BIZIT plus

Komentar: Ko digitalizuje Srbiju?

Digitalizacija javnog sektora je u toku, ali kakva je situacija sa kadrovima koji treba da odgovore na brojne izazove ovog procesa? Ima li dovoljno stručnosti, znanja, veština i iskustva koje bi omogućilo da Srbija postane digitalno društvo?

PCPress.rs Image

Digitalizacija je u punom zamahu. Elektronski servisi namenjeni privatnim i javnim preduzećima, preduzetnicima, ustanovama, kao i stanovništvu, sve su prisutniji u nekoliko poslednjih godina, a u postkovid periodu ovaj proces se drastično ubrzao. E-fiskalizacija i sistem elektronskih faktura (SEF) već su u upotrebi (uz manje ili više izazova), a očekuju nas i novi servisi, kao što su eOtpremnica, eAkciza i eArhiva, eAgrar kao i dalja digitalizacija zdravstva, sudstva i mnogih drugih oblasti poslovanja, državne uprave i života. Dakle, posla itekako ima. Ali kakva je situacija s kadrovima koji tu i takvu digitalizaciju implementiraju, održavaju i podržavaju kod krajnjih korisnika? Ima li dovoljno struč­nosti, znanja, veština i iskustva kako bi Srbija uspešno postala digitalno društvo?

Ako pogledamo skorašnje dostupne podatke o broju privrednih subjekata iz godišnjeg izveštaja o poslovanju privrede, dostupnog na sajtu Agencije za privredne registre, podatke iz izveštaja o Upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji iz 2022. godine Republičkog zavoda za statistiku, podatke iz SITO analize „IT Sektor u Srbiji – ERP specijalisti s presekom na 31. decembar 2021. godine“, kao i javno dostupne podatke izveštaja ICT at Glance u izdanju Vojvođanskog IKT klastera, dolazimo do veoma interesantnih podataka.

Ko se digitalizuje…

Mikro i mala preduzeća, grubo gledano, čine skoro 98 procenata ukupnog broja privrednih subjekata i zapošljavaju više od 50 odsto radne snage. Takva preduzeća, po pravilu, nemaju stalno zaposlene IT stručnjake, nemaju potrebna IT znanja i veštine i najčešće se odlučuju da ove poslove povere spoljnim saradnicima iz oblasti sistem integracije i poslovnog softvera.

Zapravo, samo mali deo zaposlenih od ukupnog broja radi za domaće, tj. tržište Srbije

Velika i srednja preduzeća često imaju IT stručnjake unutar kompanija, ali za poslove digitalizacije poslovanja, bilo da je ona svojevoljna i posledica želje kompanije za unapređenjem poslovanja i ostvarivanjem ušteda automatizacijom ili je posledica zakonske obaveze korišćenja elektronskih servisa, kao što su eFiskalizacija i SEF, ove kompanije često angažuju i spoljne saradnike iz istih oblasti, posebno u domenu poslovnog softvera jer danas retko koja kompanija razvija sopstveno poslovno rešenje, pogotovo ako je reč o poslovnom softveru ERP klase.

Digitalizacija očekuje sve gore pobrojane, a APR kaže da takvih „svih“ ima nešto više od 220.000 aktivnih na kraju 2021. godine.

…a ko digitalizuje?

U Srbiji ukupno posluje 3.786 IT kompanija sa oko 48.173 zaposlena (ICT at Glance 2022). Ako pogledamo strukturu kompanija u IT sektoru, vidimo da u procesu digitalizacije domaće privrede učestvuje drastično manji broj i kompanija i zaposlenih. Zašto? Zapravo, samo mali deo zaposlenih od ukupnog broja radi za domaće, tj. tržište Srbije. Razlozi su brojni, ali se njima nećemo baviti u ovom tekstu; indikator su razvijenosti tržišta, mogućnosti ostvarivanja prihoda i slično.

Ovom prilikom pomenućemo samo odnos izvoza IT servisa i procenjene veličine domaćeg IT tržišta za prethodne dve godine. Domaće IT tržište beleži godišnji rast od desetak procenata i poraslo je sa 736 miliona evra u 2021. na više od 800 miliona evra u 2022. Posmatrano po strukturi, na IT servise kao najvažniji segment otpada 40 odsto ukupnog IT tržišta, nešto malo veće je tržište IT opreme (44 odsto), dok preostalih 16 odsto ide na softver i softverske licence. Daleko bolje performanse beleži izvozno orijentisan IT sektor, gde IT izvoz raste znatno višom stopom i porastao je sa 1,7 milijardi evra u 2021. na više od 2,5 milijardi u 2022. godini.

