Televizori u našem domu: 2C or not 2C ili kako podesiti TV

Novi televizor svakako ne kupujete da biste na njemu gledali (samo) televiziju – na ekranu će se smenjivati materijal s vašeg kompjutera i filmovi / serije koje nudi vaš striming provajder. Da biste u svemu tome uživali na pravi nači, treba pažljivo da izaberete televizor, ali se na izboru priča ne završava – sledi podešavanje ekrana tako da slika odgovara vašom ukusu ali i brzini vaše Internet konekcije

Za ljubitelje striminga, osma epizoda finalne sezone serije Game of Trones predstavljala je pravu noćnu moru. Razlozi su brojni: mala brzina striminga, ekrani bez HDR‑a a najčešće – loše podešeni ekrani!

Epizoda The Long Night pretvorila se u istinsku noćnu moru za gledaoce koji su kvalitet torrent‑a zamenili udobnošću striminga. Najpre, recimo da uopšte nije teško odreći se torrent‑a zarad dobrog striminga, jer servisi postaju sve bolji i za malo novca dobijate pregršt naslova iz najnovije produkcije kada su u pitanju serije ili odloženo, otprilike 12 meseci, kad je reč o filmovima.

Očigledna prednost striminga jeste i ta što ne „trošite“ svoje diskove, jer cene diskova ne padaju baš nekim naročitim tempom, a kućna baterija diskova ozbiljnog kapaciteta može ozbiljno i da košta. Striming zapravo zamenjuje skladište filmova i serija za veliki broj korisnika, a ako baš imate neke omiljene naslove koje morate stalno da imate na raspolaganju, budite umereni – neka to ne bude baš cela IMDB baza. Uostalom, sve ozbiljnije produkcije i institucije najavljuju svoje baze sadržaja za striming, pa i pomenuti IMDB ili Disney koji će imati baš sve iz svoje produkcije (i još mnogo toga) na najavljenoj platformi Disney+.

Na adresi pcpress.rs/tv‑set pripremili smo nekoliko primera na kojima možete jasnije da vidite šta vaš televizor može da prikaže i šta se dešava s prikazom videa kad su u pitanju „lakši“ ili „teži“ sadržaji, a u zavisnosti od raspoložive brzine Internet konekcije

Šta je tamo, a šta vidimo

Kako tehnički funkcionišu striming servisi? Sadržaji očigledno moraju da budu pohranjeni na diskovima provajdera, a dalji putevi odvijaju se kroz Internet ili, eventualno, kroz namenske Content Delivery Network (CDN) servise do korisnika. Poenta je da se korisniku isporuči sadržaj u kvalitetu koji bi on želeo. Naravno, korisnikova želja mora da se uskladi i s mogućnostima njegovog uređaja i Interneta. Tako dolazimo u situaciju da se kvalitet isporučenog sadržaja „meri“ bitrate‑om isporučenog strima – veći bitrate znači viši kvalitet isporučenog materijala.

Komplikacija ima mnogo. Na strani provajdera su pitanja da li da sve sadržaje uskladišti u nekoliko različitih kvaliteta, da li da ih sam transkodira ili da koristi pomenute CDN servise i tako prilagodi kvalitet pojedinačnim korisnicima. U prvom naletu striminga, sadržaji su obično bili spremani u nekoliko različitih (bitrate) kvaliteta, a u zavisnosti od korisnikove želje (i Interneta) bio je biran odgovarajući protok striminga. Korisnik je obično morao da primeti zastajkivanje videa i da zatraži niži kvalitet ili rezoluciju striminga. Sada se obično na servere stavlja jedna, prilično kvalitetna, verzija videa, a željeni kvalitet (ponekad i rezolucija) se postižu brzim transkodiranjem. To je logično, jer cene storage‑a padaju prilično sporo, a procesori su sve brži, jeftiniji i s više jezgara.

Na našem sajtu spremili smo vam nekoliko primera na kojima možete jasnije da vidite šta vaš televizor može da prikaže i šta se dešava s prikazom videa kad su u pitanju „lakši“ ili „teži“ sadržaji, u zavisnosti od raspoložive brzine Interneta. Jasno je da su veće brzine poželjne, jer omogućavaju slanje manje kompresovanog materijala.

Streaming servisi

Nije lako proceniti kvalitet striming servisa, jer ne možete uvek tvrditi da je signal koji dolazi do vašeg televizora onaj koji je poslao vaš striming provajder. U svakom slučaju, brzine moraju da se prilagode tržištu, pa je dobar primer SBB EON koji ima tri raspoloživa kvaliteta: 1, 2 i 4 mbps, a možete da izaberete i automatsko podešavanje.

