Realnija a ne rijaliti televizija

HD, 3D, UHD, zakrivljeni ekrani… Sve te tehnologije čine evoluciju TV prijemnika. HDR, high dynamic range, je sledeći element u nizu. Većina televizora iz srednje i više klase proizvedenih 2017. godine može da prikaže HDR video‑sadržaje. Ostaje da vidimo da li će HDR biti novi zamajac prodaje i kako će ga pratiti autori sadržaja.

Prihvatanje HDR video‑tehnologije, koja proširuje kontrastni i kolorni opseg, može da dovede do najznačajnijih promena u video‑industriji u poslednjih nekoliko godina

Kao i kod svih novih tehnologija u TV industriji – osim zakrivljenih ekrana – ni ov0de fokus nije na hardveru. On je „sazreo“ i potpuno je spreman za reprodukciju HDR TV i video sadržaja. Problem je u dostupnosti tih sadržaja. Za razliku od HD, 3D i UHD tehnologije, čini nam se da će HDR biti mnogo brže prihvaćen. Dok se kod pomenutih tehnologija čekalo i po nekoliko godina da se stvori kritična masa odgovarajućeg video‑sadržaja, ovog puta produkcija HDR materijala mnogo bolje prati razvoj hardvera. Već sada postoji solidan izbor Blu‑ray diskova sa Ultra HD HDR video‑sadržajem, a i neki striming servisi, kao što su Netflix ili Amazon, nude određenu količinu HDR video‑striming materijala.

Šta je HDR?

HDR je skraćenica od High Dynamic Range, široki dinamički opseg. Odnosi se na veći kontrast, bolji nivo osvetljenja i širu kolornu paletu, tako da su video‑sadržaji koji se emituju realističnije prikazani. Naše oči u stanju su da prepoznaju daleko veći nivo pomenutih razlika u odnosu na televizore sa standardnim dinamičkim opsegom, pa na scenu stupa HDR koji ima za cilj da nam na televizoru obezbedi prikaz svetlije bele i tamnije crne boje, kao i veći broj kolornih nijansi između njih.

Dva veoma važna parametra kod televizora su kontrast (raspon između najsvetlije i najtamnije nijanse) i preciznost boja (koliko su boje prikaza bliske realnim). Ovu tvrdnju potkrepljuje istraživanje sprovedeno u Philips Research Laboratories, kod koga je grupa ispitanika podvrgnuta testu subjektivne ocene dva televizora – jedan je imao „samo“ HD rezoluciju, ali veći kontrast i precizniji prikaz boja, a drugi veću (4K) rezoluciju s prosečnim kontrastom i prikazom boja. Gotovo listom, ispitanici su tvrdili da je slika na prvom TV‑u lepša i realnija. To nam govori da prihvatanje HDR video‑tehnologije koja proširuje kontrastni i kolorni opseg, može da dovede do najznačajnijih promena u video‑industriji u poslednjih nekoliko godina.

Šta nam to HDR suštinski donosi da bismo mogli da potkrepimo prethodnu rečenicu? Proširenjem kontrasta dobija se svetlija slika na kojoj se vidi više detalja. Time stičemo utisak da scena koju gledamo ima veću „dubinu“. A WCG (Wide Color Gamut) donosi mogućnost prikaza većeg broja nijansi boja, koje do sada nisu mogle da se reprodukuju ni na jednom televizoru. Zahvaljujući svemu tome, video koji se reprodukuje postaje daleko realističniji. Ako tome dodamo još i 4K rezoluciju, koja je osnovni preduslov za HDR video, dobijamo opštu sliku prednosti HDR video‑prikaza.

Standardi i šta oni predstavljaju

Kao i kod svake nove tehnologije, kod HDR‑a postoji „borba“ različitih standarda. Suparnici su HDR10 i Dolby Vision. HDR10 je open source HDR format koje je prvi nastao, pa je u ovom trenutku dominantni standard. Najjednostavnije ćemo ga opisati ako kažemo da je on „MP3 u svetu HDR‑a“ i to je u neku ruku osnovni HDR video‑standard. HDR10 podržava osvetljenje do maksimalnih 4.000 nita (uz prosečnu vrednost od 1.000 nita), 10‑bitnu kolornu paletu i mogućnost prikaza većine boja iz Rec.2020 kolornog gamuta.

