Da li je nastavnik supermen?
Da budem od početka iskrena, ja obožavam tehnologiju i koristim je što više i češće mogu. Ona je postala neizostavni deo moje svakidašnjice kako u ličnom, tako i u profesionalnom životu. Ali ponekad se zapitam, otkad je prisustvo tehnologije postalo obaveza, a ne izbor? Da li smo u stanju da budemo zanimljivi jedni drugima bez uključenih svetlećih ekrana? Mora li nastavnik danas da koristi digitalne resurse i izvore da bi đaci od njega nešto naučili?
Da li je tehnologija postala kriptonit koji od svakog nastavnika može da napravi supermena? Imala sam utisak da đaci vole moderne nastavnike, oni koji koriste tehnologiju za njih su kul, i kako jedva čekaju da rade nešto online. Ali to je zabluda. Koliko god zanimljive i šarene alate imali pred sobom, đaci su u stanju da namirišu zahtevan zadatak na kilometar! A šta ispituje test koji nema kvalitetna i promišljena pitanja, ma koliko interaktivan bio? Treba ih tome naučiti, ali pristaju li naši učenici na to?
Internet je ogromna riznica materijala, znanja i resursa, ali da li učenici mogu i žele da ih koriste kako treba? Ako im prepustite da se sami snalaze po Internetu i sakupljaju podatke istražujući, a ne date im uputstva o tome, jer sami niste istražili to nepregledno more podataka – šta ste dobili? Pirateriju, plagiranje, prepisivanje, krađu! I ko je za to odgovoran? Pa, samo nastavnici, jer su ih svojim neznanjem gurnuli u okean s ajkulama.
A šta smo uradili ako ih pustimo u nebezbedno okruženje? I ako ih ne naučimo moralu, poštenju, starinskim vrednostima, šta smo uradili? A šta mi u stvari pronalazimo u tom moru materijala na Internetu? Ono čega nema u odobrenim udžbenicima koje su pisali ljudi na čijem se integritetu i znanju zasniva nauka koju predajemo.
Nalazimo nepotpisano, prepričano, skraćeno…
Ono što proširuje njihova znanja – u odnosu na šta? S druge strane, koliko nas je zaista spremno da posveti vreme, piše, kreira, stvara svoje online metodičke zbirke? Takav posao je sam po sebi izuzetno težak i odgovoran. Smemo li se prihvatiti takvoga posla? Kao nastavnik koji se stalno stručno usavršava, začudim se kada vidim neke nastavne materijale koje kolege dele po Internetu, a nemaju osnovne metodičke postavke.
Imam utisak da je pitanje mere jedno od najvažnijih pitanja današnjice – koliko je dosta? Ima nastavnika koji u svoje materijale strpaju sve što je ljudsko oko ikada zapazilo, a vezano je za pojavu koja je predmet tumačenja. Koliko je zaista znanja i podataka potrebno da bi učenici nešto naučili?
Zaboravljamo i da je upotreba IKT alata jedna od metoda rada. Ako je primenjujemo na svakom času, svakoga dana, ona dosadi i najzad više ne služi ničemu. Važno je ne zaboraviti da na časovima treba da koristimo različite metode rada, a ne različite IKT alatke. IKT treba da pomogne, razjasni i pojednostavi, a ne da zakomplikuje i omrzne učenje.
Nema potrebe da se, s druge strane, plašite tehnologije. Danas vam nisu potrebna nikakva specijalna programerska znanja da biste koristili tehnologiju, već metodička znanja i njih morate da usavršavate.
Ako zaboravite da jasno formulišete ciljeve svoje nastave, ako zaboravite da logički, od lakšeg ka težem, organizujete materijale, ako zaboravite na nivo kognitivnog razvoja svojih učenika, ako ne razmišljate o tome koliko su zreli da razumeju određeno gradivo i ako zaboravite da zapitate na kraju časa sebe – da li sam postigao sve što sam želeo ovim časom, nema IKT alata ili aplikacije koja će to učiniti umesto vas.
Samo zato što koristite IKT u učionici nećete biti bolji nastavnik svojim đacima. Običan nastavnik je supermen i kada je na livadi, i kada je u muzeju, i kada ima samo tablu i parče polomljene krede u rukama.
Đaci žele da dele ljubav i strast koju imate prema predmetu koji predajete, žele da uče od vas i sa vama. Uverena sam da u školama danas ima milion takvih supermena. Zar ne?
Marina Panić je profesor srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji Kraljevo, samostalni pedagoški savetnik.
Tekst je realizovan u saradnji s British Council‑om.
Marina Panić
