Sandra Grubić (Dingospo Dali) o muzici i računarima

16. 07. 2016.19. 07. 2017. PC Press

Dingospo Dali je beogradski autorski alternativni rok sastav, formiran 2011 godine koji je vođen raznim uticajima bendova uglavnom mračnijeg zvuka na autentičan način spojio groove i ritmičnost sa nežnošću i melodičnošću. Svoju saradnju započeli su u studiju kod Ivana Petrovića u Bigzu, gde i dalje rade i stvaraju. Trenutno imaju nekoliko singlova: pesmu “Pelin” sa “Bigz komplikacije”- zbirke numera bendova koji rade i stvaraju u Bigzu, pesmu “Ona” koja se našla na Femikseti 2014 (kompilaciji ženskog muzičkog stvaralaštva) i pesmu “Ne pitaj se” sa kojom su osvojili prvo mesto na prvom televizijskom festivalu demo bendova BUNT ROCK MASTERS.

Iza sebe imaju brojne svirke po Beogradu i ponekim gradovima Srbije: Novom Sadu, Velikoj Plani, Gornjem Milanovcu, a leto 2015 ostaće im obeleženo značajnim festivalima kao što su: Festival Omladina – Subotica, Arsenal Fest-Kragujevac, Exit-Novi Sad, Jelen Demofest u Banjaluci, Zaječarska gitarijada, Park Fest- Užice, Love Fest- Vrnjačka Banja, Rock Village- Banatski sokolac, Beer Fest-Beograd, Bedem Fest- Nikšić. Uskoro počinju sa snimanjem prvog albuma. Bend čine: Nemanja Bulatović – bas gitara, Sandra Grubić – vokal, Nikola Vidojević – bubanj, Nikola Mišić – električna gitara, Miloš Kasalović – električna gitara, bek vokal.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Kompjuter je jedna korisna i praktična naprava, ukoliko se upotrebi na pravi način. Ne mislim da je kompjuter nosilac loših muzičara. Pitanje „lošeg muzičara“ je takođe relativno. Ukoliko neko uz pomoć kopjutera napravi dobru kompoziciju, to svakako dobija svoje mesto u muzici, bez obzira na način. A i „minimalističko“ i „prizemno“ ne bih stavila u isti koš. Minimalizam i te kako ne mora biti prizeman. Ljudski senzibilitet, odnosno čovek je taj koji je nosilac loše muzike i njegova potreba za kičom koja je postojala oduvek, samo su ograničenja u medijima bila stroža, te sve to nije bilo tako javno i dostupno kao sada. A kompjuter, ili da budemo precizniji – internet, doneo je samo ekspanziju dostupnosti.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Opet, ne kompjuter, već čovek. Šund i kič nastaju iz jake ljudske potrebe za njima, koja je oduvek bila zastupljenija od potrebe za dubokim umetničkim izražavanjem. Čovek je taj koji prvenstveno pomoću televizije, a zatim i pomoću interneta plasira šund i kič i na taj način usmerava masu ka istim. Ali još uvek nije ubio umetnički izraz u muzici koji i dalje živi, samo se ne plasira toliko, pa ga treba potražiti.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Mislim da naše generacije još uvek mogu. Ne znam kako je kod mlađih generacija, sigurna sam da i među njima ima zainteresovanih da pronađu razliku.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Svakako da jeste doneo boljitak, samo zavisi u kojoj muzici na koji način i koliko. Na primer, u rokenrolu i džezu prednost i dalje ima analogni zvuk, dok je, recimo, u elektronskoj muzici obrnuto.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Opet se vraćamo na ono dobar-loš muzičar. Vrlo je relativno i zavisi od vrste muzike. I ranije su muzičari pravili greške prilikom snimanja i nekim drugim metodama ih ispravljali, sekle su se trake, sve je bilo mnogo komplikovanije i zahtevalo je mnogo više vremena nego sada. Danas je samo olakšano. Ali ni ranije, kao ni sada, nisu samo „kvalitetni instrumentalisti“ ili vokali, bili studijski muzičari. I dobro je što je tako. Mnogi bendovi, naročito u panku i new wave-u ostvarili su svetski uspeh, a da nisu bili neki kvalitetni svirači (u tehničkom smislu). Ne mora da znači da će kvalitetan instrumentalista umeti da napravi dobru kvalitetnu pesmu, i obrnuto, neko može da bude prosečan instrumentalista ili vokal ali da napravi nešto genijalno od tri tona. Za nekoga, među kojima sam i ja, dobar muzičar je nosilac dobre ideje i pesme, nezavisno od načina interpretacije, dok je za nekoga to vešt i kvalitetan instrumentalista.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Pa zavisi od vrste muzike. Rokenrol album je dosta teže izvesti kod kuće na računaru, danas je to olakšano ali i dalje se koriste razni dodatni instrumenti i prostorije kako bi se došlo do određenog kvaliteta. Za elektonsku muziku je možda moguće napraviti neki osrednji snimak samo sa računarom, ali ukoliko se pravi nešto ozbiljnije sigurna sam da je i za to potrebna određena oprema, miksete i razne druge sprave koje didžejevi koriste, kao i poznavanje istih. Ukoliko neko napravi nešto zaista uspešno i dobro, samo uz pomoć kompjutera bez apsolutno ikakvih dodatnih naprava, onda u svakom sl.svaka čast.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Naravno da je elektronska muzika- muzika i mi smo čak i veliki ljubitelji neke tipa Prodidgy, Kraftwerk, Radiohead i mnoge druge da ne nabrajam.. To je čitava jedna kultura i muziku nikada ne treba ograničavati na tehničke mogućnosti. Svako ko ima bilo kakav dar za muziku i ideju kako da taj dar interpretira, i kojim sredstvima, apsolutno treba da zauzme svoje mesto u muzici. Ne bih se složila da su decenije, vežbe i učenja glavne karakteristike te umetnosti, već maštovitost, kretivnost, stvaranje i dubok osećaj za muziku koji može imati i neko ko nije savršeni instrumentalista.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Kompjuter je napravio čovek sa ciljem da ta mašina nadmaši mogućnosti čoveka, i odlično uspeva u tome, ali čovek je i dalje glavni pokretač te mašine. Uglavnom može da se primeti šta je iskucano, a šta ne, ali ukoliko ne može da se primeti, to je onda svakako dobro urađen posao. Ali živ instrument zbog toga ipak nije izumro i lajv svirke i koncerti su dokaz za to.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Nije internet obezvredio već pogodimo ko? Čovek! Neće autorska prava biti ono što su bila, jer bi za to bilo potrebno da se stvori ceo jedan sistem za praćenje muzike koji bi odgovarao ovom vremenu, a teško da čovek ima želju da se ozbiljno pozabavi time. Tako da za autorska prava je najviše kriv čovek koji kaska za vremenom. Internet nikako nije obezvredio muziku, ako je nešto obezvredilo onda je to televizija, koja je i dan danas glavni manipulator u celom svetu. Televizija je ta koja usmerava široke mase na ono što će posle potražiti na youtube-u. Srećom postoji internet, pa nismo svi osuđeni samo na ono što nam plasiraju mediji….

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Naravno da nije isto. Ukoliko neko posluša pesmu na „youtube“ može, a i ne mora postati publika bendu. Publika, to su oni ljudi koji dolaze na koncerte i svirke i prate bend, a youtube je neka vrsta reklame koja pomaže samo da ljudi saznaju za bend i da ga poslušaju, pa ako ima se sviđa, nastaviće da ga slušaju ako ne, neće, što je normalno.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Ukoliko se u kampanju uključe svi vidovi medija i štampani i televizija i internet, onda je to najuspešnija reklama. Ali pošto ne možemo svi to da priuštimo onda kombinujemo, internet i štampane medije ili samo internet. Televizija je naravno najnedostižnija, što opet govori o njenom najvećem uticaju na masu. Svakako da može da se napravi internet reklama i bez štampanih medija koja će biti uspešna u tom nekom određenom krugu ljudi, sličnih interesovanja. Ali nijedna reklama nije dovoljno uspešna zasebno, ukoliko joj je ne priključe i ostale vrte medija.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Ne znam, nikad nisam tačno prebrojala broj ljudi u publici sa brojem onih kojih su kliknuli going. Čini mi se da je brojka tu negde, manje-više. A i ne bi bilo logično da se poklapa, „going“ ne znači da je karta kupljena, nego da je u planu da se kupi.