Dolby Vision je napredniji HDR standard i u vlasništvu je kompanije Dolby Laboratories. Ako bismo primenili istu analogiju kao za HDR10, mogli bismo da kažemo da je Dolby Vision nešto kao FLAC format u audio‑kompresiji. Drugim rečima, to je format koji daje kvalitetniji prikaz HDR slike – prosečno osvetljenje kod ovog formata je 4.000 nita (uz maksimum od 10.000 nita), koristi 12‑bitnu kolornu paletu i ima sposobnost prikaza svih boja iz Rec.2020 kolornog gamuta. Televizori koji koriste Dolby Vision standard mogu da prikazuju i HDR sadržaje po HDR10 standardu, dok u drugom smeru te mogućnosti nema.

Pročitajte i:  Panasonic: Holivud u vašem domu

Samsung se pobrinuo da se priča ne završi na ova dva standarda. Njihov HDR standard se zasniva na HDR10 – zove se HDR 10+ i takođe je otvoren, a njegova prednost u odnosu na HDR10 jeste u tome što koristi dinamičke metapodatke, dok HDR10 koristi statičke. To znači da HDR10+ može dinamički (u realnom vremenu) da podešava osvetljenje u svakoj individualnoj sceni, pa čak i u svakom frejmu, tokom reprodukcije video‑zapisa. Na taj način, HDR10+ je po kvalitetu između HDR10 i Dolby Vision standarda, koji takođe koristi dinamičke metapodatke. HDR10+ je već implementiran u svim Samsung‑ovim televizorima proizvedenim ove godine, dok će u modelima iz 2016. biti dostupan tokom godine, prilikom ažuriranja njihovih firmvera. Da ovaj standard ima potencijala govori i činjenica da je Amazon striming servis najavio podršku za njega.

Kako prepoznati HDR TV

Jedini siguran način da znate da li je TV sposoban da prikaže HDR video jeste da potražite na njemu odgovarajući logotip. Ali tu će vas sačekati jedno iznenađenje – nije napisana skraćenica HDR. Ranije su mnogi proizvođači, uglavnom iz marketinških razloga, stavljali na svoje proizvode oznaku HDR samo da bi bili prvi, pa HDR oznaka ne garantuje ništa, zato što ne govori o tome kakve specifikacije TV mora da zadovolji, iz prostog razloga što u to vreme HDR standard nije ni bio definisan. To je vodilo do zabune među kupcima, koji su verovali da kupuju nešto što nisu dobijali. Drugim rečima, ako TV na sebi ima HDR oznaku, to ne znači da je on zaista i u potpunosti HDR kompatibilan.

Iz tog razloga oformljena je UHD alijansa, grupa sastavljena od tehnoloških kompanija, ali i proizvođača video‑sadržaja. Njihov osnovni cilj bio je da makar smanje, ako ne i potpuno ukinu, konfuziju koju su izazvali proizvođači televizora. Oni su osmislili oznaku Ultra HD Premium, koja garantuje da je televizor na kome se nalazi u skladu s minimalnim specifikacijama neophodnim za ostvarivanje pravog HDR doživljaja.

Koje su to minimalne tehničke specifikacije? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, ali pokušaćemo da vam sumiramo šta sve televizor mora da zadovolji s tehničke strane da bi zaslužio da se na njemu nađe Ultra HD Premium logotip.

Minimalna rezolucija: Ovo je jedan od osnovnih parametara i označava broj piksela koji čine TV ekran. Minimalna rezolucija koja je propisana za HDR kompatibilnost iznosi 3840×2160 piksela. Iz toga se vidi da TV za HDR kompatibilnost mora da poseduje 4K / Ultra HD rezoluciju.

Desetobitna kolorna paleta: TV mora da bude sposoban da primi i procesira 10‑bitni kolorni signal, što ukazuje na minimalan broj boja koje video može da sadrži u sebi. Standardni Blu‑ray format koristi osmobitnu paletu boja, što je oko 16 miliona boja. U odnosu na to, 10‑bitna kolorna paleta sadrži više od milijardu boja. Naravno, to ne znači da TV mora da bude sposoban da reprodukuje sve te boje, već samo da je sposoban da procesira signal koji u sebi može da sadrži toliko nijansi.

Minimum 90 odsto od P3 boja: P3 je kolorni gamut, standard koji definiše informacije o bojama u video‑strimu. Uloga kolornog gamuta je da osigura da će boje na TV‑u izgledati kako treba. Što je veći broj boja koje TV može da prikaže, prikaz boja na njemu biće verniji. Dakle, da bi bio u skladu sa Ultra HD Premium standardom, TV mora da bude sposoban da prikaže najmanje 90 odsto boja koje su definisane P3 gamutom.

Pročitajte i:  Review: DLink kamere - Ugradi sam video nadzor

Minimalni dinamički opseg: Ovde stvari već postaju komplikovanije. Logično bi bilo da je definisano minimalno osvetljenje i minimalan nivo crne boje koji TV mora da postigne. To, nažalost, nije slučaj, a razlog je postojanje dve različite tehnologije ekrana. Televizori sa LED ekranima (kojih je danas najviše) imaju visok nivo osvetljenja, ali relativno inferioran nivo crne boje. S druge strane, televizori zasnovani na OLED tehnologiji imaju znatno bolji nivo crne boje, ali su lošiji od LED modela po pitanju osvetljenja. Ako bismo se striktno pridržavali standarda za HDR, nijedan televizor danas ne bi mogao da ponese Ultra HD Premium logotip. Stoga je UHD alijansa osmislila solomonsko rešenje – dvostruki standard za minimalni dinamički opseg. Tako smo dobili dve varijante koje kažu: TV mora da ima maksimalno osvetljenje od najmanje 1.000 nita i manje od 0,05 nita nivo crne boje (varijanta 1) ili maksimalno osvetljenje od najmanje 540 nita i manje od 0,0005 nita nivo crne boje (varijanta 2).

Ovo ukazuje na to da ni Ultra HD Premium logotip ne garantuje najbolje moguće HDR iskustvo. Iako ovo nije idealno rešenje, ipak predstavlja veliki pomak u razrešenju nedoumica oko toga da li je TV HDR kompabitilan ili nije.

HDR fotografija i HDR video

Prva asocijacija na HDR još uvek je HDR fotografija, a ne HDR video – HDR fotografije postoje već godinama, dok je HDR video novost i još nedovoljno poznat širokom auditorijumu. Ovde je neophodno podvući crtu i naglasiti da HDR fotografija i HDR video nisu ista stvar, niti se za njihovo kreiranje koriste iste tehnologije. Zajednički im je samo deo imena.

HDR fotografija zasniva se na tehnici slikanja iste scene više puta različitom ekspozicijom i kombinovanjem tako dobijenih fotografija u jednu, koja ima širi dinamički opseg boja. HDR fotografija nema veliki dinamički opseg u pravom smislu te reči – to je i dalje obična fotografija sa standardnim dinamičkim opsegom, kojoj su samo dodate različite informacije dobijene iz dodatnih ekspozicija.

HDR video zasniva se na proširenju kontrasta i kolorne palete u cilju dobijanja prirodnijeg prikaza video‑zapisa na TV prijemnicima. Ovaj proces, za razliku od procesa nastanka HDR fotografije, zahteva dva dela HDR sistema – HDR TV i HDR izvor materijala. Prvi deo je jednostavniji u tom sistemu jer je potrebno da televizor samo ispuni minimalne HDR uslove (koje smo predstavili u prethodnom poglavlju). Naravno, i tu postoje razlike u kvalitetu u zavisnosti od proizvođača, načina implementacije tehnologija i konačno od cene televizora.

Drugi, mnogo važniji deo HDR video‑sistema, jeste HDR materijal. Iako HDR televizori donekle daju bolju sliku i kod reprodukcije SDR video‑sadržaja, njihova prava prednost pokazuje se tek prilikom reprodukcije prirodnih HDR video‑snimaka. A da bi se napravio HDR snimak, neophodno je da digitalne kamere koje snimaju video koriste P3 kolorni gamut, što je slučaj s gotovo svim profesionalnim video‑kamerama.

Pre nego što se finalna verzija filma prosledi gledaocima, najčešće se vrši „kompresovanje“, tako da se iz snimka uklanja dinamički opseg i limitira broj boja, jer velika većina televizora nije u stanju da ih prikaže. Na taj način se „izvlači maksimum“ iz vizuelne reprezentacije videa na ne‑HDR televizorima, pri čemu on ostaje potpuno kompatibilan sa standardnim HDTV sistemima i sa Blu‑ray diskovima. Zahvaljujući tome što je u produkciji iskorišćen veći kontrast i broj boja od onog koji se prikazuje, dobija se i mogućnost da se u postprodukciji, pomeranjem iskorišćenog opsega ovih parametara, dodatno pojača vizuelni utisak filma (kao, recimo, „hladan koloritet“ koji preovlađuje u seriji „Igra prestola“).

Pročitajte i:  Tema BIZIT-a 2018: Šta je zapravo 3D štampa i koji su njeni potencijali?

Vivid ili dinamički mod prikaza slike, kako se kod nekih standardnih HD televizora to zove, u stvari je pokušaj da se na veštački način rekonstruišu te dodatne palete boja. Ali TV ne može da zna koji su podaci zaista bili u originalnom video‑snimku, pa koristi različite tehnike ekstrapolacije i „nagađanja“. Kao rezultat dobijamo sliku koja ima zasićenije boje, ali koja ne otkriva nijedan nov detalj na njoj, uz veliku verovatnoću da su i te ekstrapolirane boje (tj. nijanse) pogrešne.

Zahvaljujući dodatnim podacima (metapodaci) i povećanim kapacitetima prenosa striming signala sa Amazon‑a, Netflix‑a i drugih (budućih) HDR striming video‑servisa, nema potrebe da sam TV pogađa boje i nijanse. HDR televizori od njih dobijaju tačne kolorne informacije i ne moraju da nagađaju kako da prikažu boje na slici. Rezultat toga je da plamen, eksplozije, veliki kontrasti na sceni, odnosno svaki detalj, izgledaju baš onako kako je zamišljeno prilikom snimanja.

A ostala oprema?

Imamo HDR televizor i striming servise koji su sposobni za reprodukciju HDR video‑signala. Međutim, sve je više i Blu‑ray medija sa HDR filmovima, pa je pitanje hoće li oni moći da se reprodukuju na standardnim Blu‑ray plejerima. Odgovor je negativan. HDR filmovi snimaju se na najnovijem Ultra HD Blu‑ray medijima koji nisu čitljivi na standardnim Blu‑ray plejerima. Za njih je neophodan UHDBD plejer. A za prenos HDR signala od plejera do televizora neophodan je kabl kompatibilan sa HDMI 2.0a standardom.

Kad konačno sakupimo sve što nam je potrebno za reprodukciju HDR video‑snimaka, ostaje nam još samo da obezbedimo odgovarajući sadržaj. Najjednostavniji način za to je pretplata na Netflix ili Amazon (HBO Go još uvek ne omogućava striming u 4K rezoluciji, pa stoga nema ni preduslove za HDR). I kod prva dva pomenuta servisa, potrebno je uzeti u obzir da nisu svi sadržaji u njihovoj ponudi HDR kompatibilni. Trenutno je to samo jedan mali deo ponude, ali oba provajdera najavljuju nove produkcije u HDR‑u, kao i remasterizovanje starih filmova i serija.

HDR ponuda u ovom trenutku nije velika. Da bi se preko Netflix‑a gledao HDR film ili serija, neophodno je da postoji pretplata na Ultra HD servis. Ali, čak i tada neće se po automatizmu dobiti HDR video striming, iz prostog razloga što većina 4K video‑materijala nije u HDR‑u. Pa kako ga onda pronaći? Jedini pokazatelj da su film ili serija HDR kompatibilni jeste mali Dolby Vision logotip u njihovom opisu (jer se na ovom servisu koristi Dolby Vision kao HDR standard). Slična je situacija i kod Amazon‑a. Neophodan preduslov je pretplata na Amazon Prime servis, ali je bar olakšano prepoznavanje da li su film ili serija dostupni u HDR‑u (u okviru opisa jasno piše HDR).

Vaš sledeći televizor

HDR ne predstavlja samo evolutivni proces u razvoju televizije, već ima potencijal da napravi revoluciju na tom polju. A da li će zaista to biti sledeća velika stvar ne zavisi samo od hardvera i primenjenih tehnologija, već i od toga da li će tehnologiju prihvatiti proizvođači video‑materijala. Kako stvari danas stoje reklo bi se da hoće – možda po prvi put već u samom povoju neke nove tehnologije postoji određena količina odgovarajućeg video‑materijala i ona raste iz dana u dan.

(Objavljeno u PC#244)

Facebook komentari: