake. Ja cu da napišem tekst, onaj tamo će da “uradi” muziku, onaj treći će da “uradi” aranžman, četvrti će da proda dve ovce, ne bi li kupio gotov proizvod, a kravu će da proda, ne bi li nam platio termin u studiju da sve to otpeva. Pare od prodatih ovaca i krave povratiće nastupajući po diskotekama, a na televiziji će na sva zvona pričati ko mu je prodao gotov proizvod, i tako nam nabacivati novu klijentelu. Klasičan vid tržišnog privređivanja, u kojem se na muziku misli najmanje.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Razlika je očigledna. Dobro pamtim svoje ogromno razočarenje kada sam svojevremeno prvi put čuo album “Never mind the bollocks, here’s the Sex Pistols” na CD-u. To mi je delovalo potpuno apsurdno. Imao sam tu ploču i obožavao pucketanje, koje je uz te pesme pravila gramofonska igla. Ta škripa, pucketanje i ostali šumovi delovali su mi kao peti član benda. Onda se taj album pojavio na CD-u i kao da je deo te sirovštine, koja se osećala na ploči, pojeden tim digitalnim zapisom. Što se konzumenata tiče, verovatno neki primećuju razliku, ali je veća verovatnoća da se ni ne bave tim pitanjem. Naravno da postoje izuzeci, ali ogromnoj većini potpuno je svejedno da li je pesma puštena sa CD-a, ploče, ili mp3 plejera. Bitnije im je da se čuje pesma, tj, informacija, nego kakav je frekvencijski opseg snimka i kvalitet zvuka.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Najveća prednost digitalnog zapisa je redukcija šuma. Ali, kao što sam objasnio na primeru “Sex Pistolsa”, ponekad prisustvo šuma ne smeta, čak je i interesantno. Ukratko: Stevea Lukathera je lepše slušati na CD-u, Stevea Jonesa više volim da čujem na ploči.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Ne mislim da se pojavom programa za snimanje smanjila potražnja za dobrim muzičarima. Možda se samo smanjila potražnja za savršenim “tejkom”, tj, savršenim usnimkom. Pripadam generaciji, koju je kačio taj “tranzicioni” period prelaska sa trake na kompjuter. I tokom snimanja na traku bilo je jednostavno zaustaviti traku i ponoviti ono, što se pogrešilo. Danas su stvari pojednostavljene tako sto svaki usnimak može da se edituje na licu mesta, pomeranjem miša, sečenjem delova jednog tejka, lepljenjem za drugi. Taj postupak je bio dosta komplikovaniji tokom snimanja na traku. Biti dobar studijski muzičar nije nešto, što može svako. Tehnički, moguće je dovesti osrednjeg instrumentalistu u studio, a zatim editovati snimak i učiniti da on zvuči solidno, ali nije u tome poenta. Poslednjih godina, kao član pratećeg benda Đorđa Balaševića, imam čast i privilegiju da delim binu sa jednim od najznačajnijih regionalnih producenata i multiinstrumentalista, Nikšom Bratošem. U razgovorima sa njim, veoma me je zanimao proces snimanja Gibonnijevog albuma “Mirakul”, koji je on producirao, i koji je na jednom mestu okupio imena kao što su Manu Katche, Pinno Palladino, Vlatko Stefanovski. I onda saznate da su Katche i Palladino tražili da im se prevedu tekstovi pesama, da bi znali na koji način da im pristupe, koju atmosferu da unesu na svojim instrumentima. A saznate i da je Stefanovski odsvirao onaj fantastični akustični solo u pesmi “Tajna vještina” iz prve, bez ikakvog ponavljanja. Te finese i “sitnice” razlikuju izvanrednog studijskog muzičara od osrednjeg, bez obzira na sve pogodnosti, koje kompjuter donosi. I u tome se, između ostalog, velike pesme i albumi razlikuju od jednosezonskih.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

U kućnim uslovima moguće je napraviti dobar snimak, ali i to zahteva investiranje u studijske monitore, kvalitetan računar, kvalitetne softvere i plug-inove, konvertere, zvučne karte. Ali, mislim da je najpotrebnija dobra pesma. Čak i osrednje snimljena pesma, ako nosi poruku, ako ima težinu i atmosferu, naći će svoj put do publike mnogo pre, nego savršeni snimak bez poruke i atmosfere. Arhetipski primer za to je album “Pokvarena mašta i prljave strasti”, Riblje Čorbe. To je loše usnimljen album, loša produkcija, loš zvuk… Ali te pesme su izdržale test vremena. Poruka pesme i dubina pesme postaju kategorije, na koje se sve manje obraća paznja.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Jedna od najvažnijih namena muzike jeste unošenje određene atmosfere u dušu i prostor čoveka. Tako posmatrano, elektronska muzika jeste muzika. Osvrnete li se, na primer, na opus benda Kraftwerk, radove Brian Eno-a, Jean Michelle Jarrea, uočićete čitave albume, koji su remek – dela elektronske muzike. Elektronska muzika možda zapostavlja instrumentaliste (gitariste, bubnjare), ali ne zapostavlja izazivanje određenih osećanja i stanja u čoveku.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Na kompjuteru možete otkucati bubanj, ali nećete dobiti “ruku” i feeling Johna Bonhama. Možete usemplovati frazu Milesa Davisa, ali nećete dobiti njegov namćorasti stav. No, običnog slušaoca ni ne interesuju ti momenti. Njemu je važna pesma. Važno mu je da se pokrene. Da igra. Da se raduje. Da tuguje. Da uz pesmu pati, zato što ga je ona ostavila i da razmišlja hoće li mu se vratiti.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Autorska prava na ovim prostorima nisu bila to što treba da budu, ni kada je diskografska industrija cvetala. A globalno, autori su mnogo izgubili pojavom YouTube-a, Napstera i osalih mreža za skidanje muzike. To je talas, kojem je sada vrlo teško stati na put. Postoje načini da se to reši (VEVO), ali ne znam koliko su delotvorni i da li autori uspevaju time da zarade. Verovatno ne kao nekada.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Meni YouTube i bilo koji koncert nisu međusobno uporedive kategorije. Naravno da velika gledanost na YouTube-u jeste odlična za marketing benda, ili izvođača, ali situacija postaje preglednija kada se izađe na teren. Kada se nađeš oči u oči sa ljudima. Tu se, zapravo, vidi da li zaista imaš sta da daš, da li tvoja energija “prebacuje rampu”, da li si iskren, ili foliraš, da li kriješ pogled, ili gledaš ljude u oč. Na sceni se vidi mnogo više, nego na video klipu.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Plakati i dalje značajno sredstvo najavljivanja događaja. Kada krenete gradom, ne mogu da ne privuku pažnju. Može se dogoditi da se koncert izreklamira samo na fan-pageu na Facebooku, pa da bude lepo posećen, ali takvi primeri su i dalje retki. Mislim da svi mediji (radio, televizija, novine, plakati…) i dalje imaju primat nad Internetom u sferi marketinga.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Različiti primeri potvrđuju i opovrgavaju tu teoriju. Nekada se desi da na koncert dođe mnogo više ljudi, nego što se prijavilo na Facebook event-u. Nekada se desi da dođe znatno manje. Prosečni slušalac određenih izvođača ne ume da koristi Windows, pa ti koncerti opet bivaju prepuni. Tu, naprosto, ne postoje pravila. Od slučaja do slučaja, ishod biva različit.