Pročitajte i:  Facebook predstavio Portal TV, dodatak za vaš televizor

Ako ste pomenutu GOT epizodu pratili preko EON servisa, verovatno niste bili zadovoljni jer je sve bilo tamno uz povremenu vidljivu pikselizaciju. Slično je i ako ste gledali na Amazon Video servisu koji isporučuje 3,5 mbps, a jedva nešto bolje na Netflix‑u koji isporučuje oko 5 mbps i originalnom HBOGO servisu koji vešto krije brzine striminga ali je izmereni protok oko 5 mbps. U nešto boljoj situaciji bili su Amazon Prime korisnici koji mogu da strimuju sadržaje do oko 10 mbps. Ovo supliranje protoka ipak je rezultovalo znatno manjim brojem prigovora za pikselizaciju sadržaja.

Otežavajuća okolnost za kodere i transkodere u epizodi The Long Night bila je i preterana upotreba „mračnih“ tonova i ambijenta što je prava noćna mora u scenarijima jače kompresije. Režiser Miguel Vicente Rosenberg‑Sapochnik kao da je namerno želeo da ukaže na nedostatke aktuelnog striming TV‑a koristeći ograničeni, noćni deo spektra i siromašan kolorni gamut. Da bi se sve to videlo, potrebna nam je bolja definicija nijansi, a to znači još veći propusni opseg. Ukratko, HDR nas čeka, nestrpljivo.

Više bita!

Da je Goethe bio savremeni IT hipster, verovatno bi umesto (Mehr Licht) („više svetla“) njegove poslednje reči bile „više bita“. Više bita u sekundi svakako će poboljšati kvalitet slike kod striminga, ali proizvođači nam spremaju iznenađenje u vidu povećanja količine bita po slici – tačnije, po pikselu. Već dugo je uobičajeni kolorni format RGB slike 8‑8‑8, što znači da je svaki piksel okarakterisan RGB (red‑green‑blue) komponentama, koje su definisane sa po osam bita, što daje po 256 nijansi za svaku komponentu ili ukupno oko 16,8 miliona mogućih boja na ekranu.

HDR podrazumeva više nijansi, pa se svaka RGB komponenta opisuje s 10 ili čak 12 bita. Ako HDR striming zaživi, to automatski znači 25 odsto veći protok, što nije jedina komplikacija. Nije dovoljno isporučiti dodatne informacije televizoru – cela stvar dobija smisao jedino ako je ekran u stanju da prikaže dodatne nijanse. A to nije mali problem, pogotovo na ekranima slabijeg kvaliteta ili onima s loše urađenom kalibracijom.

HDR označava 10‑bitnu definiciju boje, ali se to često eksplicitno dodaje, pa se javlja oznaka HDR10. Milijardu nijansi zvuči primamljivo, ali mogućnost da se ove nijanse i prikažu ogleda se u dodatnom zahtevu da crna boja bude što tamnija, a bela što svetlija. U prednosti je OLED tehnologija, jer je kod nje crna – baš crna. Da bi i bela bila što svetlija, HDR kao cilj postavlja osvetljenje od 1000 nita, što je veći problem jer tipični budžetski televizori imaju osvetljaj od svega 400‑600 nita.

HDR u više varijanti

Boljim televizorima 1.000 nita nije nedostižno, ali se samo najbolji nose sa zahtevanim osvetljajem od 4.000 nita, koliko propisuje Dolby Vision varijanta 10‑bitnog HDR‑a. Jedna od podvarijanti jeste Samsung‑ov SUHD (Smart Ultra High Definition) koji takođe propisuje 1.000 nita, ali se diči „dubljom“ crnom bojom i odsustvom refleksije koja je dodatno naglašava. SUHD za sada ostaje u Samsung‑ovom ataru, ali ćete nešto vrlo slično naći i kod drugih proizvođača pod nazivom HDR10+.

Neki proizvođači dodaju HDR nalepnicu, čak i kada se očigledno radi o 8‑bitnom panelu. To donekle ima smisla ako se radi o 4K panelu s visokim kontrastom. Ako mahom gledate 1080p video i ako je procesor u televizoru sposoban da procesira HDR signal, postoji rešenje da u toj rezoluciji dobijete prošireni gamut i zaista vidite ravnomernije gradijente i više nijansi. Zapravo postoje dve varijante – prostorni i vremenski dithering slike.

U prostornom se problem rešava baš kao dithering slike koji je starijim korisnicima poznat iz vremena kad su grafičke kartice imale samo 256 boja (časna pionirska) ili, kasnije, kod pravljenja GIF slika ili GIF sekvenci koje su, takođe, ograničene na 256 boja.

Da bi se dočarale „međuboje“ koje trenutno nisu u paleti, veće površine su „prošarane“ susednim nijansama. Kako je jedna tačka 1080p videa na 4K ekranima predstavljena sa četiri piksela, nema razloga da se to ne iskoristi da se „susednim“ nijansama piksela stvori iluzija dodatnih nijansi – pogotovo ako se podrazumeva da će se sadržaj gledati s razumne razdaljine.

Pročitajte i:  IFA 2019: Samsung proslavio 50. rođendan na IFA sajmu

Vremenski dither je nešto zahtevniji i omogućava da se HDR „postigne“ čak i u 4K rezoluciji. U ovom procesu se dve susedne nijanse iz 8‑bitne palete smenjuju na istom pikselu u dva (ili četiri) različita frejma. Tehnika se naziva frame rate control (FRC), a oko će „stopiti“ te nijanse u jednu.

Otežavajuća okolnost je što lako možete da dodate jedan bit koristeći dva susedna frejma, ali za dva bita su nam potrebna četiri sukcesivna frejma. Ne radi se o tome da ćete dobiti flikerom indukovani epi napad, jer se radi o minornim promenama, ali na nižim frekvencijama osvežavanja ceo „proces“ može da bude vidljiv.

Da bi stvari bile još komplikovanije, 2012. godine je definisan Rec 2020 kolorni prostor koji, za razliku od poznatih kolornih prostora (na primer sRGB), ne definiše boje koje treba prikazati, već samo sposobnost procesora za obradu 10 i 12‑bitnog videa kod 4K i 8K televizora. Tako se dešava da, iako TV ima 10 i 12‑bitni panel, zapravo nije u stanju da procesira 10‑bitni signal. Ako planirate da kupite skup televizor, pažljivo čitajte specifikacije, tražite detaljnija objašnjenja mada ni to nije garancija da ćete dobiti baš ono što očekujete.

Ako HDR striming zaživi, to automatski znači 25 odsto veći protok, što nije jedina komplikacija – ekran mora biti u stanju i da prikaže dodatne nijanse

Boljom slikom do bolje slike

Čitavo ovo zamešateljstvo počinje da podseća na Hi‑Fi istoriju u kojoj su ljudi prestali da slušaju muziku, ali su savršeno čuli rumble gramofona, „toplinu“ vinila, „šum“ digitalizacije i još koješta. Oversampling je praktično postao sinonim za kvalitet uređaja, iako se zvuk suštinski nije razlikovao kod onih uređaja koji 256 puta pročitaju 16‑bitni, 44,1 kHz signal sa CD‑a od uređaja koji isti signal pročitaju jednom – ali pravilno…

Zato sada nećemo potencirati tehničke komponente signala slike, već ukazati na mogućnost da slika najpre zavisi od kvaliteta panela, a zatim od dodatnog napora koji je proizvođač uložio da iz panela izvuče što više nijansi. Tehnika će i ubuduće svakako davati doprinos, ali ne treba zanemariti činjenicu da uz 8‑bitnu paletu možete da imate veoma dobru sliku, uz ogradu da će uvek postojati neki režiserski zahvati kojima vaš TV neće biti dorastao, kao u pomenutoj GoT epizodi.

Jedan od zahvata kojima ozbiljniji proizvođači pribegavaju jeste bolja kalibracija ekrana. Svaki ekran ima specifične karakteristike, kao što su slabija razlučivost nijansi u pojedinim delovima spektra, te neravnomerne krive odziva ekrana i pozadinskog svetla. Cilj je da se nijanse koje jedan panel može da prikaže što ravnomernije rasporede tako da što vernije odslikavaju originalnu sliku. Pod originalnom slikom, opet, ne možemo da podrazumevamo neku „apsolutnu lepotu“, već nešto što je nakon velikog broja merenja konvencijom ustanovljeno kao slika koju većina ljudi vidi kao najverniju. Kao što važi za uši i Hi‑Fi problematiku, tako važi i za oči – ljudi različito vide, a i ne kaže se uzalud „lepota je u oku posmatrača“.

Svaki napor proizvođača da popravi krive odziva panela urodiće plodom i imaćete bolju sliku. Za to služe i ugrađeni procesori slike. S obzirom na to da kriva odziva može da bude veoma komplikovana i s mnogo sitnih padova i pikova, najozbiljniji proizvođači upotrebljavaju 3D LUT (Look‑up Tables) mehanizme koji baš svakoj ulaznoj RGB kombinaciji dodeljuju odgovarajuće izlazne vrednosti kojima se pobuđuje panel. Ne dajte da vas zbuni 3D – reč je o trodimenzionalnoj matrici, jer su u pitanju tri osnovne (RGB) svetlosne komponente.

Podesite svoj televizor

Kakav god televizor da imate ili planirate da nabavite, morate da zapamtite nekoliko važnih pravila. Suština HDR‑a nije u brojkama, već u potrebi da na televizoru vidite što više nijansi. Rezultat nije isti za razne sadržaje koje gledate i nije isti za sve ambijentalne uslove u kojima gledate TV. Budite surovi u svom insistiranju da slika, na kraju, mora da bude baš onakva kakvu vi želite i volite – bez obzira na to šta svi ostali laici ili stručnjaci misle o tome.

Pročitajte i:  12. Weekend Media Festival: Preti li televiziji konačan kraj?

Neke opšte smernice za podešavanje ipak postoje, ali više kao put koji treba da pređete, a manje kao apsolutne preporuke. Najpre, po dolasku televizora kući, isključite režim koji se aktivira u prodavnicama (Store Mode, Presentation Mode) da bi što pre privukao pažnju kupaca. Činjenica je da taj režim zaista „radi posao“, ali ćete brzo ustanoviti da nije naročito prijatan za duže gledanje. Predlažemo da krenete od blagih i sasvim konzervativnih podešavanja i da polako dodajete grublja podešavanja i „specijalitete“ proizvođača koji treba da poprave sliku.

Filtere za poboljšanje slike uključujte polako i u meri koja vam prija. Način prikaza (Picture mode) postavite na Cinema ili Movie, a nikako Sports, Vivid ili Dynamic

Način prikaza (Picture mode) postavite na Cinema ili Movie (nikako Sports, Vivid, Dynamic itd). Isključite sve oblike interpolacije, dodatnog procesiranja slike i ostalih stvari za koje proizvođač tvrdi da „poboljšavaju“ kvalitet slike. Takvih podešavanja ima mnogo pod raznim nazivima: Sharpness, Dynamic Contrast, Black Tone, Flesh Tone, Motion Lighting, Digital Clean View, Smart LED, Super Resolution, Dynamic Color, Clear White, Motion Eye Care, TruMotion, Real Cinema, Noise Reduction, MPEG Noise Reduction, Dot Noise Reduction, Reality Creation, Smooth Gradation, Motionflow, CineMotion, Black Corrector… To su samo neki od (skoro) potpuno nepotrebnih „pojačivača slike“ uvaženih proizvođača televizora.

Ako postoji Game ili Computer režim, slobodno ga uključite, jer tada TV obično nastoji da postigne što brže osvežavanje i zaobiđe nepotrebno procesiranje. Većina televizora blago povećava sliku u odnosu na veličinu ekrana, što opet donosi nepotrebno procesiranje. Zato u formatu slike podesite Screen Fit (Samsung), Just Scan (LG), Display Area: Full Pixel (Sony) ili nešto slično na vašem TV‑u što će vam omogućiti da sliku vidite piksel‑na‑piksel.

Ključne vrednosti s kojima možete da eksperimentišete jesu osvetljenje (brightness), kontrast, pozadinsko osvetljenje i gamma, dok je vrednosti za Hue, Color ili Tint najbolje ostaviti na podrazumevanim vrednostima. U većini preporuka stoji da se osvetljaj postavi na 50%, kontrast na 100%, pozadinsko svetlo na 50%, a gamma na vrednost 2,2 (ili na „0“, ako su oznake takve). Za mene su takva podešavanja malo prejaka – s kontrastom od 100% zaista dobijem bolji kontrast, ali izgubim sijaset sivih nijansi iz srednjeg dela spektra, što mi se uopšte ne dopada. Preferiram osvetljaj 55‑65%, kontrast 75‑85% i pozadinsko svetlo od oko 60%. Vrednosti nisu fiksirane i zavise od osvetljenja u prostoriji (doba dana) i, naravno, od sadržaja koji gledam.

Korigovanjem gamma vrednosti možete da povratite deo sivih nijansi ako volite „oštrija“ podešavanja, ali imajte u vidu da je vrednost od 2,2 standardno utvrđena za broadcasting servise, pa se preslikala i na ostale načine distribucije sadržaja. Zato ovu vrednost menjajte oprezno. Na kraju, možete i da prenebregnete naše savete o gašenju filtera za poboljšanje slike, ali uključujte ih polako i u meri koja vam prija. Ipak ste vi gospodar svog televizora i svoje slike. Kao što mnogo volite baš slatko ili baš ljuto, tako vam niko ne može zabraniti da imate svoja omiljena podešavanja slike – makar videli samo dve nijanse. Jer televizor je tu zbog nas, a ne mi zbog njega!

Ovaj tekst je deo PC Press specijala posvećenog Televizorima i ekranima velikog formata. Kompletan specijal je potpuno besplatan za čitanje i možete ga čitati u digitalnoj čitaonici ili ga preuzeti direktno odavde u PDF formatu.

Facebook komentari:

BIZIT 2020

Disaster recovery
Tagovi: , , ,