Video na zahtev: Te­hno­lo­gi­ja stre­aming‑a

Korisnici doživljavaju streaming kompanije kao provajdere zabavnog sadržaja, ali suštinski to su globalne, veoma razvijene i tehnološki napredne korporacije. Uzmimo za primer Game of Thrones, poslednju sezonu serije koju prate desetine miliona gledalaca.

S obzirom na to da mnogi od njih za to koriste streaming servise, neophodna je napredna tehnologija kako bi ispratila sve te zahteve. To zahteva izuzetno veliku i razvijenu infrastrukturu, kao i kompleksna tehnološka rešenja da bi svaki korisnik dobio video na uređaju na kome želi da ga gleda, u kvalitetu u kom želi, ma gde na svetu da se nalazi.

Posle klika na video

Internet nije zamišljen kao kanal za strimovanje visokokvalitetnih video‑sadržaja do miliona korisnika. Prilikom razvoja Interneta, prenos video‑sadržaja u tolikoj količini nije bio nikome na pameti, pa on nije ni razvijan u tom pravcu i fizički nije sposoban da izdrži toliki protok. Veliki svetski streaming igrači, kao što su Netflix, Hulu i Amazon, potrošili su godine i milione dolara u razvoj sopstvene streaming infrastrukture. Jedan od glavnih problema bio je kako da uspešno distribuiraju video do velikog broja korisnika koji upotrebljavaju najrazličitije uređaje za gledanje video‑sadržaja.

Za razliku od TV‑a, streaming nije statički medij. On omogućava korisnicima da sami odlučuju šta, kada i na kom uređaju žele da gledaju. Upravo zbog toga, video pre nego što se isporuči korisniku mora da prođe kroz nekoliko pripremnih koraka. Distribuiranje videa preko Interneta može da se podeli na pet koraka: odabir videa, transkodiranje (pretvaranje iz jednog u drugi format), upravljanje, isporuka i reprodukcija. Prvi korak inicira korisnik, jer on bira šta želi da gleda. Nakon tog odabira, sistem transkodira video u format koji je najpogodniji za gledanje na korisnikovom uređaju. U fazi upravljanja postavlja se DRM zaštita i eventualno se umeću reklame u video, ukoliko je u pitanju takav model poslovanja. Tek tada slede isporuka videa ka korisniku i reprodukcija na njegovom uređaju.

U praksi je taj proces mnogo komplikovaniji. Jedan od problema je što ne postoji standard za enkoding, pa video‑fajlovi moraju da se posebno transkodiraju za svaki uređaj na kome će se reprodukovati. Na primer, upotrebiće se drugačije transkodiranje za reprodukciju u Web browser‑u, za prikaz na pametnom TV‑u ili na telefonu. Jedan video‑fajl može da se zbog toga transkodira više od 20 puta, u zavisnosti od uređaja na koji će biti isporučen. Pri tome neki od uređaja poseduju moćan hardver (kao Xbox ili PlayStation konzole) koji je u stanju da obavi veći deo posla, a neko za gledanje koristi streaming USB stikove, koji nemaju ni delić te hardverske snage. Sve to mora da se uzme u obzir prilikom streaming‑a, pa će se na ovako različite platforme slati video‑segmenti različitih veličina, koji će se uz to i dinamički prilagođavati u svakom trenutku kako bi korisnik dobio optimalan video‑strim.

Video može da se isporučuje u različitim rezolucijama (PAL ili NTSC, 720p, 1080p, pa čak i 4K). Tu na scenu stupa Content Delivery Network (CDN), sistem koji donosi distribuirane nizove data centara i servera koji služe za keširanje i strimovanje sadržaja do korisnika. CDN‑ovi se nalaze rasprostranjeni širom sveta, kako bi bili što bliže korisnicima, a njihova namena je da smanje protok streaming sadržaja kroz Internet.

Tri najveće globalne CDN mreže su Akamai, Level3 i LimeLight, koje svoje usluge nude streaming kompanijama. Pojedine kompanije odlučile su da izgrade sopstvene CDN‑ove, kao što je recimo Netflix. On je potrošio godine kreirajući sopstveni Open Connect, globalno distribuirani CDN, koji je fokusiran isključivo na video‑sadržaj. Pored toga, streaming aplikacije zahtevaju i cloud provajdere preko kojih će se sadržaj isporučivati. Netflix je do 2016. godine koristio sopstveni cloud, ali je nakon toga migrirao na Amazon Web Services (AWS).

O kolikoj se količini podataka za prenos radi, pokazuje i informacija koju je objavio Hulu, preciziravši da oni kroz CDN‑ove mesečno isporučuju petabajte podataka. Zato je strategija distribuiranih CDN‑ova praktično neizbežna u svetu streaming servisa, jer to je jedini način da se sadržaj brzo isporuči do svakog korisnika.

Streaming aplikacije

Jedan od najvećih izazova za korisnike streaming sistema jeste kako da se snađu u ogromnom broju sadržaja. Veliki streaming provajderi imaju na desetine, pa i stotine hiljada filmova, serija i dokumentaraca, koje na neki način treba servirati korisnicima. Uz to, oni danas investiraju milijarde dolara u sopstvene produkcije, a troše i milione dolara na licenciranje tuđih sadržaja. To sve dovodi do toga da korisnici u aplikacijama mogu praktično beskonačno da skroluju i pregledaju sadržaje koji su na raspolaganju.

To svakako nije optimalan način upotrebe streaming aplikacija, pa su kompanije morale da osmisle načine kako da svakom korisniku serviraju sadržaj koji ga interesuje. Ovde na scenu stupaju mašinsko učenje i veštačka inteligencija i te tehnologije postaju od ključnog značaja za predstavljanje odgovarajućeg sadržaja. One istovremeno čine i ključnu razliku između živog TV prenosa i streaming‑a. Pojedini provajderi razvijaju profile za svakog individualnog korisnika, kako bi na najneposredniji način ponudili sadržaje za koje misle da bi voleli da gledaju. Neke kompanije idu još dalje.

Na primer, Amazon je sproveo na stotine eksperimenata u svojoj aplikaciji koji se odnose na navigaciju i korisnički interfejs, idući dotle da su čak i menjali slike koje su bile pridružene određenim video‑sadržajima kako bi procenili koja slika najviše privlači korisnike. Ovaj streaming provajder takođe koristi mašinsko učenje i obrađuje ogromnu količinu podataka kako bi mapirao načine ponašanja korisnika u cilju predviđanja šta oni žele da gledaju.

Živi prenosi

Sve o čemu smo do sada pisali odnosi se na streaming postojećeg materijala. Poslednjih godina sve veću popularnost stiču i živi prenosi koji donose dodatni nivo kompleksnosti procesu streaming‑a, i uvode mnogo veću opasnost od potencijalnih problema i „padova“ sistema. Što je veći broj gledalaca živog prenosa, to je skuplje i kompleksnije za streaming platformu da taj prenos „preživi“.

Klasični kablovski provajderi ne moraju da brinu o tome. Njima je potpuno svejedno da li prenos nekog događaja gleda jedan ili 10 miliona korisnika – i cena prenosa i tehnologija su iste u oba slučaja. Kod Internet streaminga situacija je potpuno obrnuta. Svaki novi gledalac predstavlja dodatni trošak za streaming provajdera i dodatno opterećenje za streaming infrastrukturu. To se u praksi rešava tako što kompanije koje žele prenos preko streaming servisa plaćaju licencu na osnovu procene koliko korisnika očekuju da će gledati sadržaj preko njihove CDN mreže. Ipak broj korisnika live streaminga je i dalje daleko manji od gledalaca koji za to koriste kablovsku mrežu.

Na primer, poslednji Super Bowl, koji važi za jedan od najgledanijih sportskih događaja, gledalo je preko kabla više od 100 miliona gledalaca, dok je preko streaming servisa taj broj bio prosečno 2,6 miliona, uz vrhunac od 3,1 milion istovremenih stream‑ova. I za takav broj bila je neophodna višemesečna priprema. Provajderi su morali da obave dugotrajne i sveobuhvatne testove opterećenja, da pripreme redundantne linkove u slučaju da primarni „padnu“, kao i da urade seriju različitih simulacija koje bi pokazale ponašanje sistema u realnom radu.

Uz sve probleme, svi provajderi se slažu da je budućnost distribucije video‑sadržaja u streamingu. Za razliku od zemaljske, kablovske ili satelitske televizije, koje odlikuje jednosmerna komunikacija, Internet streaming donosi dvosmernu komunikaciju između provajdera i korisnika. To omogućava da provajderi osluškuju potrebe i želje korisnika i da im se prilagođavaju.