Pročitajte i:  Iz prakse: Kasetofon za novo vreme

Vratimo se na temu: ključne delatnosti u IT industriji, a u vezi s direktnim učestvovanjem u procesu domaće digitalizacije, jesu kompanije koje se bave sistemskom integracijom, dakle sistem integratori i kompanije koje se bave razvojem, podrškom i implementacijom poslovnih softverskih rešenja bilo koje kategorije. Sistem integratori broje 41 kompaniju koje zajedno upošljavaju oko 3500 zaposlenih. Ponuđača poslovnih softverskih rešenja ima nešto više od 100 i zapošljavaju 1500 zaposlenih. Dakle, ukupno oko 5000 hiljada zaposlenih u tim firmama direktno ili indirektno podržava pomenutih 220.000 privrednih subjekata.

Ako 5.000 zaposlenih dalje segmentiramo po nivou stručnosti, iskustva, veština i znanja i podelimo samo na tri osnovna segmenta – seniori, mediori i juniori – po raspodeli od oko 25 odsto seniora, 35 odsto mediora i 40 odsto juniora, dolazimo do zaista zabrinjavajućih brojki. Na ove brojke treba dodati i mali broj stručnih ljudi zaposlenih direktno u privrednim subjektima ne-IT delatnosti (interni IT, sistem administratori, mrežni inženjeri i slično).

Kako napraviti seniora?

Ako smo počeli od brojke od blizu 48.000 zaposlenih u IT-ju, došli smo do nekih 5000 ljudi koji suštinski rade za tržište Srbije, dok je ostatak od oko 43.000 zapravo angažovan u kompanijama kojima je fokus
na domaće tržište minimalan do nepostojeći.

Ova brojka od 5.000 zaposlenih je zabrinjavajuća iz mnogo uglova, ali jedan je ključni – to je veoma mali broj, a još je manji broj iskusnih seniora. Drugi ugao gledanja jeste da je posao u IT struci multidisciplinaran (pisali smo o tome februara 2020. godine u PC#273: „Biti ili ne biti – IT menadžer“). Potrebno je mnogo truda, napora, znanja i vremena da bi se „napravio“ senior, a u ERP svetu je to komplikovanije jer je pored IT znanja, potrebno i ozbiljno poznavanje poslovanja, finansija i računovodstva, kao i mnogih srodnih oblasti. Zbog toga je za digitalizaciju od posebnog značaja broj aktivnih konsultanata, tj. ljudi koji direktno ili indirektno pružaju korisnicima podršku i implementaciju raznih obaveznih i željenih oblika digitalizacija.

Od pomenutih 5.000 zaposlenih u kompanijama koja se bave poslovnih softverom i sistem integratorima, možemo sa izvesnom dozom sigurnosti pretpostaviti da bar četvrtina (i to je optimistična procena) zapravo radi u pratećim službama, administraciji i marketingu, tj. nisu konsultanti ili informatički stručnjaci.

Broj aktivnih konsultanata

Ako ima više konsultanata, ima i više vremena po konsultantu za pružanje podrške i konsultacija korisnicima. Pretpostavimo da prosečan konsultant može da podržava oko 55 kompanija, da je prosečno aktivno radno vreme (vreme provedeno u direktnom radu s korisnicima) oko pet sati dnevno, i dolazimo do računice da konsultant u 20 radnih dana mesečno provede 100 sati u radu s korisnicima. Ovde se govori o periodu posle implementacije (koja jasno mora izaći van okvira ove računice) jer je tada intenzitet podrške najveći i odstupa od standardne podrške i konsultacija u toku korišćenja poslovnog softvera, a posle implementacije.

Pročitajte i:  Moj DMS digitalna platforma (sa modulom za arhivsku knjigu) kao rešenje za efikasno poslovanje i zelenu budućnost

Ako je prosečna potreba kompanije za podrškom od oko dva do četiri sata mesečno, to znači da konsultant može na mesečnom nivou podržavati od 55 do 30 korisnika/kompanije. Takvom računicom dolazimo do toga da su za 150 korisnika potrebna najmanje tri aktivna konsultanta.

PCPress.rs Image

U praksi, prosečno vreme korišćenja poslovnog softvera je od sedam do 15 godina. Kompleksnost softvera i mogućnosti prilagođavanja su parametri koji određuju koliko će tokom vremena „starim“ korisnicima biti potrebno podrške. Za kompleksnija rešenja, s većim prilagođavanjima, potrebno je više konsultanata, odnosno jedan konsultant će biti u mogućnosti da podrži manji broj kompanija. Još konkretnije: rešenja koja se prilagođavaju pojedinačnom korisniku samim tim su teža za održavanje i mogu zahtevati znatno više vremena za podršku. U proseku, za standardizovana rešenja jedan konsultant može da podržava više korisnika (i do 100), dok je za nestandardizovana rešenja taj broj manji i kreće se oko pomenutih pedesetak korisnika po konsultantu. Što su rešenja kompleksnija, potrebno je veće iskustvo konsultanta, te je broj kompanija koje konsultant može podržavati manji.

Na kraju 2022. godine broj aktivnih konsultanta je svakako bio veći nego na kraju 2021, odakle vučemo najveći broj podataka. Ipak, zabrinjava odnos broja zaposlenih i broja konsultanata koji u slučaju domaćeg tržišta iznosi oko jedan konsultant na oko 500 zaposlenih, uzimajući u obzir ukupan broj zaposlenih s kraja 2022. godine (RZS podatak: 2.888.700 zaposlenih).

Opšti nedostatak kadrova

Evropskoj uniji je, po izveštaju The Future of Work iz 2019, nedostajalo 500.000 IKT stručnjaka. Taj trend se nastavio kako se digitalni jaz povećava, pa možemo s velikom dozom izvesnosti pretpostaviti da će se trend odliva stručnog kadra iz Srbije u zemlje EU nastaviti, posebno s povlašćenim viznim režimima koje mnoge EU države imaju za visokokvalifikovane radnike iz deficitarnih oblasti.

Ako pogledamo i tehnološki dug prisutan na našem tržištu, kao i niska ulaganja kompanija u IT (znatno niža nego prosek EU), možemo s razlogom biti zabrinuti kakva nas sudbina digitalizacije čeka u budućnosti. Zakon ponude i potražnje kaže da ono čega ima malo mora biti skupo, ali naše tržište teško može parirati tržištu EU. Sve će poskupeti, ali to ne mora neophodno da znači da će biti
i kvalitetnije.

Ovakva slika se ne odnosi samo na privatni sektor. Statistika pogađa sve, državnu upravu, javna preduzeća, privatni sektor, preduzetnike… sve učesnike procesa digitalizacije na domaćem tržištu. Kako onda parirati s domaćeg terena? Digitalizacija Srbije je naša stvar i naša budućnost, a ako ne ostane niko da se tom budućnošću bavi, te budućnosti, barem one digitalne, neće ni biti.

Pročitajte i:  Komentar: Termos kao TikTok statusni simbol

Tehnički dug – skriveni rizik digitalizacije

Tehnološki posmatrano, važno je razumeti i problem potencijalne akumulacije „tehničkog duga“ koji nastaje u raznim fazama razvoja softvera i može u budućnosti predstavljati izazov kako za proizvođača, tako i za korisnika. Ovo je posebno značajno za tržište Srbije, jer je zbog raznih ograničenja, u prethodnom periodu (20+ godina), dobar deo rešenja ostao u tehnološkom vakuumu, pa će biti potrebna značajna ulaganja kako bi se uhvatio korak s novim tehnologijama.

Sistem integratori broje 41 kompaniju sa oko 3500 zaposlenih. Ponuđača poslovnih rešenja ima nešto više od 100 i zapošljavaju 1500 ljudi. Dakle, 5000 hiljada zaposlenih u tim firmama podržava 220.000 domaćih privrednih subjekata

Zbog akumulacije ovog „tehničkog duga“ pojedini proizvođači bivaju prinuđeni da na svakih nekoliko godina razvijaju softver od početka. Promene generacija nominalno istog softvera iz ugla korisnika predstavlja praktično isto iskustvo kao da kupuje novi softver. Promena generacije softvera predstavlja rizik i za proizvođača softvera jer praktično iznova mora proći čitav proces odabira tehnologije, razvojnih alata, platformi i mnogo čega drugog.

Tehnički dug, ukoliko se njime ne upravlja adekvatno, može biti toliki da je za proizvođača nekada isplativije da „izađe iz cele priče“ (na bilo koji način), nego da pokuša da ga sanira. Ovo može biti motivator za proizvođače da uđu u partnerstva s nekim drugim kompanijama i umesto svog nude i partnerska rešenja. Šta ako većina ponuđača zaključi da im se ne isplati da dalje rade za tržište Srbije? Koje bi bile posledice?

Baumgartnerov pogled

Gledano iz oblaka kilometrima iznad površine zemlje, srpska IT scena nezadrživo srlja u napredak. Izvoz IT usluga raste, zaposlenost takođe, a broj mladih zainteresovanih za rad u IT oblast je veći iz godine u godinu. Ako se spustimo malo bliže zemlji, videćemo situaciju koja je opisana u našoj analizi.

Ima li razloga za brigu i šta se može uraditi kako bi realnija, da ne kažemo prizemnija, slika zadržala glamur Feliksovog pogleda sa ivice stratosfere? Ima li strateških inicijativa koje vide i kompanije koje rade za domaće tržište? Šta svi zajedno možemo da uradimo? I može li se išta uraditi? Kako motivisati ljude i kompanije da nastave da rade za domaće tržište? Jer, ako svi rade za izvoz, ko će raditi za domaće tržište? Smatramo da je jasno iz svega gore napisanog zašto je to toliko važno.

Najgori scenario bi bio da IT kompanije iz Srbije jeftino prodaju informatičku radnu snagu strancima, a da domaće firme i organizacije uvoze sve skuplja strana softverska rešenja. A koji bi bio najbolji scenario?

Autori: Miodrag Ranisavljević i Milovan Matijević

Facebook komentari: