Veštačka inteligencija i autorska prava

ChatGPT i drugi nedavno promovisani alati stvaraju dela kakva smo do skora mogli da dobijemo samo od ljudi – govore, tekstove, slike… Postavlja se pitanje ko ima autorska prava na ta dela? Ili su možda ona u javnom vlasništvu?

Koncept na kome je zasnovana veštačka inteligencija (VI) nastao je pre više od pola veka. Veštačka inteligencija se godinama razvijala po uzoru na procese koji se odvijaju u ljudskom mozgu, odnosno na činjenici da neuroni prosleđuju informacije jedni drugima pomoću električnih impulsa i nastojanju da se ovaj proces uspešno imitira tehnologijom. Tvorac jedne od najznačajnijih ideja i mehanizama na osnovu kojih je praćen razvoj veštačke inteligencije bio je engleski matematičar Alan Turing. On je 1950. godine objavio članak pod naslovom „Računari i inteligencija“, u kome je dao predlog testa pomoću koga je moguće utvrditi da li je neka mašina „inteligentna“. Ukoliko u konverzaciji s mašinom subjekt ne može da razazna da se radi o mašini, onda je to „inteligentna“ mašina.

Danas veštačka inteligencija ima veliki potencijal primene u najrazličitijim industrijama – od transporta dobara i lica, preko zdravstvenih ustanova, industrije zabave, obrazovnih institucija, poljoprivrede i proizvodnje, informacione, kao i nacionalne bezbednosti.

Pravno regulisanje

Zbog svog rastućeg značaja za nove biznis modele, jedno od aktuelnih pitanja koja prevazilaze uske krugove stručnjaka iz oblasti prava intelektualne svojine jeste pravno regulisanje softvera na kojima je zasnovana VI, kao i pravno regulisanje rezultata njihove primene. Pravna zaštita softvera za sada je primarno zadatak autorskog prava, pri čemu se u praksi javlja i mogućnost patentne zaštite, kao i zaštite pravom industrijskog dizajna za pojedine aspekte ovih tvorevina.

Kada je reč o rezultatima primene VI, situacija je drugačija. Ne možemo reći da bilo gde u svetu u ovom trenutku postoji sistem zaštite tvorevina veštačke inteligencije koji bi mogao postati opšteprihvaćen. Opšte pravno regulisanje proizvoda VI biće zadatak iste grane prava koja reguliše zaštitu softvera – prava intelektualne svojine. Način njihovog regulisanja i dalje je predmet rasprava koje se vode u naučnim krugovima, ali i šire.

Za razliku od autora, VI nisu potrebni podsticaji da bi stvarala, pa samim tim ni posebna ovlašćenja kojima se štiti autorstvo. Ovim se dovodi u pitanje jedno od popularnih opravdanja za postojanje autorskopravne zaštite – podsticaj autorima da nastave stvaranje tako što će biti u prilici da ekonomski iskorišćavaju svoja dela

Šta trenutno predstavlja osnovnu prepreku? Autorsko delo, opšte uzev, predstavlja tvorevinu čoveka. U našem pravu autorsko delo se definiše kao originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Dakle, autorsko delo je delo koje je:

• stvorio čovek,
• ima određenu formu i
• predstavlja originalnu tvorevinu.

Šta je originalnost?

VI se vezuje za softver koji može da predstavlja originalnu tvorevinu čoveka. Međutim, proizvodi VI, odnosno output-i njenog rada, nisu direktno kreirani od strane čoveka. Sofisticirana VI ima sposobnost kreiranja novih tvorevina koje autor VI nije imao u vidu prilikom stvaranja VI. Upravo je uslov originalnosti i njegova primena na proizvode VI ono oko čega postoje neslaganja.

Originalnost je nešto što se tradicionalno vezuje za kvalitet proistekao iz ljudskog duha. Ljudi su kreativni i oni svoje tvorevine čine originalnim, odnosno drugačijim od svih drugih dela koja su do tada nastala. Ljudi, takođe, imaju pravnu sposobnost. Pravna sposobnost jeste kapacitet određenog lica da bude nosilac prava i obaveza. Bez pravne sposobnosti nema autorstva, jer autorstvo predstavlja pravo, a nosilac autorsko-pravnih ovlašćenja mora imati potreban pravni kapacitet. Ljudi takav kapacitet stiču rođenjem, dok se pravnim licima ovaj kapacitet daje upisom u odgovarajući registar. Za razliku od ljudi, pravna lica mogu da budu nosioci samo jednog dela autorskopravnih ovlašćenja, i to onih koja su imovinskog karaktera.

