Uvodnik: Parcelizacija Interneta
Kada je pre tačno 27 godina izašao prvi broj časopisa „PC“, tadašnja Jugoslavija nije imala pristup Internetu, ali smo o toj mreži mnogo čitali i ponekad imali priliku da je probamo kada putujemo u inostranstvo. Posle samo nekoliko minuta na Internetu bilo je jasno da će Mreža ne samo povezati, nego i promeniti čitav svet, kao najveće čudo XXI veka. To se ubrzo i desilo, ali 30 godina kasnije globalna politika ulaže sve snage da ovo povezivanje zakomplikuje, a Internet parcelizuje.
Mehanizmi rasparčavanja
Iako se u pričama o nastanku Interneta / ARPANET‑a uglavnom spominju projekti američke vojske (DARPA), tehnički deo posla obavljen je na američkim univerzitetima koji su od vojske „samo“ dobijali pare. Tvorci Interneta imali su viziju globalne i slobodne komunikacije. Rutiranje se automatski rekonfiguriše tako da koristi bilo koju raspoloživu putanju. Pominjana je čak i ideja da Internet „nadživi“ atomski rat ili neku drugu globalnu kataklizmu. Takav, otvoren i slobodan Internet je začuđujuće brzo osvojio svet, i začas su ljudi na raznim tačkama naše planete dobili mogućnost da direktno, slobodno i gotovo besplatno komuniciraju. Kod mnogih političara to je zazvonilo na uzbunu.
Totalitarna društva nisu mogla ni da pomisle na slobodnu komunikaciju, pa je recimo u Severnoj Koreji napravljen zatvoreni intranet, Kwangmyong, na kome su se našli samo državni sajtovi i koji je nedostupan iz sveta. Kina je dopustila pristup Internetu, ali se ubrzo prisetila da je Deng Sjaoping rekao „ako otvorite prozor, ući će svež vazduh, ali i muve“, pa se od 1997. godine razvija GFW, Great Firewall koji „zaustavlja muve“, to jest ograničava pristup stranim sajtovima koji „nisu podobni“ za građane Kine. Kako vreme ide „muva“ je sve više, pa upravo danas pročitah da je u Kini „kanselovan“ Keanu Reeves, svi njegovi sajtovi i filmovi, zato što je (i to virtuelno) prisustvovao koncertu koji je podržao Dalaj Lama. Mnoge evropske zemlje (ne naročito uspešno) sprečavaju komunikaciju sa sajtovima koji krše autorska prava, a birokratija EU novčanim kaznama pokušava da nametne i ograničenja vezana za obradu podataka o korisnicima. Otvorenost i fleksibilnost Internet protokola otežava sva ta tehnička ograničenja: sve dok postoji fizička veza između korisnika i Interneta, filteri (pa i GFW) se mogu zaobići upotrebom VPN‑a i drugim tehnikama, uz stalnu igru mačke i miša sa cenzorima.
Društvene mreže su dalje komplikovale stvari, pa cilj više nije samo odvojiti građane neke zemlje od inostranstva, nego sprečiti ih da komuniciraju međusobno, kada planiraju razne proteste i prenose informacije koje nisu po volji vlastima. Zato se u nekim državama mobilne mreže fizički gase tokom protesta i demonstracija, što povećava značaj satelitskog pristupa Internetu kao što je Starlink.
Možda najveći udar globalnosti Interneta mogu da nanesu reakcije na napad Rusije na Ukrajinu. U moru raznih sankcija, zatražena je suspenzija .ru domena pa i „uklanjanje Rusije sa Interneta“. ICANN je, srećom, smogao snage da odgovori pismom u kome kaže da je misija neutralnog upravljanja globalnim Internetom nespojiva sa kaznenim akcijama i sankcijama, te ograničenjima na nekim segmentima Mreže. S druge strane, pitanje je i koliko je sama Rusija zainteresovana za pristup slobodnom Internetu, pošto već nekoliko godina gradi mehanizme kao što je GFW, a sada svojim građanima ograničava brojne servise i društvene mreže.
Može li Internet ostati globalan i koliko‑toliko slobodan i u narednim decenijama? Želim da verujem da može, ali iskušenja su sve veća. Možda je Internet postao suviše moćan da bi mu dozvolili da bude slobodan.
