Život u pametnom gradu – koliko smo daleko?

U ovom trenutku 54 odsto ukupne svetske populacije živi u gradovima, a prema procenama Ujedinjenih nacija, taj procenat će do 2050. godine narasti na 66. Kako omogućiti da urbane sredine opstanu i uspešno funkcionišu i u budućnosti? Jedan od načina je upotreba modernih tehnologija koje će gradove učiniti pametnim.

Zahvaljujući napretku raznih industrija, ali pre svega informaciono‑komunikacionih tehnologija, koncept „pametnih gradova“ postao je stvarnost u visokorazvijenim zemljama. Napredno upravljanje saobraćajem, zgradama, električnom mrežom i odlaganjem otpada omogućilo je gradskim vlastima da utiču na smanjenje potrošnje energije i zagađenja vazduha, i tako život u gradovima učine boljim i udobnijim. Ako pogledate spisak gradova sa najboljim uslovima za život, koji svake godine sastavlja Economist Intelligence Unit, istraživačko odeljenje časopisa The Economist, na njemu ćete pronaći nekoliko u kojima se strategija „pametnih gradova“ uspešno sprovodi godinama: Beč, Vankuver, Melburn, Cirih…

Bolji saobraćaj, manje glavobolja

Značajan problem velikih urbanih sredina svakako je zagađenje vazduha, koje potiče prvenstveno od saobraćaja. Tu je i zagađenje bukom koje on proizvodi, a sporo odvijanje saobraćaja utiče i na redukovanu mobilnost stanovništva i njihovo nezadovoljstvo životom u gradovima. Zato su inteligentni sistemi koji interaktivno upravljaju saobraćajem u tesnim gradskim ulicama postali segment informatizacije bez kojeg se ne može zamisliti jedan velegrad.

Ovaj sistem sastoji se iz brojnih elemenata, a većina je skrivena od očiju korisnika. Merači saobraćaja ugrađeni u asfalt, povezani s moćnim računarima, daju ključne podatke za analizu i unapređenje saobraćajnih tokova u realnom vremenu. Na osnovu podataka s terena usklađuje se rad semafora, izmenljivih saobraćajnih znakova, pa čak i linija gradskog prevoza koje prolaze kroz zagušeno područje. Sve ovo utiče na smanjenje gužvi, čime se postiže veliki broj direktnih i posrednih pozitivnih efekata na komfor građana.

Oslonjen na podatke iz automatskih merača saobraćaja, tu je i sistem za upravljanje slobodnim parking‑mestima koji u velikim gradovima skraćuje vreme potrebno za prona sredstava javnog prevoza i tako brže stignu na odredište.

Kako bi se smanjio pritisak na raspoložive saobraćajne površine, dosta se investira u sve vidove masovnog transporta, pre svega metro. Metro sistemi su već odavno potpuno kompjuterizovani i automatizovani do te mere da se u nekim gradovima planira uvođenje potpune automatizacije, bez vozača i drugih službenika. Osim smanjenja zagađenja vazduha, skraćuje se i vreme putovanja, što ima veliki broj posrednih pozitivnih uticaja na ljude i društvo.

Potrošnja energije – sledeća briga

Ipak, sve veća upotreba električne energije u urbanim sredinama postavlja nove izazove, pre svega u oblasti proizvodnje, ali i distribucije. Sve više gradova odlučuje se za alternativ ne izvore energije, pa se tako danas, osim energije vetra i sunca, za proizvodnju struje koristi i komunalni otpad, pa čak i biomasa iz pogona za prečišćavanje otpadnih voda. Sva ta energija distribuira se putem tzv. „pametne mreže“ (Smart Grid), kompjuterski upravljane distributivne mreže koja u realnom vremenu balansira između ponude i potražnje velikog broja izvora i potrošača i tako obezbeđuje dovoljno energije za rastući broj potrošača.

Sve veći gradovi imaju i sve više zgrada, koje su značajan potrošač električne energije. Osvetljenje, klimatizacija, liftovi, kao i gomila računarske tehnologije u poslovnim zgradama predstavljaju novi izazov, i novu priliku za automatizaciju i uštede. Ako već sada imate sisteme koji vode računa o klimatizaciji i osvetljenju u celoj zgradi i tako donose uštede od 5 do 30 odsto u računima za struju, trebalo bi u budućnosti da te uštede budu veće. Prostora za upotrebu naprednih tehničkih rešenja ima mnogo, pa bi tako na uličnom osvetljenju uvođenjem LED izvora i novih sistema inteligentnog upravljanja potrošnjom, koji smanjuju intenzitet osvetljenja ako nema detektovanog kretanja, samo u Evropi moglo da se uštedi oko 22 TWh godišnje.

Skoro sve navedene tehnike, pored unapređenja kvaliteta života u gradovima, vode ka jednom važnom cilju – smanjenju emisije ugljen‑dioksida. Pored brige za sopstvenu životnu sredinu, skoro sve članice UN potpisale su međunarodne konvencije o klimatskim promenama, poznatije kao Kjoto protokol, koji podrazumeva postepeno smanjivanje emisije ugljen‑dioksida i drugih štetnih gasova koji dovode do efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja. Iako je naša zemlja samo član okvirne konvencije UN o klimatskim promenama, a ne i potpisnik Kjoto protokola, u daljem procesu EU integracija i ova tema doći će na dnevni red.

Primeri iz kojih se može naučiti

Jedan od gradova koji je najviše odmakao u primeni informaciono‑komunikacionih tehnologija sa ciljem poboljšanja uslova života jeste London. Pored skoro svih prethodno pomenutih sistema, u upotrebi su i neka specifična rešenja, prilagođena potrebama ovog grada. Na primer, sistem za naplatu ulaska u centar grada (Congestion Charge) doprineo je smanjenju broja vozila u centru za oko 60.000 vozila dnevno, a emisija ugljen‑dioksida smanjena je za 150.000 tona godišnje. No, možda najbitnije za građane jeste to što se protočnost saobraćaja uvećala za više od 35 procenata.

Vlasti Londona predviđaju da će 2030. godine ovaj grad imati 10 miliona stanovnika, i zato su usvojile strategiju nazvanu Smart London, koja uključuje brojne tehnike i tehnologije za unapređenje života. Jedan od najzanimljivijih pristupa jeste posvećenost otvorenom pristupu podacima. Strategija podrazumeva da će svi građani moći da pristupe podacima važnim za funkcionisanje grada, kao što su oni s merača saobraćaja, meteoroloških stanica, ali i statističkim podacima o demografskim promenama, privrednim tokovima i ukratko svim informacijama koje se mogu korisno upotrebiti.

Samo jedan od rezultata ovog pristupa jeste London Schools Atlas, interaktivna mapa koja prikazuje obrazovne ustanove u oblasti Londona i roditeljima olakšava izbor najbolje i najbliže škole za svoje dete, ali prikazuje i projekciju potreba za izgradnjom novih škola u narednim godinama. Otvoren pristup podacima do sada  je doneo više od 450 aplikacija posvećenih samo saobraćaju koje su napravili građani, isti oni koji u proseku 70 sati godišnje izgube u gužvama u prevozu, a sajt s kojeg se mogu preuzeti podaci ima više od 25.000 poseta mesečno.

Upornost se isplati

Beč, prestonica Austrije, već godinama drži jedno od tri najviša mesta na Economist‑ovoj listi. Najveće zasluge za to ima odlično organizovan gradski prevoz kojim se dnevno preveze preko 2,5 miliona putnika, i zahvaljujući kojem se više od 39 odsto svih putovanja u gradu obavi ovim vidom prevoza, što je više nego kod bilo kog drugog grada u Evropi. Naravno, Beč pored metroa poseduje i mrežu autobuskih i tramvajskih linija, ali u najužem centru grada saobraća 12 električnih autobusa, čiji su operativni troškovi za četvrtinu niži od sličnih autobusa pogonjenih fosilnim gorivima, uz potpuno odsustvo zagađenja i buke.

Beč je upotrebio i neke tehnologije koje nećete sresti u drugim gradovima. Najveći deo energije za zagrevanje grada dobija se sagorevanjem otpada u toplanama smeštenim u gradskom jezgru. Pogon Spittelau godišnje spali oko 250.000 tona otpada i tako proizvede dovoljno energije za zagrevanje 60.000 domaćinstava, a pored toplotne energije, ovaj pogon proizvodi i oko 40.000 MWh električne energije, koja se odmah prosleđuje potrošačima kroz „pametnu“ distributivnu mrežu.

Sve ovo su delovi šire strategije Smart City Wien, usvojene 2011. godine, u kojoj su definisani ciljevi održivog razvoja grada do 2050. godine. Među ciljevima je i smanjenje emisije ugljen‑dioksida za “e80 odsto u odnosu na 1990. dok je za potrošnju energije cilj smanjenje za trećinu. Da ne pomislite da su tehnologije „pametnih gradova“ nužno vezane za velike urbane sredine, značajni efekti postižu se i u manjim sredinama. Nemački grad Minster, sa oko 300.000 stanovnika, uspeo je da uvođenjem inteligentnog sistema za upravljanje saobraćajem smanji emisiju ugljen‑dioksida za oko 1.000 tona godišnje, ali i da ubrza odvijanje saobraćaja za 15 odsto.

Nije to toliko daleko

Sve ovo iz naše perspektive izgleda možda kao daleka budućnost ili čak naučna fantastika, ali i u Srbiji se mogu naći primeri implementacije „pametnih“ tehnologija u gradskim sredinama. Inteligentno upravljanje semaforima na Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, EkoBus projekat nadzora autobusa u Pančevu, projekat Elektrovojvodine za unapređenje distributivne mreže u Novom Sadu… sve su to pozitivni primera uvođenja najboljih svetskih ideja u domaću praksu. Ali sve to ni iz daleka nije dovoljno za izazove s kojima će se vrlo brzo suočiti vlasti čak i u manjim gradovima širom Srbije, jer vreme prolazi, a bitka za bolji, zdraviji i udobniji život ne sme prestati.

Vladimir Cerić

(Objavljeno u Časopisu PC#225)