Danas, dakle, VI ne može biti nosilac autorsko-pravnih ovlašćenja jer nema potreban pravni kapacitet. Ko će se onda smatrati autorom proizvoda VI? Ko će se smatrati odgovornim ukoliko proizvodi VI vređaju tuđa ovlašćenja?

Prvi pokušaji

U određenim jurisdikcijama, poput Ujedinjenog Kraljevstva, Irske i Novog Zelanda, postoje posebni pravni režimi za computer-generated works, koja dela se definišu kao dela stvorena putem računara, tako da ista nemaju autora – čoveka, ili čiji autor nije fizičko lice. Autorska prava na ovakvim delima ima ono lice koje je obezbedilo uslove za kreiranje dela, odnosno osoba koja je uzrokovala nastanak dela, u zavisnosti od konkretne jurisdikcije. Rok zaštite ovakvih dela je 50 godina od dana kada su nastala.

Ovakvom pravnom definisanju može se zameriti značajna neodređenost u pogledu korišćenih termina. Primera radi, lice koje obezbeđuje uslove za nastanak dela može biti običan investitor, lice koje uzrokuje nastanak dela može biti programer koji je kreirao originalni kod, ali i onaj koji ga je prilagodio određenim potrebama, pa čak i lice koje je ove autore obučilo. Na ovaj način dolazimo i do korisnika VI softvera koji takođe doprinosi konačnom izgledu proizvoda VI i njihovoj svrsi, i koji se ekstenzivno može smatrati autorom proizvoda VI.

Bez pravne sposobnosti nema autorstva, jer autorstvo predstavlja pravo, a nosilac autorsko-pravnih ovlašćenja mora imati potreban pravni kapacitet. VI ne može biti nosilac autorsko-pravnih ovlašćenja, jer nema potreban pravni kapacitet

Postoje mišljenja da se proizvodi VI pre mogu smatrati derivativnim delima, odnosno delima prerade. Dela prerade podrazumevaju dela u kojima su prepoznatljivi karakteristični elementi prerađenog (izvornog) dela. Delo prerade uživa istu zaštitu kao autorsko delo, ukoliko ispunjava uslove predviđene zakonom. Međutim, proizvodi VI često ne ispunjavaju prvi uslov za postojanje dela prerade – da se u njima mogu prepoznati karakteristični elementi izvornog dela. Takođe, čak i ukoliko proizvode VI podvedemo pod dela prerade, ostaje osnovni problem nosioca ovlašćenja na delu prerade – po trenutnom režimu, to mora biti određeno fizičko ili pravno lice.

U javnom domenu?

Jedan od predloga jeste da se proizvodi VI podvedu pod javni domen. To znači da će kreacije VI moći da koristi bez ograničenja svako ko to želi, ali da na njima niko ne može imati isključiva ovlašćenja. U javni domen danas spadaju najrazličitiji kreativni sadržaji na kojima je autorsko-pravna zaštita ili zaštita nekim drugim pravom intelektualne svojine istekla.

Nigde u svetu u ovom trenutku ne postoji sistem zaštite tvorevina veštačke inteligencije koji bi mogao postati opšteprihvaćen

Za razliku od autora, VI nisu potrebni podsticaji da bi stvarala, pa samim tim ni posebna ovlašćenja kojima se štiti autorstvo. Ovim se dovodi u pitanje jedno od popularnih opravdanja za postojanje autorskopravne zaštite – podsticaj autorima da nastave stvaranje tako što će biti u prilici da samo oni ekonomski iskorišćavaju svoja dela, ali i da ih štite od neovlašćenih izmena. O zaštiti proizvoda VI govori se prvenstveno u kontekstu ovlašćenja onih lica koja VI čine dostupnim javnosti, i koji imaju potrebu za određenim podsticajima. U pogledu ovih lica, predlaže se uspostavljanje ovlašćenja sličnog ovlašćenjima izdavača, sa ograničenim pravima i ograničenim rokom zaštite. Ideja je da se očuva javna dostupnost proizvoda VI, ali i da se obezbedi očuvanje njihove prirode i suštine.

Mišljenja smo da razmatrani predlozi samo donekle odgovaraju potrebama savremenih industrija. O proizvodima VI mora se razmišljati futuristički, kao o sofisticiranom vidu razvoja i upotrebe softvera. Godinama se prigovara aktuelnom pravnom tretmanu softvera kao neadekvatnom i zastarelom. Opšte, međunarodno i bazično uređivanje ovlašćenja povodom VI i proizvoda njenog delovanja bilo bi dobro razmatrati u okviru jedne celovite reforme sistema pravne zaštite računarskih programa, s naročitom pažnjom koju ova oblast zavređuje.

Autor: Nenad Cvjetićanin, Advokatska kancelarija Cvjetićanin & partners