Komentar: Loš trenutak za proricanje loše budućnosti

Časopis PC je kao štoperica koja meri vreme nove epohe. Kad brojač započne sledeću stotinu, dobro je videti o čemu smo svedočili. Ali nije dobro prognozirati šta će nam narednih sto brojeva doneti…

Možete li da kažete o čemu ćemo ovde čitati sledećih devet godina, do broja 400? O rešenom algoritmu za veštačku inteligenciju, o DIY projektima sa kvantnim procesorima, ili samo o starim-novim tračevima u kojima se tri puta pominje Mark Zuckerberg, dvaput Elon Musk i barem jednom Bill Gates?

Možda ipak nije loše biti umeren u svojim procenama. Setimo se samo čuvenog baga Y2K (problem 2000. godine) koji je predviđao da će, na prelazu u 2000. godinu, programi koji su tekuću godinu registrovali sa samo dve cifre krahirati i izazvati pad svih sistema. Jesmo li se posle toga svi osećali pomalo kao šarlatani?

Ne pitajte mene

Evo još nekoliko primera sramotno loših predviđanja, ovoga puta samokritički intoniranih, jer su iz ličnog iskustva. Godine 1979, dok sam studirao na FDU, napravio sam svoju grafičku radnu stanicu. Na njoj sam mogao da pravim animacije svojim 3D programom koji sam napisao u bejziku. Tada još nisam imao prilike ni da vidim hard-disk, pa ni flopi, a procesori nisu mogli da reprodukuju animaciju u realnom vremenu, čak ni u običnom wireframe modu. Zato sam koristio 16-milimetarsku kameru da snimam ekran monitora metodom „snimak po snimak“. Prve eksperimente, u kojima sam animirao neke geometrijske figure, pokazao sam svom profesoru filmske montaže, a on je bio vrlo impresioniran time što je video. Pozvao je još neke profesore u salu da vide snimljene kadrove, pa sam posle projekcije bio glavna zvezda. Svi su me zapitkivali o toj čudesnoj novoj tehnologiji, a ja sam stao za katedru i, zamislite, održao predavanje svojim profesorima! Na njihovo pitanje „Da li će ikada biti moguće animirati humane figure“, malo sam zastao, počešao se iza uha, zagledao se u plafon, pa sam, onako sav važan, odgovorio: „Nema šanse“!

Nekoliko godina kasnije, Dejan Ristanović i ja smo često imali obavezu da odgovaramo na pitanja novinara koji su pisali svoje prve tekstove o kućnim računarima. Bilo je lako kad su se pitanja ticala Galaksije ili Spektruma, ali jedna novinarka Politike nam je postavila malo teže pitanje: kakva nas budućnost čeka i na kakvim računarima ćemo raditi za deceniju-dve. Tuc-muc, ništa pametno nismo smislili, pa je novinarka digla ruke od nas. Nema proročanstava – nema teksta.

U jednom od brojnih gostovanja u radio-emisiji Ventilator tokom devedesetih godina, voditelj Zoran Modli me je pitao kako komentarišem pojavu Pentium-a i kako prognoziram njegovu budućnost. Totalno sam promašio. Rekao sam da je lepo to što smo konačno dobili superskalarnu arhitekturu u familiji x86, ali da je stvar sa prastarim setom CISC instrukcija baziranih 8086 prilično nategnuta i zastarela, tako da nema više prostora za nadogradnju i da ćemo uskoro imati desktop-e s procesorima čija arhitektura je iz osnove nova. A kad je sredinom te decenije došao na red i Internet, na istom mestu sam rekao da će on obeležiti dekadenciju i smrt kompjutera, jer su oni u osnovi računske mašine, te da je glupo da se tolika procesorska snaga koristi samo za emulaciju običnog terminala.

Novinari su se dosetili: ako nema novih vesti, stvorićemo ih. Hajde da podgrejemo stare teme ili da smislimo lažne napretke pa da ih upakujemo u poluistine. Možda deluje surovo, ali to se već uveliko radi

Zaista nije lako proreći budućnost ni u jednom domenu ljudskih delatnosti, pa ni u digitalnoj tehnologiji. Ipak, pitanje se samo nameće: šta će u septembru 2031. godine biti tema broja PC#400? O tome možemo samo da nagađamo. A možda bi bilo korisno da sagledamo stvar i sa druge strane: šta se to spektakularno dogodilo u prethodnih devet godina, između brojeva 200 i 300? Skoro ništa. Možemo li iz toga da zaključimo da će to i dalje biti trend, pa proreći da nas to „ništa“ čeka i u bliskoj budućnosti? Ali kakvo bi to novinarstvo bilo, ako bismo čitaocima ponavljali samo to da nema novih vesti? I to posle višedecenijskog berićetnog perioda, u kome se procesorska snaga udvostručavala svake godine, cene padale a novi proizvodi iskakali na tržište tako da niko nije mogao ni da ih prati.

A onda su se novinari dosetili: dobro, ako već nema novih vesti, stvorićemo ih. Hajde da podgrejemo stare teme tako da liče na nove, ili da smislimo lažne napretke pa da ih upakujemo u poluistine. Možda deluje surovo, ali to se već uveliko radi. Evo nekoliko primera.

Veštačka inteligencija

Ova tema je zgodna jer zvuči zapaljivo, a nikoga ni na šta ne obavezuje. Zbog toga ćete teško pronaći diskusiju o budućnosti kompjutera u kojoj veštačka inteligencija ne zauzima centralno mesto. Čitalac koji je obrazovan samo preko popularnih Internet blogova (dakle poluobrazovan), steći će utisak da je ta tehnologija već usavršena, evo samo da majstor još malo dotegne ventilator na hladnjaku procesora, pa da uključimo i tu veštačku inteligenciju.

Istina je, zapravo, da u tome što zovemo veštačkom inteligencijom nema ni traga inteligencije. Kao kad bi nam neko ponudio veštački zaslađivač koji uopšte nije sladak, ili veštačku boju u kojoj nema pigmenta.

Da se razumemo, veštačka inteligencija postoji kao legitimna tema, ona se ozbiljno obrađuje na vrlo kompetentnim mestima, ali ne treba gubiti iz vida da to nije inteligencija. Mi još uvek ne znamo dovoljno o procesu mišljenja, pa ne možemo ni da ga podražavamo. Ne znamo čak ni da li je to moguće i hoćemo li ikada to postići.

Kvantni kompjuteri

Problem sa kvantnim kompjuterima je isti kao sa kvantnom fizikom ili teorijom kvanta, kod kojih svaka popularizacija vodi ka opasnosti pogrešnog razumevanja. Ako bismo pojednostavili stvar pa prostim jezikom procenili koliko su realna očekivanja da ćemo na našim stolovima jednom imati kompjutere koji su za red veličina moćniji od postojećih, jedini pravi odgovor bi bio „videćemo“.

Stručnjaci se danas ne slažu ni oko elementarnih pitanja u vezi kvantnih kompjutera, pa čak ni oko toga da li je prednost u odnosu na postojeće kompjutere ikada dokazana. Postoji i neslaganje oko relativnog značaja kvantiteta i kvaliteta kjubita (osnovnog gradivnog bloka kvantnog kompjutera). Ne zna se dovoljno ni o toleranciji na „šum“ okolnih čestica koji ugrožava kvalitet rezultata, i tako dalje.

Mada se u diskusijama o kvantnim kompjuterima govori uglavnom nekritički, pravilno bi bilo reći da je kvantno računarstvo u ranoj fazi razvoja i da, mada puno obećava, slučajevi praktične upotrebe su još uvek eksperimentalni i hipotetički.

Kao nikad u istoriji, sa Internetom smo dobili sjajnu mogućnost da se obrazujemo, a koristimo ga uglavnom za svađu i nadvikivanje na društvenim mrežama

Još malo mistifikacije

Postoji još mnogo stvari kojima smo zasuti samo zato što nemamo dovoljno pravih tema. Setimo se nedavnih rasprava o IoT, pametnim kućama, dostavi dronovima, ili 3D štampačima koji će nam stajati u garaži i praviti sve što nam zatreba. O svemu ovome sam i sam često pisao, jer mi tada to nije ličilo na sporedne tehnologije, nego na nešto zaista novo i obećavajuće, a ja nisam bio dovoljno oštrouman da nazrem zamku.

U nabrojanu grupu spada i digitalna valuta, čiji je popularni predstavnik Bitcoin. Mada je tehnička podloga ovog fenomena zanimljiva, značaj koji taj fenomen ima ne razlikuje se od sličnih ekonomskih pojava, kao što je poznata manija za sadnicama lala u Holandiji iz 17. veka. Tada je cena jedne lukovice dostizala čak desetogodišnju prosečnu zaradu iz tog vremena.

Ono što je posebno zanimljivo jeste to što se o Bitcoin-u često piše, ali se niko ne zadržava na tehničkom principu na kome taj fenomen počiva. Razlog je jednostavan – ne razume ga niko, ili bar skoro niko. Možda ćete se setiti da je (ne)popularni političar Dragan Marković Palma krajem 2020. godine u Skupštini otvoreno postavio pitanje šta je Bitcoin: „Kako to on kupi mašinu i kopa, i kopa, i zarađuje ovoliko-onoliko“. Pošto je pitanje bilo postavljeno ministru finansija, on je dugo pričao o perifernim stvarima, ali je izbegao da odgovori na postavljeno pitanje. Možda upravo zato što ni sam nije znao odgovor.

Svejedno, u medijima se često priča o Bitcoin-u, kao i o tim čudesnim „rudarima“ koji za njim tragaju, a niko se nije potrudio da razume i da na pogodan način objasni princip toka novca i zaštite kod ove valute, pa ni princip „rudarenja“. Čak se niko i ne žali na to, jer bi time možda priznao da ni sam ne razume postupak.

Jesmo li prevareni?

Da li vam sve ovo deluje kao nepošten stav prema publici, ako joj se predstavlja na tendenciozan način, a bez dovoljno razumevanja fenomena? Naprotiv, pre bi se reklo da je to sasvim u redu. Za onoga ko vapi za senzacijama i želi da bude impresioniran po svaku cenu, ovakav pristup „istini“ je potpuno na mestu. A onaj ko želi da dobije verodostojne informacije i da se bolje upozna s pravim stanjem stvari, taj je već pronašao neke druge izvore preko kojih će se informisati. Niko nije uskraćen za ono što mu odgovara! Zato imamo zanimljive i dosadne sajtove, zabavne i teške tekstove, razumljive i nerazumljive filmove, laku i ozbiljnu muziku. Svako može da pronađe ono što traži!

Kao nikad u istoriji, sa Internetom smo dobili sjajnu mogućnost da se obrazujemo, a koristimo ga uglavnom za svađu i nadvikivanje na društvenim mrežama. Kao što smo s vakcinama dobili mogućnost da se zaštitimo od najtežih bolesti, a masovno umiremo od njih jer su nam političari rekli da su ti mali virusi najsmešniji na svetu i da od smrtonosnih izazivača možemo da se lečimo rakijom. Jesmo li prestali da mislimo svojom glavom, sad kad smo dobili kompjutere sa veštačkom inteligencijom, koji će to raditi umesto nas?